Njegov glas bio je spoj vatre i svile, sila koja je mogla i da pogura i da zagrli. Njegova energija na sceni imala je snagu oluje, dok je njegov privatni život ostajao brižljivo skriven iza kulisa, nedodirljiv za znatiželjne poglede miliona obožavalaca širom sveta.
Fredi Merkjuribio je čovek koji je umeo da preuzme svaki identitet koji poželi. Na sceni – božanstvo strasti i snage. U privatnosti – povučen, ponosan i neko ko nije želeo da izaziva sažaljenje. Tek nakon njegove smrti otkrivene su neke istine koje je sam godinama čuvao u tišini. I što više činjenica izlazi na videlo, sve je jasniji osećaj da čak i danas, na neki način, živi po pravilima koja je sam ispisao.
Tajna koju je odneo sa sobom
Posle njegove smrti nije bilo velikih oproštaja, spektakularnih ceremonija niti javnog komemorisanja. Samo tišina, njegov najbliži krug i odlazak daleko od očiju javnosti. Fredi je kremiran, ali niko sa sigurnošću ne zna gde se nalazi njegov pepeo.
Odgovor, kako se veruje, zna samo jedna osoba – Meri Ostin, žena koju je nazivao svojom "ženom" iako se nikada nisu venčali. Ona je dve godine čuvala njegovu urnu, strpljivo čekajući da se smiri interesovanje oko njegove kuće. Tek tada, pod izgovorom da ide na zakazan "kozmetički tretman", iznela je posmrtne ostatke. Od tada, njegova konačna adresa ostala je nepoznata.
Mnoge teorije su kružile – da je pepeo završio u Zanzibaru, u bašti iza vile ili negde sasvim treće. Ali prava istina verovatno će zauvek ostati samo Merina. I možda je baš to ono što je Fredi želeo: večno utočište, oslobođeno bliceva i pogleda.
Dijagnoza koja je bila presuda
Osamdesetih godina, reč "SIDA" izazivala je strah veći od bilo kog filma. Bolest je bila misteriozna, nepoznata i uglavnom smrtonosna. Ni Fredi nije bio izuzetak.
Prve naznake bolesti pojavile su se kasno. Lekari su 1987. godine izgovorili reč "sarkom", a s njom se završio život kakav je Fredi do tada poznavao. Vest je zadržao za sebe. Tajio ju je od porodice, prijatelja, pa čak i članova benda – sve dok bolest nije postala vidljiva.
Jednog dana pre smrti, objavio je kratko saopštenje, potvrđujući ono o čemu se dugo nagađalo. Jedino što nikada nije želeo jeste – sažaljenje. Kako se Rodžer Tejlor prisećao, Fredi nije mogao da podnese da ga neko gleda "sa tugom u očima".
Glas koji niko nije mogao da ponovi
Kada je Fredi pevao, činilo se da se svet skuplja u jedan jedini trenutak. Pričalo se da ima raspon od četiri oktave, iako stručnjaci i danas vode rasprave o tome gde je zapravo ležala granica njegovih mogućnosti.
Istraživači su 2016. godine pokušali naučno da objasne njegovu jedinstvenost. Tajna, kako su zaključili, nije bila u njegovim zubima – kako je Fredi voleo da misli – već u specifičnim naborima u grlu, takozvanim vestibularnim naborima, koji su stvarali prepoznatljivu vibraciju i hrapavost. Fredi se uvek šalio da su mu „previše zubi“ dar odozgo. Možda je osećao da ga upravo nesavršenosti čine jedinstvenim.
Veče kada je princeza postala nevidljiva
Iako su živeli u različitim svetovima, Fredi Merkjuri i princeza Dajana razumeli su jedno drugo bez mnogo reči. Oboje zarobljeni u očekivanjima javnosti, težili su istoj stvari – da makar na trenutak budu neprimetni, obični, slobodni.
Njegovi prijatelji su Dajanu jednom prilikom preobukli u kožnu jaknu i pilotske naočare, i odveli je u londonski bar. Niko nije primetio da je među njima princeza. Smejala se, opustila, bila samo – Dajana. Kasnije je govorila da je to bilo jedno od najopuštenijih i najlepših večera u njenom životu. Fredi joj je, makar na par sati, vratio ono što je često gubila – slobodu.
Pesma jača od smrti
Čak i kada je bolest uzela svoj danak, Fredi je dolazio u studio. Malo votke, malo šale – i pevanje kao da ga ništa ne muči.
Legendarna numera "The Show Must Go On" nastala je u trenucima kada je jedva mogao da stoji. Brajan Mej je sumnjao da će moći da je izvede. Fredi je samo rekao: "Ja ću to, dođavola, da uradim, dušo." I uradio je.
Ali nije stigao da snimi poslednju pesmu – „Mother Love“. Na pola snimanja je zastao i rekao: „Završiću je kasnije.“ To „kasnije“ nikada nije došlo. Mejeva završna strofa i danas odzvanja kao tihi oproštaj.
Stub koji je držao bend na okupu
Za javnost je bio ekscentrik, neukrotiv, vatren. A u bendu – paradoksalno – diplomata. Brajan Mej je godinama kasnije rekao:
"Svi su mislili da je Fredi najteži, a on je bio jedini koji je znao kako da nas pomiri."
Znao je da je Kvin više od sastava – bila je to porodica koju nije trebalo razdvajati.
Neostvarena saradnja sa Majklom Džeksonom
Fredi i Majkl Džekson zaista su bili prijatelji i više puta ušli u studio pokušavajući zajedničku saradnju. Snimili su nekoliko pesama u ranoj fazi, ali su se, kako se priča, razišli zbog različitih životnih navika.
Džeksonu je smetala Fredijeva "burna" svakodnevica, dok je Fredi smatrao da je Majkl isuviše kontrolisan i ukočen. Pesme su kasnije objavili odvojeno, svako na svoj način.
Tišina poslednjih dana
SIDA ne ubija direktno, ali slabi telo do krajnjih granica. Poslednja infekcija – upala pluća – bila je presudna. Brajan Mej je kasnije opisao trenutak kada je ugledao Fredijevu nogu, izobličenu od sarkoma. Fredi se samo izvinio što ga je „uznemirio“.
Otišao je tiho, onako kako je i želeo – bez pompe, bez suza u kameru, bez drame.
Nasleđe koje i dalje traje
Fredi Merkjuri nije bio samo frontmen Kvina. Bio je simbol slobode – one unutrašnje, kreativne, ljudske. Živeo je intenzivno, duboko i potpuno, kao da je svaki dan poslednja pesma koju treba da otpeva.
I zato, decenijama kasnije, milioni ljudi i dalje pevaju "We Are the Champions", sa istim žarom koji je on nekada nosio u sebi. Predstava se nastavlja. Onako kako je Fredi živeo – hrabro, glasno i zauvek.
