Da nema Milomira Marića, zaboravili bismo kako izgleda posvećenost poslu. Autor "Ćirilice" trenutno je na dijeti i ne može da uživa u kuhinji svoje temperamentne supruge Vesne Radusinović. Milo mu je kad nasmeje mladu generaciju, dobija retke komplimente i namerava da se ponovo posveti pisanju knjiga.
Pripadate staroj gardi novinarstva. Koja je razlika između starih i mladih u tom poslu?
- Pa ja sam mlađi od svih njih. Oni su umorni na početku karijere. Ja na kraju karijere doživljavam drugu mladost, verovatno zato što sam celog života bio narodni neprijatelj. Tek početkom dvehiljaditih počeo sam da se pojavljujem na televiziji. Pre toga u novinama mogao sam da "zatrujem" ove pismene, ali onda sam postao usmeni književnik i za nepismene. To je već i opasno. Kao prijatelju naroda, meni je to dozvoljeno i računam da od 2000. počinje moj novi život.
Koji savet dajete mladim novinarima?
- To je savet Vinstona Čerčila, možda najboljeg novinara svih vremena: "Novinarstvo je divna profesija ukoliko se na vreme napusti." Ja nisam bio te sreće i ostao sam u novinarstvu kao nekakva olupina koja se kreće.
Odakle vam energija da toliko radite? Mora li to ili ne mora?
- Ja ne moram da radim. Kao narodni neprijatelj, uspeo sam da se obezbedim. Za jedan život dovoljno. Ali ova razmena energije s mladima vraća me u život. Osećam se dobro i osećao bih se suvišnim da ne idem na posao. Ustajem u tri ujutru i za vreme vikenda, i na moru. Navikao sam da ustajem rano. Kažu za nekoga da je uspeo u životu jer radi treću smenu. Ali ni fizički radnici neće da rade u ritmu kojim ja radim na kraju karijere.
Kad dođe vikend, provedete li ga uz knjigu? Znamo da imate ogromnu biblioteku...
- Ali izgledam kao da nijednu knjigu nisam pročitao! Iz higijenskih razloga se tako ponašam. Kad me čovek sluša, vidi da sam neopterećen znanjem, iako je moja glava puna nepotrebnih informacija. Kad nisu postojale društvene mreže, Gugl, ja sam sve to držao u glavi. Sad mogu da odmorim mozak od tih suvišnih informacija, ali i dalje mi se taloži...
Čitate li i fikciju ili samo faktografiju?
- Čitam sve što mi dođe pod ruku i uživam u pisanju između redova. U nenarodnim režimima naučili smo da pišemo da nas ne uhvate. To je bilo snalaženje, razvijanje veštine i vrhunac najveće literature. Sad, u ovom prostačkom vremenu tvitova, to izgleda kao pisanje na zidovima javnih klozeta. Više se niko ne stidi ničega. Ja sam rob stila, vratolomija u rečenici, cinizma, skrivenih poruka... To možda deluje besmisleno za nove generacije, ali meni je milo kad uspem da nasmejem one sa osamnaest-devetnaest godina i kada razumeju šta govorim. Iako, mislim da za njih govorim na kineskom.
Ko je vaša publika?
- Od Beča do Tirane, svuda ljudi prilaze i slikaju se sa mnom na isti način. Ko zna ko su, izbeglice ili ljudi koji tu žive. Najlepšu scenu doživeo sam u bečkoj Kertnerštrase, njihovoj Knez Mihailovoj, kad smo moja supruga Vesna Radusinović i ja ušli u neku parfimeriju. Vesna govori nemački kao maternji, naručivala je svašta od šefice parfimerije, za koju je saznala da se zove Natalija i da je iz Rusije. Odjednom je upitala Vesnu da li sam joj muž. Na potvrdan odgovor, pitala je samo: "Ćirilica?" Objasnila je da ima momka Miroslava, s naših prostora, da on danonoćno gleda "Ćirilicu" i da zato nju zapostavlja. Saznao sam da sam najveći protivnik njene ljubavi jer njen Miroslav više sluša mene nego nju! To je najveći kompliment koji sam dobio u poslednje vreme.
I vaša supruga smatra da je varate s knjigama...
- Opasnije je to s knjigama. Mislim da bi mi oprostila da koketiram s drugim ženama. Ali ja sam stalno pod video-nadzorom i, ako sam u ženskom društvu, televizija sve prenosi. Vesna je žena od intuicije, sve prepozna, zato ja malo slobodnije pričam na televiziji od šest do devet, dok se ona ne probudi. A od devet vodim računa šta govorim, biram reči.
