Malo ko je kao Milanče Radosavljević svojim pesmama zavirio u sokake, vinograde i ljudsku dušu. U njegovim stihovima opevana je Кolubara, žene plave kose i kućno ognjište. Ali da bi postao pevač kog vole sve generacije Milanče je prošao težak životni put.
“Ja sam vam ratno dete. Moja majka je 1944. godine pobegla preko dva brda u Vranić i mene tu rodila. Od oca sam nasledio talenat za muziku, on je svirao sve instrumente osim harmonike i iako smo bili siromašni, u našoj kući je uvek bilo veselo“, kaže Milanče Radosavljević.
NE PROPUSTITE
Retki su oni koji znaju da je Milanče Radosavljević rođen sa paralizom šaka i da one dugo nisu normalno funkcionisale i upravo to je bio razlog zašto niko od učitelja harmonike nije hteo da ga primi u svoju školu kad je kao dečak obilazio mnoge od njih ne bi li mu ko pokazao po neku notu.
„Sećam se da sam nekoliko puta pitao jednog istog učitelja, Dragan se zvao, da me primi u školu za harmoniku i on nije hteo, govoreći mi da ne mogu normalno ni kašiku da držim, a ne da sviram instrument. Ali meni kao da je neko ugradio čip, samo sam hteo da se bavim muzikom i nisam odustajao. Uz puno truda i odricanja postao sam harmonikaš, ali i pevač. Na moju radost, ali i onih koji moje pesme slušaju godinama unazad“, rekao je Milanče.
Kako mu je jedan kovač odredio sudbinu
- Ovo mi je i najteže i najlakše da vam kažem, ja pojma nemam zbog čega sam ja počeo. Kako sam se rodio i kako sam počeo da hodam, tada sam počeo i da pevušim. Vrlo sam rano počeo da pevam i već tada znao neke vrlo teške pesme.
- Moj deda, još dok je pevao neke pesme, ja sam ih tada naučio, ne znam da li su to geni ili je nešto drugo u pitanju - počeo je on svoju priču za „Grand onlajn", pa nastavio o tome kako ima razlog zašto veruje u sudbinu.
- Ja sam rođen u vrlo teško vreme, ne mogu vam to ni objasniti, vreme rata, a moja mati je jedno dete rodila mrtvo, ja sam zapravo treće dete. Pre nego što sam se ja rodio, ona je pobratimila nekog čoveka koji je bio kovač, kovao je nešto po starim srpskim običajima i tradiciji i kada sam se ja rodio on je doneo 500 dinara, to su bile one prve pare nove Jugoslavije i stavio na moju kolevku.
- Tražio je da mi se kupi harmonika od tog novca, to je rekao mojoj majci. Ja sam tada imao samo nekoliko dana života. Da li je to sudbina, otkud znam, ali kao da mi je stavio žig, etiketu šta ću ja biti u životu. Iako sam rođen sa neispravnim rukama voleo sam da sviram. Zaista imam razloga da verujem u sudbinu - naglasio je Milanče.
OVAKO SE ĐOKOVIĆI PONAŠAJU KAD NEMA KAMERA: Dadilja otkrila pravu istinu o njihovom odnosu!
Iako je mogao da bira stranu sveta na kojoj će živeti, odlučio je da ostane u mestu Barič kod Obrenovca, gde je od svog muzičkog dinara sagradio kuću, a osim što je dokazano dobar pevač on je napravio i brojne poljoprivredne mašine koje mu koriste pri radu na imanju od kog ne beži.
„Sve što sam zarađivao uložio sam u kuću, jedna svirka – kupim prozor, od druge kupim vrata i sve tako u krug dok se žena i ja nismo skućili. Imanje nikad nisam zapostavio, znao sam nekad da u četiri ujutru dođem sa svirke, a ustanem u šest sati, sa radnicima oberem kukuruz. Sad držim oko 40 ovaca i ovnove za priplod. Sa svojih desest prstiju napravio sam spravu za razbacivanje đubreta, kao i grtalicu za sneg koja se prikači za traktor i od tih mašina jedino nemam kombajn“, ponosno priča Milanče.
Urbana legenda
Za život Milančeta Radosavljevića vezana je i jedna pomalo bizarna priča.
Pričalo se da je doživeo kliničku smrt nakod udara groma, a njegova porodica ga je zatim sahranila zajedno sa harmonikom...
Naime, kako prepričavaju meštani, grom je udario u drvo pod kojim je Milanče Radosavljević sedeo. Porodica ga je sahranila, i to sa harmonikom, koju su pljačkaši odmah nakon sahrane pošli da ukradu.
Kako se kasnije ispostavilo, a na svu sreću, pravi je blagoslov što su lopovi došli po harmoniku, pošto je Milanče, kada je grob otkopan, bio živ. Tada je nastala prava pometnja i neverica. Pričalo se da je Milanče zasvirao u trenutku kada su pljačkaši pokušali da mu otmu harmoniku. Nastala je bežanija i oni su pobegli glavom bez obzira.
U razgovoru za Kurir, Milanče je otkrio šta je prava istina:
Svašta sam čuo o sebi, ali postoji najveća laž, urbana legenda na koju nikako ne mogu da stavim tačku. Kažu da me je udario grom, da su me sahranili i to sa harmonikom koju su lopovi odmah nakon toga pošli da ukradu. Kada je, kao, grob otkopan, ja sam bio živ.
Sada stavljam tačku na tu priču. Nemam pojma odakle potiče, ali znam da su je dosoljavali i znam i ko je dosoljavao. Nema istine u tome. Prvi put sam u Rušnju na svadbi čuo tu priču, došao sam kod majke i pričam joj: "Idu dvoje mladih i pitaju me da li sam poginuo!" Majka kaže: "Iju, šta sve neću čuti!" Kad nije pala u nesvest.
A dokle ide taju bezobrazluk govori i to da, kada gostujem negde na nekoj televiziji, zovu gledaoci i ubeđuju me da sam sahranjen. "Ne znaš ti, znamo mi."
