Ime Dražena Petrovića zauvek će ostati upisanu u svetu košarke, istakao se kao jedan od najboljih igrača svih vremena, a njegova igra, neverovatni rezultati i oboreni rekordi sa samo 28 godina i danas je velika inspiracija mladim igračima koji su tek na počecima. Sa druge strane, više od njegove veštine na parketu isticala se dobroda koju je nosio u srcu i široki osmeh.
Petrović je košarkaški talenat pokazao još u ranim godinama u rodnom Šibeniku, gde je igrao za lokalni klub Šibenka. Sa samo 15 godina debitovao je u prvoj ligi Jugoslavije, postavši jedan od najmlađih igrača u istoriji lige. Već tada bilo je jasno da poseduje izuzetne sposobnosti.
Draženova ambicija da se dokaže u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu, NBA, ostvarila se 1989. godine kada je potpisao ugovor sa Portland Trail Blazersima. Iako je imao ograničenu ulogu u ekipi zbog jake konkurencije, Dražen nije odustajao. Pravi procvat njegove NBA karijere usledio je prelaskom u New Jersey Nets 1991. godine. U Netsima je postao ključni igrač i jedan od najboljih šutera u ligi, prosečno postizavši preko 20 poena po utakmici.
Postao je uzor mnogim mladim košarkašima širom sveta. Njegov moral, ljubav prema igri i beskonačna želja za napretkom ostavili su neizbrisiv trag.
U znak poštovanja, 2002. godine Dražen je posthumno primljen u Košarkašku kuću slavnih u Springfildu. Njegov broj 3, koji je nosio u New Jersey Netsima, povučen je iz upotrebe, a dvorana "Dražen Petrović" u Zagrebu i spomenik u njegovom rodnom Šibeniku čuvaju sećanje na ovog košarkaškog velikana.
Veliko prijateljstvo sa novinarom Majkom Frimenom
Majk je Dražena upoznao kroz posao, radeći kao sportski novinar. Iako se trudio da zadrži maksimalnu profesionalnost i ostane na distanci sa sagovornicima, kako bi realno mogao da sakleda stvari, sa čuvenim košarkašem to nije bilo moguće. Očarala ga je njegova energija, pristup ljudima i stav.
Prošle godine o svom prijatelju Draženu napisao je dirljiv tekst za "Usa Today" i otkrio brojne nepoznate detalje, a mi ga prenosimo u celosti:
"Bilo je to nekoliko nedelja pre Božića 1992. godine, kada je belac iz Hrvatske povukao mene, američkog crnca, u stranu u svlačionici Nju Džersi Netsa, posle utakmice protiv San Antonija. Rekao mi je nešto u stilu: "Hvala ti što si moj prijatelj". Njegovo ime je bilo Dražen Petrović, bio je bek šuter sa praktično mitskom pričom iza sebe. Bio sam novinar koji je pratio Netse i postali smo dosta prijateljski nastrojeni jedan prema drugom. Zapravo, prekršio sam jedno od profesionalnih, a i mojih ličnih, pravila novinarstva - zadrži određenu distancu prema igračima o kojima pišeš. To je bilo nemoguće sa "Petrom", kako ga je većina Amerikanaca zvalo. Za sve decenije koliko radim ovaj posao, on je bio jedini sportista kome sam dopustio sebi da postanem blizak sa njim.
Dogodilo se to jer je bilo malo ljudi poput njega. Petro, košarkaš, bio je Stef Kari svoje ere. Petro, osoba, bio je nešto mnogo značajnije. Ljubaznost je bila u njegovim kostima i to se nikad nije promenilo, bez obzira na razarajući građanski rat koji se dogodio u Hrvatskoj. Taj rat ga je rastužio i razbesneo, ali ga duboko unutra nikad nije promenio. To ga nikad nije sprečilo da se viđa sa mnom... I smejao se Petro sve vreme. Konstantno me je pitao kako mi je porodica. Znao je ime mog brata. "Sedi", govorio mi je. "Šta se događa?", pitao je on. Sedeli bismo tada i pričali bismo. Retkost je bila da govorimo o košarci. Hteo je da zna o životu, o Sjedinjenim Američkim Državama, o meni, o američkim crncima. Naši razgovori postali su veoma prijateljski i otvoreni, stvorili su povratnu vezu poverenja i bliskosti".
