Živeo je na reci. Splavovi su mu bili kuća, družio se sa alasima, nije trošio reči uzalud, a kolege su ga smatrale teškim za saradnju.
Iako nije nikada uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti, to ga nije sprečilo da postane legenda jugoslovenske scene i ostane upamćen po brojnim maestralnim ulogama koje je tokom karijere odigrao. Bio je surovi profesionalac - na snimanjima nije voleo da se druži, čavrlja i da "gubi vreme" - uvek je odrađivao svoj posao i vraćao se na reku...Sa vrlo malo kolega je komunicirao, sa još manje slagao, a nije se družio ni sa jednim.
U prilog tome govore i brojne priče o neslaganju sa Miodragom Petrovioćem Čkaljom, tokom snimanja kultne serije "Kamiondžije", gde dvojica u kadru nerazdvojnih kolega - veliki deo snimanja uopšte nisu razgovarali kada se ugase kamere.
Bio je lokalna legenda kojoj su se klanjali svi koji su se bavili jedrenjem i veslanjem. Imao je društvo obožavalaca. Uživao je da radi, da priča sa ljudima, da pijucka i ima svoj svet. Ispunjavao je sopstvene želje – svečano je pustio u promet česmu iz koje je teklo vino.
Čim sagrade jedan brod – Paja ga odmah izgustira, ili ga njegov brat Duja i kum Beli pokvare, pa onda čekaju novu gradnju. Bilo mu je zanimljivije da pravi brodove nego da se njima vozi.
Provodio je vreme u debeloj hladovini vrbaka među brdom dasaka, točkova, testera, čekića, eksera, brodskog lepka, kutija ulja i farbe. Tu je obavezno bio i majstor Žuća, a i deca, koja se okolo motaju kao kućni ljubimci, rade sve šta zatreba i čuvaju brod svojim "puškama" i "strelama" kad njih dvojica odu na špricer.
Ada je bila mesto gde bi najveći greh bio ako neko donese sat, to su smatrali mašinom koja otima vreme. Nigde im rakija nije tako lepo mirisala, špriceri bili hladniji, vicevi sočniji. Bio je to svojevrsni vrt života.
Od njega su se bez mnogo reči dale naučiti suštinske stvari. Mislio je da je za sreću dovoljno nekoliko kvadratnih metara crvotočnih dasaka i jedan komad reke. Bio je kao neki rečni bog, sa ogromnim stomakom, šarenim hozentregerima, koji ima ulogu nadzornika dok se kuva veliki lonac pasulja za sve one koji bi pristali na splav, koji bi ponekad lagano tonuo pod težinom vinopija i gurmana.
Voleo je kafanu kao ambijent, kao ravnopravnu pozornicu za sve. Kretanje sa njim po birtijama je zaista bilo plodonosno. Retko ko je mogao da ga prati, kada bi osetio da ekipa gubi dah i da preti opasnost da se ide kući, tada bi njegova kreativnost bila najveća. Možda razuzdanija od one koju je pokazivao na filmu. Njemu se nikada nije išlo i onda je izmišljao priče i pravio takvu atmosferu da su svi sedeli i slušali.
Da je uvek bio specifičan i poseban na svaki mogući način dokazuje i njegov testament koji je Pavle svojeručno napisao na jednom papiru nakon što je neki novinar greškom objavio da je glumac preminuo:
"Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute). Neka u sebi pjevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je*** mater..."
-Pavle Vuisić, svojeručno, latinicom, pred smrt, kad-tad.
Testament je originalno objavljen u biografiji Pavla Vuisića "Posle fajronta", autora Aleksandra Đuričića. Interesantno je i to da je jednom kada je počeo da se deli i umnožava po mrežama iz njega, slučajno ili namerno, izbačena jedna reč - komunist, što je potpuno promenilo smisao napisanog.
Ispalo je da glumac nije želeo da mu na sahrani iko drži govor što nije istina. Sve napisano nakon odnosi se isključivo na njegovu želju da to ne učini neki komunista. Ovo je u razgovoru za Nedeljnik od pre nekoliko godina objasnila i Pavlova udovica Mirjana.
Velikan srpske scene preminuo je 1. oktobra 1988. godine. u Beogradu.
