Marija Kalas bila je diva u pravom smislu te reči. Danas ona živi u legendi: tu krhku, neurotičnu primadonu zovu “La Divina”, časte naslovima najboljeg soprana svih vremena, nenadmašne operne boginje. Ali svet u kojem je živela Marija Kalas bio je bitno drugačiji. Za svog života primala je više pokuda nego pohvala, izdržavala je bolne kritike prvo odrastajući u okrutnoj i hladnoj porodici, zatim pod brutalnim svetlima pozornice, a najveću bol zadali su joj ljubavnici.
O njenoj tragičnoj sudbini pisalo se bez kraja i konca, ona je “diva koja je umrla od slomljenog srca”, i gotovo 50 godina nakon smrti ostaje nepresušno vrelo inspiracije autorima svih umetničkih grana. A nova biografija “Cast a Diva: The Hidden Life of Maria Callas” autorke Lindsi Spence, koja izlazi ovog leta u vidu nikad dosad objavljenih pisama, daće novu dimenziju njenom fascinantnom životu.
U Njujorku, 2. decembra 1923. godine, u grčkoj emigrantskoj porodici rodila se devojčica krsnog imena Marija Ana Sesilija Sofija Kalogeropoulos. Njeni roditelji, Georgije i Litsa, zarobljeni u izuzetno nesrećnom braku, već su imali jednu devojčicu, Jakinti, zvanu Džeki, a njihov prvorođeni sin Vasilis umro je u dobi od dve godine. Zbog toga je porodica žarko očekivala sina. Stoga Mariji, od onog trenutka kada je ugledala svetlo dana, nisu propustili priliku da joj napomenu da je neželjena – od silnog razočaranja njena majka cela četiri dana nakon porođaja odbijala je da pogleda svoju ćerku. Litsa je otvoreno preferirala njenu stariju sestru, vitku, lepšu Džeki.
Bucmastoj, crnomanjastoj, kratkovidnoj Mariji nije posvećivala previše pažnje, dok nije shvatila njen talenat za muziku.
"Od pete godine, i tokom svih godina kada je trebalo da se igram i uživam, ja sam morala da pevam i zarađujem. Nikad neću oprostiti svojoj majci što mi je otela detinjstvo," reči su Marije Kalas.
Kada je Marija imala 14 godina, brak njenih roditelja se raspao te je sa sestrom i majkom otišla u Grčku – taman u osvit Drugog svetskog rata. Život je tada za mladu Mariju postao još gori jer majka je nju i Džeki podvodila nemačkim i italijanskim vojnicima kako bi zaradile za hranu. Ali sirov, neškolovani pevački talent ubrzo joj je omogućio mesto na Državnom univerzitetu, a uprkos savetovanju profesora, umesto da školovanje nastavi u Italiji, po završetku rata vratila se u Njujork.
Tamo nije dugo ostala – ubrzo se našla na putu za Italiju i sa svime što je posedovala u jednom koferu stigla je u Napulj. Te prve sudbonosne večeri u Italiji upoznala je stanovitog Đovanija Batistu Meneginija, bogatog industrijalca koji će je pretvoriti u zvezdu. Tada Marija Kalas nije izgledala onako kako je pamtimo danas – imala je gotovo sto kilograma, okruglo lice i velike grudi, ali kod Menenginija je probudila neobično saosećanje.
Ponudio joj je da je izdržava dok ona uči pevanje i dve godine kasnije bili su u braku – 54-godišnji mladoženja oženio se 25-godišnjakinjom u tajnosti, u zabačenoj prostoriji neke crkve.
Kalas nije bila katolkinja pa je sveštenik skoro odbio da ih venča. Uz Menenginijevu podršku i novac, na stravičnoj dijeti od povrća i sirovog mesa, smršala je više od trideset kilograma i transformirala se u vitku lepoticu.
Menengini se kasnije prisetio da je, kako bi dosegla svoju idealnu težinu, čak progutala pantljičaru. U braku su bili turbulentnih dvanaest godina, a u novootkrivenim pismima Kalas je o mužu pisala: “Još uvek me muči nakon što mi je oteo više od pola novca stavljajući sve na svoje ime otkad smo se venčali... Bila sam budala što sam se udala za njega.”
I dok joj se privatni život očigledno urušavao, Marija Kalas osvajala je svetske opere. Njen glas nije imao klasičnu lepotu, iako je vladala rasponom od tri oktave, opisivali su ga kao kreštav, s metalnim prizvukom. Glasila je ipak za majstoricu bel canta zbog svojih kristalno jasnih koloratura, ali povrh svega moćnih interpretacija, muzičke inteligencije, genijalnog fraziranja i patosa koji je isijavao iz svake njene note. Tragične operne heroine u njenom bi glasu oživele, a publiku dovodile do ekstaze i katarze. Danas ćete retko čuti da neko kritikuje Mariju Kalas, ali istina je da, u istoj meri u kojoj je opčinjavala ljude svojim pesmama, toliko su je i omalovažavali. Glas joj je drhtao u najvažnijim trenucima, tehnika joj često nije bila na nivou, a na izvođenju u velikim operama poput Metropolitana na pozornici su je znali gađati glavicama kupusa. Ipak, svaku dvoranu je rasprodala, a za karte su se grabili i oni koji su je obožavali i oni koji su je mrzili.
Davala je bahate i arogantne intervjue otvoreno prozivajući svoju majku za zlostavljanje i upoređujući svoj glas sa šampanjcem. Njen pad, složno će potvrditi svi poznavatelji, počeo je kada je 1957. godine upoznala brodograditeljskog magnata, Grka Aristotela Onazisa. Oboje su tada bili u braku, ali to ih nije spriječilo da započnu vatrenu ljubavnu aferu koja će trajati sve do njegove smrti 1975. godine. Ni u njegovom zagrljaju Marija Kalas nije pronašla sreću. Ne samo što je iz novina morala saznati da se ljubav njenog života oženio najpoželjnijom udovicom tog doba Džeki Kenedi, već ju je Onazis omalovažavao, maltretirao, ostavljao, a zatim joj se ponovno vraćao. U novoj biografiji Lindsi Spence pojavljuje se i šokantna informacija da ju je jednom prilikom drogirao i silovao. Uza sve to, njen glas je propadao. Psihičke tegobe, nedijagnostikovana neurološka bolest i stravično izgladnjivanje ostavili su je bez jedinog aduta. Poslednje godine provela je u stanu u Parizu, živeći na alkoholu i tabletama za spavanje, a tamo je i umrla od srčanog udara 1977. godine.