Kako izlazite na kraj s temperamentom svoje supruge?
- Ona je vulkanska energija, ja sam uravnotežen i u proseku smo skladan par.
Imate li vremena da iznenadite nju i sina nekim jelom, da im nešto skuvate?
- Bio sam uobražen dok nisam upoznao Vesnu. Putovao sam, išao po najboljim svetskim restoranima i uživao čak i u onim najgorim vremenima sankcija. Kod kuće sam primenjivao ono što sam tamo video i mislio da savršeno znam da kuvam. S Vesnom sam shvatio da je moje kuvanje ponižavajuće. Da se ne bih brukao, prepustio sam joj kuhinju, jer je ona u tome majstor. Jedina je žena u mom životu koja ne kuva iz kuvara, iako imamo najbolju biblioteku i iz te oblasti. I ne pogleda ih, ima neke svoje kombinacije u kojima svi uživaju. Najbolje je kuvala za vreme bombardovanja. Izgledalo je kao propast "Titanika". Najistaknutiji ljudi Beograda dolazili su uz zvuke sirene da probaju njenu kuhinju. Sad ne kuva baš tako često, valjda joj nije uzbudljivo, iako ima svega, a hvala bogu, možemo i da kupimo. Možda se malo i pogospodila, nije joj tako izazovno. Nevolja je što sam na dijeti, pa ne mogu da uživam u njenom kuvanju.
Ko kome više ugađa, vi sinu ili on vama?
- I Vesna i ja "udvaramo" se Vedranu od jutra do mraka. I nije zadovoljan našom pažnjom. Nema šta nismo uradili ali on smatra da je to malo. Zadovoljni smo ako baš ne vrišti na nas, počastvovani smo. Ima svoj stan, ali nikako da se osamostali. Živimo zajedno.
Koji susret vam je promenio život?
- Susret s Vesnom. Prvi put sam je video u Podgorici kad je imala 14 godina. Vraćala se iz škole mostom preko Morače. Ja sam bio mlad novinar, a ona mi je rekla da ide kod babe na Skadarsko jezero da lovi ribu. Otpratio sam je do kuće, a ispričala mi je da joj je otac strog, ima lovačku pušku i puca čim vidi nekog s njom. Uvek sam se pitao gde je ta devojčica. Napisao sam i priču o njoj. Dve decenije kasnije, već smo dve godine živeli zajedno, i odjednom sam uhvatio njen čudan izraz lica. Sedela je na fotelji i razgovarala s majkom. Pitam je: "Jesi li ti ona devojčica što sam je upoznao u Podgorici?" Kaže: "Jesam, ali sam se bojala da ćeš misliti da sam luda!" Viđao sam je, ali nisam znao da je to devojčica iz moje priče.
Koliko vam znači njena podrška u svemu?
- Ona me mnogo brani, mnogo se nervira i žao mi je što je to tako. Mene napadi zabavljaju, ne uzbuđuju me, umirem od smeha kad vidim šta kojekakvi govore o meni.
Jeste li zadovoljni svojim stilom života?
- Jesam, iako je moj život tužna priča, muka je to bila. Najviše sam uživao kad su me progonili, dolazili da me vode, tužili me, saslušavali... Bilo je uzbudljivo, osećao sam se mnogo značajnije nego sad. U Zagrebu su našli moj dosije od 576 strana. Ubaciću to u neke moje nove knjige. Ukoliko nisam postao nepismen, ponovo ću da se vratim pisanju. Pošto nema te vlasti koja će me skinuti s televizije, moraću da skinem sam sebe.
Videli ste mnogo bogatih domova. Postoji li stan koji je na vas ostavio najveći utisak?
- Zapamtio sam onaj Bogdana Radice, hrvatskog pisca i diplomate. Sreli smo se u Njujorku i odveo me je u svoj dupleks na Menhetnu, na Petoj aveniji, preko puta Metropoliten muzeja. Stan je imao ogromnu biblioteku. Kad sam ga video, rekao sam sebi: "Ovako ću imati i ja!" I imam. Ali u mom stanu, nažalost, žive samo knjige i slike. Moraćemo da im se pridružimo. Vesna je rekla da to mora da se evakuiše. Odlučio sam da svoju fantastičnu biblioteku od 50.000 knjiga poklonim kao legat Muzeju grada Beograda. To je moj poklon srpskom narodu. Ako hoće da čita.
Stil/Ljilja Jorgovanović
