Majka Katarina ga strpala u podrum i zamalo ubila, a otac radio sramnu stvar dok ga je sin molio za pomoć: Sada se njihovom detetu svi dive

Dejv Pelcer (64), autor je bestselera memoara „Dete zvano „Ono“, koji ove godine obeležava 30 godina od objavljivanja. Kako se u knjizi navodi, majka Katarina Roerva Pelcer nije ga samo primorala da živi u podrumskoj garaži, već ga je i izbola nožem, izgladnjivala, primoravala da svaki dan nosi istu smrdljivu, pocepanu odeću i satima leži u ledenoj vodi. A jedna od najgorih "epizoda", kako Dejv istične, bila je kada ga je majka, inače alkoholičarka, naterala da jede sopstvenu povraćku. Odbila je da ga oslovljava po imenu, umesto toga ga je zvala „Ono“.

„Spustili smo se niz super tobogan u vozu sa igračkama, a zatim je Ej-Džej hranio kućne ljubimce. Kada smo stigli kući, moj sin Stiven – Ej-Džejev otac – pitao me je: „Jesi li bio ovako pun energije sa šest godina?“ A ja sam se okrenuo ka njemu i rekao: „Seti se: živeo sam u podrumu“ , opisao je Dejv u najnovijm intervjuu za "Yu" magazin kako su se njih dvojica smejali ovoj „neumesnoj šali“.

Kako je postao žrtva svoje majke?

Pelcer je bio drugi najstariji od petoro dečaka i postao je meta sadizma njihove majke. Njegova ostala braća su u početku pošteđena – on je ranije rekao da ne zna zašto ga je majka izabrala za svoju žrtvu. U međuvremenu, njegov otac, vatrogasac po imenu Stiven, često je bio odsutan iz njihovog doma u Dejli Sitiju, u Kaliforniji. A kada je bio prisutan, nije učinio ništa da zaustavi mučenje. U knjizi, Pelcer opisuje kako ga je majka ubola nožem, a njegov otac – koji je takođe mnogo pio – sedeo je u susednoj sobi i čitao novine.

Zlostavljanje je počelo kada je Pelcer imao četiri godine, kada se problem sa alkoholom njegove majke pogoršao. Završilo se tek kada su njegovi nastavnici intervenisali i on je sa 12 godina premešten u hraniteljsku porodicu. U Americi 1970-ih, zakoni o zlostavljanju dece bili su uglavnom neefikasni; nijedan od njegovih roditelja nije se suočio sa krivičnim gonjenjem, a njegova braća su ostala u porodičnoj kući.

Pokušao da se poveže sa ocem

Nakon što je smešten u hraniteljsku porodicu, Pelcer je retko ponovo viđao majku, ali je, kao odrastao, pokušao da se ponovo poveže sa ocem. Godine 1980, Stiven je umro od raka pluća, a 1992. godine Ketrin je umrla od srčanog udara.

Sve što je osećao i doživeo pretvorio je u pisanu reč

„Dete zvano „Ono““ objavljeno je 1995. godine kada je Pelcer imao 34 godine, a memoari, prvobitno objavljeni u SAD, bili su ogroman hit. Pelcer se pojavio kod Opre Vinfri, a njegova knjiga je bila na listi bestselera Njujork tajmsa šest godina. Kada je objavljena u Velikoj Britaniji 2000. godine, skočila je na prvo mesto na listama bestselera i tamo ostala. Do 2008. godine prodata je u više od milion primeraka samo u Britaniji.

Pelcer, koji je služio u američkom vazduhoplovstvu 13 godina pre nego što je postao pisac, od tada je napisao još osam knjiga o svom detinjstvu i posledicama. Volontira u lokalnoj vatrogasnoj službi, ali pisanje plus autorski honorari za knjige su verovatno način na koji zarađuje za život. To i javni nastup. Godine 2004, na vrhuncu Pelcerovog književnog uspeha, objavljeno je da bi njegovo pojavljivanje moglo koštati 7.000 dolara (5.300 funti) ili više. Danas, jedna veb stranica navodi da njegov lični nastup košta preko 10.000 dolara (7.500 funti).

