Ljiljana Jakšić je 20 godina igrala kod Ljubiše Ristića predstave "Ričard Treći", "Antigonu", "Misu u a-molu", "Sumnjivo lice"... Odigrala je 60 uloga. Tu se izgradila kao glumica. To je njeno bogatstvo. Masovnu popularnost stekla je u popularnim "Kursadžijama", a danas glumi u zanimljivim predstavama Muzejskog teatra. Samohrana je majka i uspeva da otplaćuje kredit za stan.
Nedavno ste glumili gataru u spotu za pesmu "Ciganka" pevačice Sandre Afrike. Da li ste imali slično iskustvo?
- Ne, bilo mi je prvi put. Iznenadili su me, ali s obzirom na to da je u pitanju lik gatare koji je meni blizak i drag, uživala sam. Imali smo vrlo lepu saradnju tokom snimanja.
Profesionalna ste i akademski školovana glumica. Šta se dešava na tom planu, ima li posla?
- Još uvek sam u Skadarliji, gde četvrtkom, petkom i subotom pozdravljam goste. Nažalost, samo u dva restorana, jer ostali ne žele glumicu koja to radi. U kafanama "Tri šešira" i "Šešir moj" još uvek ima onih koji vole podsećanje na boemsku Skadarliju i tamo dočekam goste.
Imate vrlo lep glas, dikciju, intonaciju. Čudno je da vas nema u brojnim televizijskim serijama.
- Žao mi je što je tako, ali tako je. Veliki broj dobrih glumaca radi, ali i mnogo dobrih glumaca ne radi. Ja sam u ovoj drugoj grupi. I to već nije pitanje za mene. Volela bih da igram i nešto drugo osim čistačica...
Gotovo dve decenije bili ste glumica KPGT kod Ljubiše Ristića. Glumite li u pozorištu?
- Poslednjih godina radim predstave Muzejskog teatra. To je pozorišni izraz muzejskog sadržaja. Vrlo mi je blisko. U Muzeju Vuka i Dositeja najpre sam uradila predstavu "Moj otac Vuk Karadžić" po tekstu Vesne Aleksić, gde igram Minu Karadžić. Divna predstava, emotivna, koja mnogo otkriva o životu ove porodice. A u Negotinu sam uradila predstavu "Ja ću tebi ljuba biti" o Stevanu Stojanoviću Mokranjcu. Po tekstu Sanje Radosavljević, glumim lik Marije Mokranjac, njegove supruge. Vezivala ih je velika ljubav, o kakvoj se danas samo sanja. Sanja i ja pokušavamo da predstavu dovedemo u Beograd, ali nigde nismo dobile zeleno svetlo. Neverovatno! Pored ovih predstava, igram i "Skadarlijku", po tekstu Isidore Bjelice, duhovitu, razigranu i raspevanu, baš onakvu kakva je danas Skadarlija.
U jeku popularnosti i u zrelim godinama rodili ste ćerku Dariju, kupili stan na kredit... Kako živite?
- Još uvek otplaćujem stan. Ne bih da kukam, to nije popularno u današnje vreme. Uvek se setim duhovitog odgovora našeg velikog glumca Milivoja Živanovića, koji je na pitanje jednog mladog kolege kako preživljava odgovorio: "Od prvog do drugog u mesecu - nekako. Od drugog do prvog - nikako!" E, tako se živi s našim honorarima (smeh).
Imate li rođake, prijatelje, komšije koji mogu da pomognu?
- Naravno, imam rođenu sestru, koja se doselila u Beograd otkad je u penziji i sad je bliža meni. Tu je naša Zoka, koja je čuvala Dariju kao malu, i ona je njena "baka". Drugu baku nema. Advokatska kancelarija "Butolen" davala je donacije za igranje moje predstave "Skadarlijka", tako da smo period korone nekako prošli. Pomažu mi i danas. Uz njih su i Zorica Komadina, porodica Adamović, baka Dragica, moja prijateljica Anita, čija ćerka Anastasija ide s Darijom u školu... Anita je mlađa mama koja se bolje snalazi od mene kad su neke školske obaveze u pitanju. Uvek se nađe neko ko mi pomogne. I osećam se koliko-toliko ušuškanom. Zahvalna sam svima.
