Svetski poznat, filmski i pozorišni glumac, albanskog porekla, Bekim Fehmiu rođen je 1. juna 1936. godine u Sarajevu. Prvi istočnoevropski glumac koji je zaigrao pred holivudskim kamerama i jedan od najboljih glumaca kog je imala jugoslovenska kinematografija.
Svoju smrt isplanirao je do detalja, a način na kojije to učinio, potresao je Srbiju.
Naime, 15. juna 2010. desila se do tada nezapamćena tragedija, Bekimova supruga Branka, zatekla ga je mrtvog. Pucao je sebi u glavu, dok je prethodno prekrio telo čaršavom kako ne bi isprljao zidove.
- Najpre sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dečje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven belim čaršavom. 'Ma vidi kakva mi je frizura', govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi -ispričala je njegova supruga.
- Šta je samuraj? On mora da bude hrabar, da poštuje sve kodekse. Često je citirao Seneku, parafraziram: "Vlast nad samim sobom je najveća vlast." I dan-danas pomisao na to kako se na to pripremao – da ne bude u našoj spavaćoj sobi, nego u radnoj, da bude pokriven. Otac jedne moje prijateljice je izvršio samoubistvo. Pucao je sebi u glavu razneo je. A Bekim je pucao u slepoočnicu i jedna žena je rekla da je rana bila kao malina. I pištolj je ostao u ruci. Ispod čaršava, da ne doživim šok.
- To je bila kompletna režija smrti. Taj otoman u njegovoj radnoj sobi je crven, bordo, tako da nisam videla krv. Doneo je jastuk i sat koji ja sada uvek nosim i oproštajno pismo. Potpuno zaokružen čin. Čista estetika. Kada smo išli na identifikaciju, Uliks je rekao: "Kako je tata lep." A Hedon je pomogao bolničaru i na leđima nosio svog voljenog tatu.
- Bekim nije hteo nigde da ga stavljaju i svrstavaju. On je pripadao svojoj porodici i našoj porodici. I veoma i istinski je doživljavao ono što je počelo da nam se dešava i ono što mi sada živimo. Jer danas nam deluje da se sve urušilo. Čemu tačno da verujemo? Toliko se na globalnom planu stvorilo nepoverenje. Vreme se iščašilo iz zgloba i kao da se svi pitamo da li je došlo do neke tačke potpunog beznađa, bezidejnosti, bez neke vodilje. Neko je izjavio da je utopija sada glavna ideja. A Bekim je već to osećao. Za njega je umetnost bila najuzvišenija kada je osetio da se svet urušava, a da ne govorim o našoj situaciji kada se pojavljuju najgore ljudske osobine, on je bio razočaran. Nije ni samo razočaranje već ono: "Svete, neću te više takvog. Želim neki drugi svet. Lepši i plemenitiji. Nosi se."
Govoreći o Bekimovom oproštajnom pismu ona je otkrila da je bilo napisano lepim rukopisom što možda znači, kako kaže, da ga je i ranije napisao.
- U njemu nam je poručio da nas voli, da odlazi vrlo miran i odlučan. Nije hteo da o tome obavestimo javnost niti da oproštaj bude javan. Način na koji je otišao i sve što se oko toga zbilo, govori da se nije bojao smrti i to mi je velika uteha - rekla je svojevremeno Branka Petrić.
Ranije te godine, Bekim je doživeo moždani udar i zbog toga nije više izlazio iz njihovog porodičnog doma na Zvezdari.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