U sezoni Nju Džersi Netsa 1992/93, tim Netsa bio je jedan od najzabavnijih koje sam ikad pratio. Trener je bio Čak Dejli, koji je prethodno osvojio dve uzastopne titule sa Detroit Pistonsima. Vilis Rid (da, taj Vilis Rid), bio je generalni menadžer. Keni Anderson, njujorška srednjoškoska legenda, bio je plejmejker. Moris Čiks i Bernard King, obojica četvorostruki Ol-starovi, bili su kasnije dodati sastavu. Derik Kolmen, zvezda Sirakjuz koledža, bio je prvi "pik" na NBA draftu 1990. godine i Netsi su ga odabrali. Bila je to harizmatična i ponekad haotična svlačionica, ali san za sportskog reportera.
Činjenica da je Petro bio u stanju da se istakne u tako talentovanom i burnom timu, govori vam koliko je bio talentovan. Koliki je bio taj talenat? Jednom je Dražen postigao 112 poena u utakmici jugoslovenske lige. U tom meču, pogodio je 40 od 60 šuteva, za tri je gađao 10/20 i iskoristio je svako od 22 slobodna bacanja. Prosečno je postizao po 20 poena u svoje dve poslednje NBA sezone, a odigrao ih je ukupno pet. Protiv Majkla Džordana postigao je 40 poena i išao je ka Džordanu u stilu: "Hej, nije ovo ništa, daj mi loptu, 'zapalio' sam se, uzeću ga", govorio je Keni Anderson u dokumentarcu ESPN "Once brothers" (o odnosu Petrovića i Vlada Divca). Lebron Džejms jednom je bio upitan ko je bio najbolji inostrani igrač u NBA ligi. "Svih vremena? Najbolji internacionalni igrač? Dirk (Novicki) ili Petrović", rekao je Džejms na Ol-star vikendu 2013. godine. "Njegova sposobnost da šutira, bio je veoma atletičan... Nije se plašio trenutka, ničega, znate, bio je bio strašan'".
Petro bi istrčavao iz blokova, dobijao loptu i delovalo je da je ispali u milisekundi. Ako bi veštačka inteligencija napravila savršenu formu šuta, bila bi to Petrova. Razvalio bi današnju ligu i bio bi dobar kao Kari. Ne, zapravo bio bi bolji", smelo je napisao Amerikanac. "'On je najbolji šuter protiv koga sam igrao", govorio je član Kuće slavnih Redži Miler 2020.
"Nikad nisam video ništa slično tome. Petrović je imao najbrži izbačaj koji sam ikad video i ono što ga je činilo jedinstvenim bilo je to što sam se ponosio time kako radim na izlasku iz blokova, a on je bio jednako dobar, a ako pričamo o radu nogu, jedan od najboljih igrača na bekovskim pozicijama ikad. Bio je moj najveći rival", govorio je Redži Miler".
Rekao sam Petru - sjajno je biti tvoj prijatelj. Bio je to moj odgovor njemu posle utakmice protiv San Antonio Sparsa. Te večeri, kao i pre toga mesecima, pitao me je kako su mi članovi porodice. Iako je žurio da se presvuče i da uđe u timski autobus, zapamtio je nešto o tome gde sam odrastao i pitao me za to. Samo tako, iznenada. A kada smo pričali o njegovom detinjstvu, uvek bi postao tiši. "Moj dom je drugačiji sada', govorio mi je".
Taj rat u Jugoslaviji, nakon što je Hrvatska proglasila nezavisnost, doveo je do stradanja više od 100.000 ljudi. Veliki broj žrtava uključio je genocidne zločine prema civilima. Uništio je više od života - dezintegrisao je prijateljstvo između Petra, koji je bio Hrvat i Vlada Divca, koji je bio Srbin. Bili su ekstremno bliski, a onda je izbio sukob. Njihovo prijateljstvo i njegov kraj, bilo je jedna od tema filma "Once Brothers" ('Jednom braća'). Petro mi je govorio o mnogim stvarima, ali to - rat... smrti... Divac... Bilo je očigledno da tome ne želi da govori. Ali znao sam i dalje da je postojao taj konflikt i gubitak tog prijateljstva ga je duboko boleo. Uvek me je oduševljavalo to da je uspevao da održi svoju igru na tako visokom nivou dok se njegova domovina raspadala. Ali to je ono što je on radio i meč protiv San Antonio Spursa bio je pravi primer".
