Francuski glumac španskih korena zadovoljan za dva dana puni 73. godine: završava čak četiri filma, uživa u svoje šestoro dece koje je dobio u tri braka, a u slobodno vreme uzgaja masline i dizajnira - naočare.
Samo me nemojte pitati koji mi je film najdraži! Užasavam se pomisli da uopšte pravim ikakvu listu, pa i onoga što mi se najviše sviđa - oprezno je započeo razgovor francuski glumac Žan Reno kad je nedavno bio gost u TV šouu američkog voditelja Krejga Fergusona.
- Ponekad mi se čini da je vrhunac moje karijere bila “Grimizna reka”, drugi put “Ronin”, pa “Profesionalac”, ali istog trena osetim nelagodu zbog toga što sam zapostavio neke druge uloge.
I zaista, nije lako odabrati najbolje likove koje je odigrao u više od 70 filmova, nekoliko televizijskih serija i desetak pozorišnih predstava. Kod nas je možda najpoznatiji po “Francuskom poljupcu” iz 1995, u kojem je glumio s Meg Rajan, ili po “Nemogućoj misiji”, gde mu je partner bio Tom Kruz, zatim po “Da Vinčijevom kodu”, “Dalekim rođacima”, ostvarenju “Pink Panter”. Odličan je i u “Brothers of the Wind” Herarda Olivaresa i Otmara Penkera, koji je u Evropi prikazan 2015, a nedavno je došao i u američke bioskope.
Žan Reno je rođen 30. jula 1948. u Kazablanki, u Maroku, kao Huan Moreno i Erera-Himenez. Njegovi roditelji, poreklom iz gradića Herez de la Frontera, andaluzijskog središta uzgoja borbenih bikova, morali su da pobegnu iz domovine. Njihova levičarska uverenja smetala su diktatorskom režimu Fransiska Franka, zbog čega su u strahu da ih ne proguta noć, što se početkom četrdesetih godina prošlog veka često događalo, pobegli u Maroko. Od 1912. ta zemlja je bila pod francuskim protektoratom, osim severnog dela, koji je bio pod španskom upravom, pa su se supružnici Moreno i Erera-Himenez smestili u centru te oblasti, u gradu Tetuanu, a kad je njemu ponuđen dobro plaćen posao slovoslagača u štampariji, preselili su se u Kazablanku.
Porodica je tu dočekala prvo dete, sina Huana, a dve godine kasnije i kćerku Mariju-Teresu, a onda se dogodila tragedija na koju niko nije ni pomišljao. Majka se razbolela i ubrzo umrla, ostavivši za sobom 14-godišnjeg sina, 12-godišnju kćerku i muža koji je, kako tvrdi glumac, nikad nije preboleo.
Četiri godine potom Huan Moreno je odlučio da se osamostali i novi život potraži u Evropi. Odlično je govorio španski, arapski i francuski pa je, za početak, odabrao Pariz. Kad se iskrcao na železničkoj stanici Gar di nor, kako priznaje, osećao se kao da je pao s Marsa. Grad je, naravno, bio fascinantan, izazovi veliki, ali on je bio mlad i prepun entuzijazma pa mu se činilo da se svaka teškoća, uz malo spretnosti, može lako savladati. No Moreno je najpre morao da odsluži četvorogodišnji vojni rok, što je bio uslov da dobije francusko državljanstvo koje je zatražio.
Po izlasku iz vojske, bez formalnog obrazovanja i bez novca, prihvatao je svaki posao koji je mogao da nađe. Radio je kao dostavljač, vozač, pomoćni radnik na pijaci, potom u carinskoj službi, a neko vreme i kao kurir u računovodstvenoj firmi.
- Gluma me zainteresovala nakon što sam jedne nedelje u bioskopu gledao Godarov film “Do poslednjeg daha” s Žan-Polom Belmondom - rekao je. - Utisak je bio toliko snažan da sam već sutradan počeo da istražujem gde bih mogao da pohađam časove glume.
I pronašao je pravo mesto: bila je to glumačka škola “Cours Simon”, koju je 1925. u Parizu osnovao Rene Simon. Huan Moreno y Erera-Jimenez u nju se upisao pod “jednostavnijom” verzijom vlastitog imena - Žan Reno. Iako nikad pre nije razmišljao o pozivu glumca, tu je pokazao veliku predanost i spremnost za učenje, pa je prve angažmane dobio već nakon nekoliko meseci.
Isprva je, zbog 190 cm visine i krupne telesne građe, uglavnom glumio negativce, propalice i nasilnike, da bi prva važnija ostvarenja usledila nakon filma “Hipoteza o ukradenoj slici” čileanskog redatelja Raula Ruiza iz 1978. i “Sjaja žene” grčko-francuskog redatelja Koste Gavrasa iz 1979. A 1988. dogodio se trenutak koji je zauvek obeležio karijeru Žana Renoa - susret s francuskim rediteljem Likom Besonom, koji mu je ponudio ulogu u “Velikom plavetnilu”, ispostaviće se, izuzetno nagrađivanom i najgledanijem francuskom filmu osamdesetih godina.
