Iako ga publika najčešće pamti po nezaboravnim ulogama u popularnim serijama Bolji život i Srećni ljudi, Dušan Poček bio je mnogo više od televizijskog glumca. Njegov životni put bio je neobičan i zanimljiv, jer je pre nego što se potpuno posvetio umetnosti bio na korak od sasvim drugačije profesije – medicine. Upravo spoj širokog obrazovanja, radoznalog duha i prirodnog glumačkog talenta učinio ga je jedinstvenom pojavom na domaćoj sceni.
Rođen je 16. maja 1932. godine u Beograd. Kao mladić odlučio je da krene putem medicine i studije je shvatio vrlo ozbiljno – stigao je gotovo do samog završetka fakulteta. Ipak, ljubav prema pozorištu i umetnosti pokazala se jačom. Zbog toga je doneo hrabru odluku da promeni životni pravac i upiše Akademija za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu.
Napustiti gotovo završene medicinske studije bio je veliki rizik, ali se kasnije pokazalo da je ta odluka bila presudna – upravo zahvaljujući njoj domaća publika dobila je jednog od svojih najprepoznatljivijih i najvoljenijih glumaca.
Zahvaljujući svom medicinskom znanju, stekao je neobičan nadimak među kolegama – "doktore". Često su mu se glumci obraćali za savete, a njegova analiza simptoma bila je toliko precizna da su mnogi tvrdili da je mogao biti vrhunski lekar da nije izabrao scenu.
Blistava karijera – televizija, film i pozorište
Počekova karijera trajala je decenijama. Publika ga je obožavala zbog topline i uverljivosti u svakom liku. Igrao je u nekim od najvoljenijih domaćih serija – Kamiondžije, Vruć vetar, Srećni ljudi, Salaš u malom ritu, Porodično blago i naravno – Bolji život, gde je tumačio lik Jezdimira Uskokovića.
Bio je dugogodišnji član Beogradskog dramskog pozorišta, a publika ga pamti i po hit predstavama poput Poltron i Nikoletina Bursać, koju je igrao preko 400 puta.
Koleginica Jelica Sretenović izjavila je:
"Toliko uverljivo je tumačio lik hipohondra da sam se u pojedinim trenucima i nervirala. Bio je brz, tačan i uvek posvećen."
Diskretan odlazak jednog velikana
Dušan Poček preminuo je 18. marta 2014. godine u Beogradu, u 82. godini života. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u najužem krugu porodice, bez pompe i bez prisustva kolega i medija.
Njegova poslednja želja odražavala je ceo njegov život: dostojanstven, tih, ali izuzetno značajan.
