Saša Popović je rođen 1954. godine u Novom Sadu. Sa bakom i dedom, roditeljima i pet godina starijom sestrom živeo je u parohijskom domu pored Nikolajevske crkve gde je njegov deda službovao. Kako je u jednom intervjuu priznao, bio je veselo i nestašno, ali poslušno dete. Voleo je fudbal, ali nije voleo školu. Omiljena igra u detinjstvu bili su mu klikeri, koje je, kaže, igrao i dok je pohađao srednju školu. Ipak, veća strast od toga bila mu je lopta. Voleo je da igra fudbal, pa je satima šutirao loptu na igralištu nedaleko od njihove kuće. Na prvu utakmicu Fudbalskog kluba Vojvodina otac ga je odveo kada je imao osam godina. Od tada je fudbal postao njegova glavna preokupacija. Trenirao je u Vojvodini nekoliko godina, te sanjao da će se time profesionalno baviti, piše Biografija.
S obzirom da su svi u porodici bili muzičari, njegov otac, koji je svirao gitaru, klavir i violinu, te pevao na Radio Vojvodini, imao je želju da Saša svira harmoniku. Zato mu je 1964. godine kupio harmoniku i upisao ga u nižu muzičku školu. Sate su provodili vežbajući zajedno u kući, iako je Saša čeznuo da sa drugarima igra fudbal. Uprkos brojnim interesovanjima, u osnovnoj školi je bio odličan đak. Nakon završene osnovne škole upisao je Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“. U prvom razredu gimnazije profesorka muzičkog je pitala da li neko od đaka svira neki instrument, jer je rukovodstvo škole odlučilo da osnuje školski orkestar. Saša se javio misleći da će tako moći da se „izvlači“ sa časova. Međutim, bilo je upravo suprotno – na probe su odlazili nakon završetka nastave. Prelomni trenutak se desio na času istorije kada ga je profesorka zamolila da joj nešto odsvira. Svirao je starogradske pesme „Tamo daleko“, „Na te mislim“, „Što se bore misli moje“. Oduševio je i profesorku i svoje kolege. Sa školskim orkestrom je nastupao na priredbama i takmičenjima. Uporedo sa tim, u 17. godini je sa rođakom i prijateljem osnovao mali orkestar. Svirali su na rođendanima i porodičnim slavljima, a nakon jedne svadbe usledili su pozivi da zabavljaju goste i na drugim veseljima.
NE PROPUSTITE
Maturirao je 1973. godine i po očevoj želji upisao Pravno-ekonomski fakultet u Novom Sadu. Zbog sve češćih nastupa morao je da se odrekne fudbala, pa je u momentu kada je trebao da bira između pofesionalnog ugovora s Fudbalskim klubom Vojvodina i muzike izabrao ovo drugo. Uspeo je da završi prvu i drugu godinu fakulteta, ali je već tada znao da želi da se potpuno posveti muzici.
Priznaje da se nekoliko meseci pripremao kako da ocu kaže svoju odluku. Roditelji su bili šokirani, ali su nakon što su ih čuli kako sviraju u hotelu „Putnik“ u Novom Sadu, odlučili da ga podrže.
Lira šou i Slatki greh
Otac mu je pomogao da okupi orkestar i kupi neophodne instrumente i prateću opremu, pa je 1977. godine osnovao orkestar Lira šou. Mesecima su nastupali u novosadskom hotelu „Putnik“, a uskoro se za njih pročulo u celoj Vojvodini. Osmišljavali su posebnu scenografiju, koreografiju i pesme, pa su njihovi nastupi obilovali španskim, italijanskim, engleskim, meksičkim i drugim numerama, ali i dobrom zabavom. U njihovom orkestru na početku su pevale Mina Sovilj i Ljiljana Dekić, a kasnije im se pridružila Spasa iz Novog Sada. Specifični su bili i po tome što su na nastupima nosili razne kostimima kojima su upotpunjavali celi ambijent, a kako sam Popović kaže, uzor su im bili Sedmorica mladih. Ipak, 1980. godine Spasa je odlučila da se uda, pa su se našli u problemu jer nisu mogli da nađu odgovarajuću pevačicu. U hotelu „Galeb“ u Brčkom upoznali su Fahretu Jahić – Brenu, studenkinju koja je ranije pevala rok na žurkama. Otpevala je nekoliko pesama u tom hotelu i odlučili su da je pozvu da i dalje s njima nastupa. Uprkos protivljenju njenih roditelja, Brena se pridružila orkestru i pri put su zajedno nastupili 6. aprila 1980. godine u Bačkoj Palanci. Usledili su nastupi u brojnim hotelima u Vojvodini, a nakon toga pozvani su da sviraju u beogradskom hotelu „Taš“. Iako im je ponuđen mnogo manji honorar u odnosu na to koliko su do tada zarađivali, pristali su jer su želeli da u Beogradu snime ploču.