"Petrović je dao koš dok je padao na parket i uradio je to "u lice" centru Dejvidu Robinsonu, visokom 216 centimetara. Tim pogotkom izjednačio je rezultat na 96:96, u poslednjoj desetinki četvrte četvrtine. Završio je meč sa 34 ubačenih poena i Netsi su pobedili u produžetku. Posle utakmice prišao mi je, sa svojim uobičajenim osmehom, ali nešto većim nego inače. 'Da li si video ono?', pitao me je. 'To je bio Dejvid Robinson'. Odgovorio sam mu: 'Znammmm' i odjednom sam shvatio da on nije izražavao šok zbog toga što je nadvisio Robinsona. On je u suštini govorio: 'Naravno da sam pobedio Robinsona, jer sam ja Dražen Petrović i pobeđujem sve."
Nije postojao šut koji Petro nije mogao da pogodi. Pogodak je za njega bio "pozivnica". Nije verovao u odbranu, samo u šut. I bio je dobar. Bio je superiorno talentovan i drzak. Bio je super-drzak. Bio je jedan od najalavijih pričljivaca lige. Iza takve spoljašnjosti, postojalo je njegovo iskreno oduševljenje igranjem košarke. Voleo je drugarstvo i takmičenje.
Često smo pričali i o rasnoj temi."Svi smo isti", govorio je. Mislio je da su svi ljudi isti. Znao je naivnost tog stava, ali pokušavao je da koristi tu ideju kao svoju vodilju. Govorio je o rasizmu u Evropi i Americi. Pričali smo o prebijanju Rodnija Kinga, koga je policija Los Anđelesa napala u martu 1991, posle čega su izbili neredi širom Los Anđelesa 1992. godine, kada su trojica ili četvorica policajaca optuženi da su koristili prekomernu silu. 'J... te tipove', govorio je Petro o policajcima. Taj trenutak je takođe pokazivao Petrovu lepotu.
Ne mogu da se tačno setim koliko je bilo sati, ali pamtim da mi je telefon pozvonio kasno tog dana, u junu 1993. godine. Bio je to Pol Sajlas, jedan od pomoćnih trenera Netsa, koji je osvojio tri NBA titule kao igrač i dva puta je bio učesnik Ol-stara. Znao je da smo Petro i ja bili prijatelji. Sajlas je plakao u slušalicu tako snažno, da sam jedva razumeo šta govori. "Petro je mrtav", govorio je i ponavljao je tu reč iznova i iznova. Kada se konačno smirio, rekao mi je šta se dogodilo. Bio sam šokiran. Nekoliko dana ranije, Petro i ja pričali smo telefonom, nedugo nakon što je stigao u Hrvatsku, u posetu svojoj porodici. Rekao mi je koliko je dobro biti ponovo kod kuće. Dok je govorio, zamišljao sam ga kako se smeje, kao i uvek. Posle su isplivali detalji nesreće. Petro je bio jedan od nekoliko putnika u automobilu na auto-putu u Nemačkoj, koji je udario u kamion. Izleteo je iz vozila. Poginuo je 7. juna 1993. godine. Imao je 28 godina.
Pisao sam reakcije na tu priču i dva dana kasnije taj tekst je objavljen u Njujork Tajmsu. Ovo je bio početak članka: 'Smrt Dražena Petrovića, hrvatskog igrača Nju Džersi Netsa koji je postao jedan od najboljih strelaca NBA lige, poslala je talase šoka kroz ovu zemlju i kroz veći deo Evrope, gde je njegova karijera počela. Petrović je ubijen u trenutku, u ponedeljak, kada je automobil u kojem se vozio naleteo na kamion na mokrom kolovozu u Nemačkoj. Imao je 28 godina. Zatečeni funkcioneri Netsa, uključujući Vilisa Rida, generalnog menadžera, i trenera Čaka Dejlija, održali su kratku konferenciju za novinare juče, da bi govorili o Petrovićevoj smrti. Bio je vodeći strelac tima u sezoni 1992/93 i smatralo se da je jedan od najtalentovanijih igrača, kao i da je jedan od igrača koji najviše rade u ligi.
"Za mene, ovo je ko gubitak sina", govorio je Rid, koji se kasnije slomio pod suzama. Mnogi od nas koji smo znali Petra uradili smo isto. Nedugo posle nesreće, posthumno je uveden u Kuću slavnih.
"Iskrena radost i tuga nekad mogu biti isprepletani. Mrzim to što je Petro umro, ali nasmejem se kada pomislim koliko je dobar i pristojan bio prema meni. Prema svojim saigračima. Prema svima. Njegova igra je bila radost. Njegov život je bila radost. Petro je bio radost", napisao je Majk Friman.
Stil / Usa Today
