Pijateljstvo Dražena Petrovića i Vlade Divca bilo je simbol Jugoslavije, koje se raspalo kao i naša nekadašnja velika zemlja i to, reklo bi se, zbog iste stvari - politike. Legendari košarkaši koji su ispisivali istorijske rezultate su bili nerazdvojni, svakodnevno su se čuli, a na terenu su bili nepobedivi, sve dok nije počeo rat...
Mali, kako su zvali hrvatskog košarkaša Dražena Petrovića, rođen je 22. oktobra 1964. godine u Šibeniku. Sa Cibonom je osvojio dve titule prvaka Evrope, a kao reprezentativac Jugoslavije bio je svetski i evropski prvak. Pre nekoliko godina proglašen je najboljim evropskim igračem svih vremena. Bio je sportista 100 odsto. I na terenu i van njega. Posedovao je neiskvarenu dečju radost i naivnost, kao i plemenitu zrelost i iskrenost čoveka koji poznaje sebe samog.
Poginuo je 7. juna 1993. godine u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj. Sahranjen je u Zagrebu, gde danas postoji muzejsko-memorijalni centar koji nosi njegovo ime. Spomenici u njegovu čast takođe su podignuti u Lozani i Šibeniku, gde je urađena bronzana statua njegove figure u sedećem položaju. Sa krova velike dvorane u Nju Džersiju visi njegov dres sa brojem tri. Košarka i dalje vapi za Draženom.
Dražen nije mogao da funkcioniše ako njegovi prijatelji nisu bili srećni. Dovodio je na ručak decu iz vrtića kojima mama nije stigla da nešto skuva. Bio je živahan i energičan, ali to ga nije omelo da bude odličan učenik. Njegovi roditelji govorili su kako mu ocene nisu bile poklanjane. Držao je do obrazovanja, a pre nego što je otišao u inostranstvo, dao je dve godine na Pravnom fakultetu.
U Zagrebu je bio zvezda i to je prihvatao kao deo posla kojim se bavi. Devojke su ga jurile, ali on je bio toliko stidljiv da su u početku njegovi prijatelji više profitirali od popularnosti koju je imao kod lepšeg pola. Ljudi iz njegovog okruženja govorili su kako ga novac uopšte nije interesovao. Govorio je - Kad stekneš milione i dalje možeš samo jednom da ručaš i u jednom krevetu da spavaš.
Trošio je normalno za mladića koji je rano počeo da zarađuje ozbiljan novac. Kada je postao zvezda, ljudi su mu se često obraćali za pomoć. Upoznao je jednom prilikom čoveka iz Podgorice, koji mu je zatražio novčanu pomoć kako bi otišao u inostranstvo. Dražen mu je dao 10.000 maraka.
Čovek je otišao Švajcarsku, završio medicinu i stekao veliko bogatstvo.
"Dve godine nakon Draženove pogibije, na zagrebačkom groblju Mirogoj gde je sahranjen, prišao mi je jedan gospodin i rekao - Gospođo Petrović, ja sam vaš dužnik. Ispričao je da mu je Dražen dao taj novac, promenio život i nikada nije tražio da mu to bude vraćeno", prisetila se Biserka Petrović, njegova majka.
Dražen Petrović bio je pripadnik verovatno najjačeg košarkaškog tima, reprezentacije Jugoslavije, za koju su mnogi govorili kako bi jedina mogla da pobedi originalni američki drim-tim sa Džordanom, Medžikom, Birdom... U društvu Divca, Kukoča, Rađe, Danilovića, Paspalja, Đorđevića, Vrankovića i drugih, doprineo je tome da se naših košarkaša svi plaše.
Međutim, raspad zajedničke države značio je i razlaz ove reprezentacije. Dok je sa sportske strane prolazio kroz najznačajnije trenutke svoje karijere, Dražen je privatno bio veoma pogođen ratom koji je besneo na ovim prostorima. Bio je dete iz mešovitog braka i nije mogao da shvati šta se to događa i zbog čega su njegovi sunarodnici primorani da izaberu stranu.
Tokom raspada jugoslovenske države, društva i reprezentacije, na površinu je izbila priča o krahu velikog prijateljstva između Dražena Petrovića i Vlada Divca. Ova tema ovekovečena je u filmu Nekad braća, američke TV kuće ESPN.
Njih dvojica bili su najbolji prijatelji, cimeri u reprezentaciji i dve evropske zvezde američke lige. A onda je Dražen, kako Divac svedoči u filmu, prestao da se javlja bez ikakvog objašnjenja.
Međutim, tome je prethodio događaj sa Svetskog prvenstva u Argentini 1990. godine, gde se Jugoslavija popela na najviše postolje. Tokom slavlja na parketu, jedan navijač uleteo je na teren noseći hrvatsku zastavu. Divac je prišao, oteo mu je i uklonio sa terena smatrajući da je takav potez nepotreban i nacionalistički, jer su oni reprezentacija Jugoslavije, a ne Srbije ili Hrvatske.
"Bili su nerazdvojni, veliki prijatelji. Osetila sam da nešto nije u redu kada je Divac sa Lejkersima gostovao u Nju Džersiju. Pitala sam šta se dogodilo, ali Dražen mi nikada nije dao odgovor na to pitanje. Zašto, najiskrenije, ne znam. Valjda ga je nešto mučilo, možda bismo danas znali da je tu. Ne mislim da je na Draženov i Divčev odnos uticalo Svetsko prvenstvo u Argentini, kada je Vlade nakon finala uklonio hrvatsku zastavu sa terena. On je došao da izjavi saučešće, ali nije imao snage da bilo šta kaže. Osetila sam veliku ljubav tog trenutka", iskrena je bila Biserka u razgovoru za NIN.
Nakon svega, Dražen Petrović odabrao je dres hrvatske reprezentacije, čije je boje branio sve dok nije došlo do saobraćajne nesreće u kojoj je izgubio život.
Tog kobnog sedmog juna 1993. godine, hrvatska reprezentacija sletela je na aerodrom u Frankfurtu. Boravili su u Poljskoj, gde su se spremali za Evropski šampionat u Nemačkoj. Nije krenuo sa ostatkom tima u Zagreb avionom, već je čekao tadašnju devojku, košarkašicu i manekenku Klaru Salanci, da dođe po njega kolima. Draženove stvari stigle su u Zagreb, on nikada više nije...
Kako je poznato, Klara je upravljala golfom u kojem je pored našeg košarkaša vozila i prijateljicu, tursku košarkašicu, Hilal Edebalu. Kako se navodi vozila je 160 km/h i ubrzo se golfom "zabila" u mercedes.
Iako je Klara po planu trebalo da Dražena pokupi sa aerodroma i odvede u Minhen, na putu se desio sudar, a košarkaš je u tom momentu spavao na suvozačevom sedištu i pri udaru je ispao iz automobila i na mestu poginuo.
