Poslednji intervju, Đorđe Balašević je dao u svom domu u Novom Sadu, ugostivši novinare iz Makedonije.
Na pitanje kako ste, on odgovara: "Bolje sam nego što izgledam, godina proizvodnje mi je malo problem, inače sam super", rekao je Balašević na samom početku intervjua, nakon što je novinarskoj ekipi poželeo dobrodošlicu.
Kako se promenila vaša ulica za sve ove godine?
"Mnogo. Ovo je nekad bila periferija, bila je romantična ulica, a sada se smatra centrom. Ovde sam pisao o Vojvodini, Salašima, konjima... sve u ovoj kući. Nema više starih stanara. Tu su sada sve neki novi klinci. Bila je to ulica u kojoj smo se igrali klikera i kada bi naišao neki auto mi bismo se žalili: gde baš danas da naiđe auto...."
Da li ste mislili da ćete biti pevač?
"Nikad nisam mislio da ću biti pevač. Pisao sam pesme u Gimnaziji. Bile su drugačije nego ove koje danas pevam. Onda sam slučajno počeo da sviram gitaru i pesme. Kad sam otpevao prvu pesmu, bilo je jasno da ću ih morati pevati sve", prisetio se Balašević.
Šta biste bili da niste pevač?
"Pa ne znam, hteo sam da budem fudbaler. Danas to igram rekreativno. Danas ni sudije nisu moje godište, a kamoli igrači. Nekad sam mislilo da ću biti novinar, pisac, nešto sa rečima. Možda bih bio pisac za decu. U muzici sam samo da se nađem sa ljudima sa druge strane mikrofona i mislim da živim svoju legendu."
Pamte vas kao velikog kantautora u Jugoslaviji?
"Jednom su me u Crnoj Gori najavili kao velikog srpskog kantautora. Ja sam tada rekao: "Nemojte, ima Srbija velikih kantautora, ja bih više voleo da kažete da sam ja jugoslovenski kantautor."
Ima dece od 15, 16 godina koja napamet znaju sve vaše pesme?
"To je Nobelova nagrada. Kad na moj koncert dođu klinci koji su stariji od mojih pesama, to je veliki kompliment."
Dotakao se i ratnog razdoblja tokom i nakon kojeg se njegove pesme godinama nisu emitovale jer se on suprotstavio jugoslovenskoj vojsci:
"12 godina nisam bio na televiziji i na programima radija", prisetio se Balašević.
"Od kad ja pamtim, uvek su bila teška vremena. Ja sam kao mladi sanjao da ima autoput do mora i da dođe jedna Nova godina, a da nema restrikcije struje. Mislim da svi mi treba da organizujemo svoj život i da ne marimo toliko za politiku."
Koja je tajna vašeg dugog braka?
"To je burna jedna veza. Jelena, naša kćerka je rekla: Ti i mama ste sudbinski vezani. I to je istina. Moja ljubavnica, saborac i moj najbolji drug. Došli smo već do toga da imamo i unuke i naša ljubav se širi. Olja je imala teško detinjstvo i ja sam se stvarno trudio i stalno se trudim da ona sada ima najbolje rođendane, jer kao dete ih nije imala. Ugađamo joj, samo još štafetu nije imala za rođendan. Ja sam bio razmaženo dete, ali ona je imala stvarno teško detinjstvo i ja se sada trudim da ona ima lep život.
Olja je i moj menadžer. Ona je čudo.... Od kako je ona uhvatila to da radi, ona štiti interese svoje porodice i ona je kao lavica. Mislim da taj posao radi veoma dobro i žao mi je što ceo život nije radila ovaj posao. "
Da li pamtite godišnjicu braka?
"Apsolutno. Aleksa je rođen na godišnjicu našeg braka. Mi smo izašli prvi put zajedno 1. juna 1979. godine. Sećam se jednom da je došla kod nas u kuću, na vrata da mi nešto donese obučena sportski u neku Adidas jaknicu. Moj ćale je tada prvi put rekao nešto o nekoj mojoj devojci:" Tražila te jedna devojčica, jako moderan tip, ne bih mario da mi bude snaja." Interesantno je bilo što sam to i ja tada pomislio. Mislio sam da bi bilo super da ja imam neku kuću, neku dasku za peglanje, fotelju, novine... Kad sam nju upoznao to sam poželeo."
Šta biste još poželeli u životu?
"Kad sam dobio unuku ja sam reko da sam i zvanično deda jer sam se kao deda već osećao nazad 15 godina. Bio sam deda na crno.
Ne bih ovaj život menjao, definitivno sam imao sve što sam poželeo.
Kad bih ponovo sve prošao možda bih samo želeo da naučim da sviram violinu."