Pelcer takođe besplatno drži predavanja u dečjim institutima. Prošlog petka, kaže, proveo je dva sata razgovarajući sa zanemarenim i zlostavljanim učenicima u lokalnoj srednjoj školi. „Vidim sebe kao ujaka/navijača. Kažem im da uprkos nedaćama možete postići sve.“

Slavi 2 rođendana

Pelcer puni 65 godina ovog meseca. S obzirom na to da je izgradio karijeru pričajući o svom detinjstvu, Pelcer je tajanstven kada su u pitanju njegova braća i sestre i bivše žene, te za njih koristi pseudonime. Kaže da slavi dva rođendana, jedan na dan kada se rodio, a drugi na dan koji naziva svojim „Danom spasavanja“ 5. marta 1973.

„Iskreno verujem da bi me majka ubila da me nisu odveli od nje.“

Trebalo mu je 20 godina da napiše „Dete zvano „Ono“.

„Knjiga je prvobitno bila namenjena da izrazi zahvalnost mojim učiteljima što su me zaštitili“, kaže on. Posebno gospodinu Cigleru, koji je bio ključan u njegovom spasavanju. Cigler je još uvek živ, ali njih dvojica više nisu u kontaktu.

Oba Pelcerova roditelja su bila mrtva kada je njegova knjiga objavljena, ali je njen dolazak razbio njegovu porodicu.

„Neki odnosi su propali“, kaže on, ne želeći da bude precizniji. „Ali ako bacite bombu, morate očekivati udarne talase.“

Od svoja četvoro braće, Pelcer je u kontaktu i sa svojim „veoma povučenim“ starijim bratom, Ronom, i sa najmlađim Kenijem. On je živeo sa njihovom majkom do svojih dvadesetih godina i bio je osoba koja ju je pronašla kada je umrla.

„Bio je jedva malo dete kada sam otišao u starateljski dom. Nije mnogo znao o meni“, kaže Pelcer. „Rečeno mu je da ima brata po imenu Dejvid koji je odveden jer je imao pištolj i zapalio školu. Što je bilo čudno, ali ljudi su to progutali.“ Braća su se emotivno susrela u Kenijevim ranim tinejdžerskim godinama.

Njegov drugi mlađi brat, Ričard, postao je nova meta zlostavljanja njihove majke kada je Pelcer bio u hraniteljskoj porodici; 2005. godine napisao je sopstvenu knjigu o tom iskustvu, „ Putovanje jednog brata“ . U njoj je tvrdio da ga je majka tukla, terala ga da nosi prljavu odeću i sipala mu cele flaše Tabaska niz grlo. Godine 2019, Ričard je sebi oduzeo život.

Njegov treći brat, Stiven, je komplikovaniji. Godine 2001, Stiven – koji ima Belovu paralizu – rekao je novinarima da je Pelcer preuveličavao obim zlostavljanja njihove majke. Istovremeno, Pelcerova baka je rekla da je on bio „nestabilno dete, zainteresovano samo za sebe, sa idejama o veličini“.

„Ne govorim o tome šta se desilo samo po sebi“, rekao je u intervjuu iz 2004. godine. „Koristim svoju priču da bih kvalifikovao svoju poruku o otpornosti i odgovornosti. Ponekad gotovo osećam da moram da dokazujem, dokazujem, dokazujem. I u tom trenutku, ono što vidite je ono što dobijete.“

Ima 3 braka iza sebe

Pelcer je bio tri puta oženjen. Razveo se od svoje prve supruge Petsi 1994. godine, pre nego što je njegova knjiga objavljena, a zatim se oženio svojom urednicom Maršom 1995. godine. Kada su se on i Marša razveli 2004. godine, Pelcer je novinarima rekao da „treba da postoji pravilo da venčani ljudi ne rade zajedno“. Dodajući: „Nije lako kada vas posao odvede u srce tame.“

Trenutno je samac nakon što se njegov poslednji brak završio 2019. godine. Neće otkriti zašto su raskinuli, ali kaže da je ona „prelepa osoba“.