Na talasu tog uspeha Beson je, prepun ideja i entuzijazma, 1990. angažovao Renoa za svoje sledeće ostvarenje, “Nikita”, akcioni triler u kojem je glumio uz prelepu An Parijo. Uloga Viktora “Čistača” donela mu je samo pohvale i, još važnije, nove angažmane s Besonom. Reditelj kojeg je kritika nazivala evropskim Spilbergom dodelio mu je ulogu u “Profesionalcu”
Žan smatra da je najviše glumačke veštine zahtevao upravo taj lik - portretisanje hladnokrvnog ubice Leona koji “odrađuje posao” u Njujorku, a Beson je bio toliko zadovoljan filmom da je ubrzo najavio i nastavak, koji na kraju ipak nije snimljen.
Premda nije lepotan kakvim se obično zamišljaju filmske zvezde, Reno je oduvek imao uspeha kod žena. Njegova čvrsta figura i upečatljiva visina na nežniji pol su ostavljale snažan utisak, pa je nakon nekoliko burnih i kratkih veza uleteo u brak s devojkom koju je zapravo vrlo površno poznavao. Bila je to 25-godišnja Ženevjev, koja je udajom za njega u januaru 1978. postala gospođa Moreno i Erera-Himenez, a nekoliko meseci kasnije i majka devojčice Sandre, danas uspešne glumice. Posle dve godine par je dobio sina Mikaela, koji se posvetio muzici, diplomirao na Brooklyn Conservatory of Music i 2010, kao Majkl Moreno, izdao prvi singl.
Krajem sedamdesetih porodica se skrasila u nevelikom stanu u Parizu, gde su živeli relativno skromno od Žanovih honorara.
- Ljudi misle da glumci koji su ostvarili uspešne karijere plivaju u novcu i ne znaju šta znači živeti s velikim ograničenjima - kaže Reno. - Međutim, nije baš tako. Svako od nas se na početku mučio i snalazio kako god je znao. Novac ne dolazi tako brzo kako se misli. A i kad dođe, daje potpuno suprotan efekat. Možda je to najbolje uporediti s kratkotrajnim pijanstvom: isprva je sve divno i veselo, ali to je samo privid jer se kad-tad morate otrezniti, a onda shvatite da je stvarnost ipak drugačija. S novcem je isto: lepo je imati ga, ali veliki iznos na računu ipak vas ne pretvara u srećnog čoveka.
Paradoksalno, kako su honorari počeli vrtoglavo da rastu, posebno nakon uspeha “Profesionalca”, Žanov brak krenuo je nizbrdo. Iako to glumac nikad nije priznao, razlog za prvi bračni brodolom verovatno je bila poljska odbojkašica, posle manekenka, Natali Diškijevič, kojom se oženio 1995, čim je razvod od prve supruge postao pravosnažan. Već u januaru 1996. rodio im se sinčić Tom, a u junu 1998. i kćerkica Serena. Bilo je to vreme kad je Reno sticao ugled u glumačkom svetu i kad su mu se otvorila vrata Holivuda.
Glumac danas uživa u trećoj deceniji svoje zvezdane slave, veliki je ljubitelj fudbala, navija za milanski Inter, obožava ručne satove i savršeno oponaša Elvisa Prislija. Za sebe tvrdi da je ostao vrlo sličan mladiću koji se 1956. iskrcao na pariskoj železničkoj stanici. Koliko je to tačno, teško je reći, jer mnogo toga se odonda promenilo.
Uz bogato glumačko iskustvo i impresivnu karijeru, Žan je već dugo i svojevrsna ikona stila: uvek je ležerno odeven, i to u vlastitu liniju odeće koju ekskluzivno prodaje samo u Japanu, a nikada ne menja ni prepoznatljive okrugle naočare.
- Pre početka jednog snimanja tražio sam neki detalj koji bi potcrtao karakter mog lika, nešto što sam želeo da naglasim, ali nisam znao šta bi to tačno trebalo da bude - objasnio je. - U potrazi za tim nečim šetao sam po jednom pariskom buvljaku i na stalku ugledao stare okrugle naočare. Onako prašnjave i gurnute sa strane nisu delovale nimalo privlačno, ali kad sam ih obrisao i stavio na nos, bio sam zatečen kakav su učinak imale. Tada sam počeo da ih nosim i nisam prestao ni nakon završetka tog snimanja. Naočare su poput cipela, mnogo govore o tome kakva ste osoba.
Osim što su mu fetiš, naočare je počeo i da dizajnira, a za svoj gušt, kako tvrdi, na jugu Francuske uzgaja masline i od njih proizvodi ulje, ali samo za svoju porodicu i prijatelje.
Žan Reno je sada u trećem braku s 22 godine mlađom britanskom manekenkom poljsko-bugarskih korena Zofijom Boruckom, s kojom je dobio još dva sina: 2009. u Njujorku se rodio Sijelo, a 2011. u Los Anđelesu Din. Porodica živi na tri lokacije: u Parizu, Los Anđelesu i u Maleziji.
- Imam dovoljno godina da mogu sebe da smatram iskusnim čovekom - izjavio je glumac nedavno. - Možda je paradoksalno što sam tek u zreloj dobi shvatio da su naši najbolji učitelji deca. Upravo su mi ona pokazala da još mnogo toga ne znam. Priznajem, nije mi lako sa šest učitelja - kaže Reno, koji je poslednjih godina veoma zaposlen.