NE PROPUSTITE
Nekoliko narednih nedelja su svako veče punili hotelski restoran, a noć pre nego što su trebali da otputuju u Kikindu pozvao ih je kompozitor i aranžer Milutin Popović Zahar da dođu u njegov dom. Ponudio im je pesmu „Čačak, Čačak“ koju je sa svojim muzičarima i Gordanom Lazarević snimio na kaseti. Iako im se pesma nije svidela, odlučili su da je uvežbaju i odsviraju jedne subote u hotelu „Narvik“ u Kikindi.
Publika je bila oduševljena, pa su je iste večeri pevali još mnogo puta. Pošto je pesma dobro prošla kontaktirali su Zahara koji im je napisao još devet pesama, pa su prvi album pod naslovom „Čačak, Čačak“ objavili 1982. godine. Sa istom pesmom su nastupili na „Hit paradi“, takmičenju koje je organizovala Diskografska kuća „PGP RTB“ i pokupili simpatije prisutnih. Ipak, njihov nastup nije emitovan na televiziji, što ih je veoma razočaralo.
Prelomni trenutak desio se kada je Milovan Ilić Minimaks u svojoj emisiji „Pretežno vedro“ iz zabave puštao snimak njihovog nastupa svojim gostima. Tada je Brena dobila nadimak „Lepa“, a Lira šou je i zvanično postao Slatki greh. Usledili su nastupi u hotelu „Jugoslavija“ i drugi album pod imenom „Mile voli disko“. Sa njega su se izdvojile naslovne pesme i numera „Dama iz Londona“. Početni tiraž tog drugog albuma bio je preko 300 000 primeraka i rasprodat je u rekordnom roku. U februaru 1983. godine su počeli da nastupaju širom Jugoslavije, a za veče su imali i po dve svirke u većim i manjim dvoranama u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji.
NE PROPUSTITE
U Beograd je iz Novog Sada doselio 1996. godine. Iste godine je upoznao mladu pevačicu Suzanu Jovanović u muzičkom studiju „Zemunica“ u Zemunu gde je snimala spot za pesmu „Ko me jednom prevari“. Nakon nekoliko susreta planula je ljubav, a 9. septembra 1996. godine Suzana je sa Danijelom, sinom iz prvog braka počela da živi kod Saše. Nakon nekog vremena odveo ju je u jednu zlataru u Novom Sadu i rekao joj da izabere zaručnički prsten. Suzana je pristala, a venčali su se 1997. godine u beogradskom hotelu „Interkontinental“. Osim Lepe Brene, koja je bila kuma na venčanju, svadbi su prisustvovale mnoge poznate ličnosti iz sveta muzike, glume i televizije. 8. marta 1999. godine Suzana je rodila ćerku Aleksandru. Iako Danijel nije njegov zajednički sin, Saša ne propušta priliku da napomene da ga voli isto koliko i svoju ćerku. Danijel je završio fakultet u Ljubljani i radi kao tonac u „Grandu“. Suzana i Saša važe za jedan od najskladnijih parova na srpskoj javnoj sceni.
"Odrastao sam u jednoj dobroj, normalnoj i zdravoj svešteničkoj porodici i od malih nogu imao sam sve što sam poželeo. Tokom zlatnih godina Lepe Brene i "Slatkog greha" odlično smo zarađivali, ali pare koje sam uštedeo uložio sam u banku pokojne Dafine Milanović i kao većina štediša - ostao bez svog kapitala. U mom slučaju, čuvena izreka mogla bi da glasi: "Imati, pa nemati, pa opet imati" jer sam sa Brenom i Bobom Živojinovićem nekoliko godina nakon toga osnovao "Grand produkciju"," ispričao je u jednom Popović čiji život je obeležila jedna velika tragedija.
"Imao sam 24 godine kada je tata 1978. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Na auto-putu, ispred isključenja za Rumu, na njegov automobil naleteo je ‘mercedes’ zagrebačke registracije. Kada me je majka probudila i saopštila mi šta se desilo, bio sam kao hipnotisan. Posle mučne borbe za život, umro je u bolnici. Ni danas ne znam da li je vozač koji ga je usmrtio završio u zatvoru", rekao je Saša za Glossy i dodao koliko ga je to iskustvo promenilo.
"Izgubiti roditelja je veoma teško iskustvo. Dok je bio živ, sećam se da me je uvek nerviralo sve što je moj otac izgovarao. Posle njegove smrti, kad god bih donosio neku važnu odluku, razmišljao sam kako bi se on postavio u toj situaciji ", ispričao je Popović.