Možete li vi nekom da pomognete?
- Imala sam priliku i iskoristila sam je. Učestvovala sam na Pinku u emisiji "Plesom do snova", gde je honorar bio namenjen deci kojoj je potrebna pomoć. Moj prijatelj Mićko Pantović i ja plesali smo za malog Iliju iz Kosovske Mitrovice koji je slep i bio mu je potreban novac za operaciju. Osvojili smo drugo mesto i 10.000 evra. Još neke firme su dodale sredstva, a pevač Aco Pejović poklonio je 1.000 evra za Iliju. Bila sam zadivljena (suze). Nikad to neću zaboraviti.
Da vas ne rastužujemo. U kakvu devojčicu raste Darija? Njoj je jedanaesta godina. Ima li problemčića?
- Ne počinju problemi, ali se nazire pubertet. Slatko je boriti se s njenim "neću". Samo kaže: "Mama, ja to stvarno ne bih!", okrene se i ode. Onda pregovaramo, ubeđujemo se, nekad ima nervoze. Ali sve je to deo odrastanja. Vesela je devojčica, uvek raspoložena. Ako u nečemu ne uspe, odmahne rukom i kaže: "Sledeći put ću to bolje!" Ustaje i kreće dalje. Darija ide na razne aktivnosti. Pevala je u horu Čarolija, igra odbojku, radila je gimnastiku, svira violinu i završila je treći razred Muzičke škole "Kosta Manojlović" u Zemunu. Voli da peva i igra, bude važna, u centru pažnje, ali i mnogo čita. Neko mi je rekao da je rođena za scenu. Ja nekako preispitujem tu priču... Zajedno gledamo kviz, pa kad tačno odgovori na neko pitanje, to je slavlje u kući!
U kakvom se društvu kreće?
- Njeni drugari u školi su mažena i pažena deca. Na pravi način su upućivani u život, onako kako i ja Dariju upućujem. Roditelji se bave njima, to je vidljivo i jako mi je drago što su okrenuti i posvećeni deci, bore se za njih na pravi način.
Samohrana ste majka posvećena detetu. Šta je s vašim emotivnim životom? Postoji li iko osim prijatelja?
- Trenutno - ne. Nikad i nisam razmišljala u tom pravcu, niti pokušavala da se tako nešto desi. Dešavale su mi se ljubavi, ali sad mi se dešava samo ljubav prema detetu i poslu, bez muške figure. Nemam za ljubav vremena. Ako se desi, dobrodošlo je.
Radite li puno po kući?
- Punom parom! Pregrađivala sam sobu za Dariju, s majstorima izbacivala šut džakovima. Sad opet preuređujemo njenu sobu, fali nam malo za stalaže i vitrinice, ali sredićemo i to. Čeka nas krečenje, a uz sve to radim i trista kućnih poslova!
Koliko vam preostaje vremena i mogućnosti da se bavite izgledom?
- Imam jako malo vremena. Sebi zakidam najviše. Raduje me kad uspem da odvežbam svojih pola sata. Prodišem, telo mi se napuni kiseonikom. Odmah mi je dan lepši. Ako ne stignem, već se posle drugog dana osećam lošije. Pijem puno vode, žedna ili ne. Vežbanje je tretman koji mogu sebi da dozvolim.
Kakvi su vam planovi? Na duge staze ili skromniji?
- Živim dan za danom. Ipak, u ovoj situaciji moramo da preuredimo Darijinu sobicu, popravimo ponešto u stanu... Baš smo gledale emisiju "S Tamarom u akciji" i Darija je neprestano govorila: "Jao, vidi kako je to lepo! Ova soba je bolja od moje! Ovako bih ja!" Planiram samo kad imam neke radne obaveze, predstavu koju ću odigrati. Prema tim datumima kreiram i naše kretanje, hoćemo li posle toga obići tetu u Borči... I tako, dan po dan. Možemo da odemo na more u Đenoviće, kod naše Zoke, kao i svake godine. Plivaćemo, sunčaćemo se, dok čekamo polazak u peti razred!
Autor: Ljilja Jorgovanović
