Milorad Mandić Manda rođen je 1961. godine u beogradskom naselju Dušanovac. Otac mu je bio vojno lice, a majka domaćica. Imao je godinu dana mlađu sestru i deset godina mlađeg brata. Nakon nekog vremena Manda se sa porodicom preselio na Novi Beograd gde je završio osnovnu školu.
Iako mu je želja bila da sa drugarima školovanje nastavi u gimnaziji, upisao je Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“, piše na sajtu biografije.org.
Skromno, ali bezbrižno detinjstvo
U intervjuima je često naglašavao kako je imao lepo detinjstvo, te uprkos tome što je samo otac radio, njemu, sestri i bratu ništa nije nedostajalo.
Otac je želeo da on upiše zanat, kako bi lakše pronašao posao, a on je nakon mature u srednjoj elektrotehničkoj školi otišao na odsluženje vojnog roka u Osijek i Vukovar. Nakon toga je upisao Elektrotehnički fakultet i počeo da radi u firmi „Termovent“ kao konstruktor tehnolog u Birou za automatiku.
Pošto su predavanja i vežbe zahtevali veliku posvećenost, a on zbog posla nije mogao sve da isprati, napustio je fakultet. Otprilike u isto vreme postao je član Dramskog eksperimentalnog studija amaterskog pozorišta. Tu je zavoleo glumu, pa je odlučio da upiše organizaciju na Fakultetu dramskih umetnosti.
U poslednjem trenutku je odlučio da ipak pokuša da upiše glumu pa je zamolio svog prijatelja reditelja da mu pomogne pri izboru tekstova za prijemni ispit.
Ušao je u uži izbor, a na kraju je i primljen u klasu profesora Vladimira Jevtovića. Sa njim u klasi su bili Vesna Trivalić, Vesna Stanojević, Duda Stojanović, Branka Pujić, Mirjana Joković, Dragan Bjelogrlić, Srđan Žika Todorović, Slobodan Boda Ninković i drugi. Bilo ih je ukupno 12.
Izneverena očekivanja
Iako je primljen na Akademiju, izbačen je iz kuće.
Razlog za to ogleda se u činjenici da je zbog glume napustio posao kojim je doprinosio kućnom budžetu, a njegovu odluku da se posveti umetnosti otac je doživeo kao neodgovornost. Godinu dana je živeo kod prijatelja i devojaka, spavao je i na Akademiji i u pozorištu. Još kao student počeo je da snima na televiziji i igra manje uloge u filmovima, pa je zahvaljujući honorarima uspevao da pomogne roditeljima i vrati se kući.
Ljubav prema pozorištu nasledio je od majke. Još od detinjstva pratio ju je na predstave, ali odluka da pokuša da se ostvari kao glumac „pala“ je tokom rada s amaterskim pozorištem u Beogradu. Njegova generacija iznedrila je sjajne glumce koji su, kao i on, ostvarili velike karijere.
Deca kao najveći uspeh
Iz braka sa prvom suprugom Manda ima sinove Marka i Filipa, te ćerku Mariju. Od 2004. godine je bio u braku s glumicom Anastasijom Anjom Mandić s kojom je dobio sina Andriju. Uprkos svim ulogama koje je imao te prepoznatljivosti koju je tokom godina stekao, svojim najvećim uspehom smatrao je upravo decu.
U jednom intervjuu je priznao da mu je žao što je zbog posla i egzistencije povremeno propuštao neke događaje u njihovim životima, ali da je sve to činio kako bi njima bilo bolje. Radio je mnogo kako bi mogao da izdržava mnogobrojnu porodicu, a jednom prilikom je priznao da bi voleo da dočeka dan kada će moći da ne radi ništa, da sedi pored reke, razgovara s ljudima ili sluša muziku. Pa ipak, poslednji dah je ostavio na sceni.
Zbogom kapetane
Poslednja uloga koju je odigrao bila je Kapetan Kuka u predstavi „Petar Pan“ na sceni Pozorišta „Boško Buha“. Tog 15. juna 2016. godine Manda je na scenu izašao u kostimu, ali nije uspeo da odigra predstavu do kraja.
Doživeo je srčani udar i preminuo na bini. Predstava je prekinuta, a mediji su nekoliko sati kasnije objavili tužnu vest. Sahranjen je tri dana kasnije u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu i to pored svojih kolega Velimira Bate Živojinovića i Dragana Nikolića. Na komemoraciji koja je istog dana održana u Narodnom pozorištu govorile su njegove kolege glumci, ali i najmlađi članovi ansambla koji su se oprostili od svog Kapetana Kuke.
Veliki glumac i još veći čovek
Svi koji su imali priliku da sarađuju sa njim kažu da je bio veliki glumac, ali i veliki čovek, uvek spreman svima da pomogne. Kažu da je uvek davao sebe i svoje srce, te da je svakom novom izazovu pristupao potpuno posvećeno.
Jednom prilikom je rekao da sluša savet starijeg kolege koji mu je jednom prilikom rekao da, kada uđe u pozorište ili na snimanje, sve probleme ostavi ispred vrata, pa da ih pokupi kada krene kući. Toga se držao ceo život, ali njegovo srce to više nije moglo da podnese.
Iza njega ostaju na stotine većih ili manjih uloga, te bez obzira da li ga je publika volela kao televizijskog, filmskog ili pozorišnog glumca, Viljušku ili Milašina, mnogi se slažu da je filmska umetnost njegovom smrću „osakaćena“ za jednog vrednog radnika raskošnog talenta.
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs/biografija.org)