Svoje jedino dete, Stivena (39), ime mu je dato po Pelcerovom ocu), imao je sa Petsi. Sinu je ispričao o zlostavljanju koje je pretrpeo kada je imao oko osam godina, a njih dvoje – zajedno sa snajom Sindel i njegovim unukom – veoma su bliski.

Oprostio majci svo zlo koje mu je činila

Danas je Pelcer oprostio svojoj majci.

„Ako to ne učinim, samo ću se ubiti“, kaže on. U prošlosti je primetio da njegova majka nije bila samo alkoholičarka, već ju je i zlostavljala sopstvena majka. „Mora da prestane sa mnom“, rekao je.

Njegov stav prema ocu je dvosmisleniji. Kaže da mu ne oprašta: „Moj tata je trebalo da bude zaštitnik; video me je izbodenog i kako krvarim.“ Pa ipak, sinu je dao ime po ocu.

Iako Pelcer redovno drži motivacione govore u školama, nikada ne čita odlomke iz svojih knjiga. To je razumljivo. Veći deo knjige „Dete zvano „Ono“ je brutalan.

U jednom poglavlju Pelcer opisuje kako ga je majka na silu hranila amonijakom: „Majka mi je zabila hladnu kašiku duboko u grlo... trenutak kasnije nisam mogao da dišem. Grlo me je steglo... Sledećeg jutra, dok sam čistio kupatilo, pogledao sam se u ogledalo da pregledam svoj zapaljeni jezik. Slojevi mesa su bili sastrugani.“

U britanskoj štampi pojavile su se optužbe da se knjiga prodala zato što su njeni opisi nasilja, kako je to navedeno u članku u Gardijanu, „pornografski“. Pelcerov prvi britanski izdavač, Trevor Dolbi, ne slaže se. U septembru je Dolbi napisao u časopisu BookBrunch: „Na vrhuncu popularnosti knjige dobijao sam 20 ili 30 pisama nedeljno upućenih 'izdavaču'. Većina je bila anonimna i počinjala je zahvalnošću za objavljivanje knjige, nakon čega je sledila „Pelcerova priča“ svakog pisca.“

Pelcer kaže da nije siguran da bi njegova knjiga danas bila objavljena. „Druga su vremena.“

Kaže da žali što nije bio tu za svog malog sina kada je knjiga postala popularna. „Mnogo sam bio na putu. Takođe se stidim svog ponašanja kao dečak: što nisam spasao svoju braću od roditelja, što sam krao hranu svojih drugova iz njihovih kutija za ručak.“ (Pošto ga je majka izgladnjivala, počeo je da krade hranu od drugih učenika u školi. Rekao je da je, kada je spašen u hraniteljsku porodicu, imao manje od 25 kilograma.

Zbog toga je odbio da se ponovo poveže sa svojim školskim drugovima. „Imao sam priliku da pozdravim jednog starog druga na proslavi 20 godina nakon knjige, ali nisam mogao: bilo me je previše sramota što sam mu ukrao ručak.“

Kako Pelcer nije skrenuo sa puta?

„Majka mi je dala poklon; naterala me je da želim sve više“, kaže on. „Zahvalan sam na svakom danu. Najvažnije mi je da imam čiste čaršave, pošto me je majka izbola nožem u stomak i krvario sam preko kreveta. Sada imam „krevet sa čistim čaršavom“ i ništa mi ne pruža veće zadovoljstvo.“

Takođe voli da kuva. Čini se da mu je majka ostavila jedno pozitivno nasleđe: svoj recept za „zelenu pastu“, napravljenu od peršuna i belog luka. „Pre nego što je počela sa zlostavljanjem, moja majka je bila neverovatna kuvarica.“

Pelcerov najvažniji plan za budućnost je da budem dobar deda, a pored toga:

"Želim da napravim razliku, da razgovaram sa školskom decom, da pomognem beskućnicima: još uvek volontiram. Za sada sam zadovoljan onim što sam učinio. Koliko ljudi može reći da su napisali knjigu broj jedan na svetu?Pored toga, jednom nedeljno imam čiste čaršave. Šta bih više mogao da poželim?“, završava svoju ispovest za "Yu" magazin.