Nema zabave i uživanja bez legendarne Gorice Popović. Nekad je igrala gradske devojke i žene da bi se poslednjih godina okrenula komediji, satiri i mjuziklu, kako u pozorištu, tako i na filmu i televiziji. U javnosti je poznata kao glumica veštih ruku jer uživa u slikarstvu i primenjenoj umetnosti. Više decenija je u skladnom braku za džez muzičarem Nenadom Petrovićem.
Kako vam je proteklo leto? Da li je bilo varljivo ili lepo?
- Na početku sam se sekirala jer je u planu bilo mnogo posla. Trebalo je da snimamo drugu i treću sezonu serije "Popadija" i treću sezonu "Zbornice". Međutim, ovu drugu smo pomerili za jesen i to me je spaslo, jer sam mogla da se odmorim. "Popadija" se snimala u Velikoj i Maloj Moštanici, sa starim likovima, predusretljivim domaćinima i baš smo se radovali poslu. Da ne zaboravim rad na filmu "Djeca Kozare" Lordana Zafranovića, koji je planiran za leto. I tu su termini pomereni. Snimalo se u Bečeju, u dvorcu Fantast.
Kakvi su vaši utisci o Zafranovićevom projektu?
- Fantastičan je. Predviđam mu veliki uspeh i veliku buru u regionu. To je priča najzad ispričana do korica. Davno sam s Lordanom radila film "Pad Italije" i drago mi je da u njemu i dalje vidim onu vatru i ljubav prema filmu i istini. Mnogo je glumaca i statista, pogotovo dece ošišane do glave. Igram časnu sestru, bilo je naporno, ali sam srećna što sam deo ekipe.
U "Popadiji" glumite Živanu, ženu koja teško prihvata moderna vremena. Rođena ste Kragujevčanka, ipak se svi tamo znaju. Pamtite li popadije iz svog detinjstva?
- Imala sam baku koja je mnogo držala do tih običaja, ali moji roditelji su bili drugačiji, pa je sve to bilo malo"ispod žita". Uvek smo slavili slavu, Svetu Petku, dolazio je i pop da krsti vodicu. Baka je redovno išla u crkvu, a krstili su i brata i mene. Nije bilo baš transparentno, ali imali smo dodira s verom.
Sveštenici su nekad bili veoma poštovani, kao i njihove supruge.
- Naravno da su bili. Dolazili su u kuću kao bliski ljudi. Mene više privlače tradicija i običaji, rituali. Baka je uvek pre spavanja govorila molitvu i čudila sam se šta to mrmlja. Promenila su se vremena. Bilo je u početku dosta reagovanja na "Popadiju", ali to nije serija koja bi se rugala crkvi, već više govori o našim naravima i sudaru savremenog i tradicionalnog. Najzad, ne bismo snimali treću sezonu da se ljudima nije dopalo.
Koliko je vama lično blizak savremeni način života?
- Često mi nije blizak, a pritom mislim najviše na društvene mreže. Iako sam i ja na njima, ovo vreme je donelo da svako može da kaže šta mu padne napamet.
Da li vam je neko pomagao da uđete u lik popadije?
- Imali smo dva sjajna mlada momka iz Kruševca, stend-ap komičara, koji glume u seriji. Kroz njihove ruke je prolazio scenario kako bi ga obogatili kruševačkim dijalektom. Oni su puni presmešnih i duhovitih poređenja, a jedan od njih Nikola Trišić završio je Bogoslovski fakultet. On nam je pomagao oko duhovnih pitanja, da ne bi došlo do grešaka.
Dakle, uglavili ste ipak i odmor. Gde ste bili?
- Zna se da imam kuću na Srebrnom jezeru, evo me i tu i sada. Otišla sam i u Istru s mojom kumom Biljom Krstić. Nas dve smo "pasažerke", što kažu u narodu. U Puli smo boravile kod dragih prijatelja Igora i Mire Galo, posetile smo Trst i Brione. A onda smo u septembru otputovale u Grčku, na Sitoniju, a na kraju - u Ohrid, za koji me vezuju brojne uspomene, jer sam tamo kao mala stalno letovala s roditeljima. Tu sam naučila i da plivam. Imali smo prijatelje u Strugi. Uspela sam sada da ih pronađem i da se vidimo posle mnogo godina. Bilo je to sentimentalno putovanje. Preporučila bih svakom da vidi manastir Sveti Naum i oseti svetski turizam kakav ima Ohrid.
Putujete s Biljom Krstić, a muža ostavljate kod kuće?
- Ha-ha-ha... Imamo tri psa koje moramo naizmenično da čuvamo. Drugo, moj muž ne voli mnogo da putuje po morima jer je od 1999. s bendom No smoking orkestra (Zabranjeno pušenje) proputovao ceo svet. Za koje god mesto da pitate, oni su tamo bili, putovanja mu je preko glave. Voli da sedi ovde na Srebrnom jezeru s našim kucovima. Neće nikom da ih ostavlja. Inače je vegan, brine o životinjama, u muzičkoj školi "Stanković" predaje džez saksofon... Eto, 32 godine smo u braku. Dobro funkcionišemo. Živimo u prirodi.
Odakle vam tolika energija? Jeste li rođeni s njom ili ste je stekli?
- Nasledila sam je od oca Mojsija, pozorišnog čoveka. Radio je kao slikar u pozorištu. Celog života bio je veliki ribolovac, ljubitelj fudbala i golman, ništa ga nije mrzelo, bio je veoma pokretan, druželjubiv, otvoren... Mama je bila od onih - tiha voda breg roni. Sve od mojih mnogobrojnih hobija - crtanje, slikanje, šivenje, nasledila sam od nje. Bila je veoma kreativna.
Znamo da svašta znate da radite. Postoji li nešto što ne možete da smislite?
- Peglanje. Peglam, ali ne volim. Radila sam jednu predstavu sa Anitom Mančić gde je trebalo da opeglam 15 košulja. Anita je pomagala reditelju Dejanu Mijaču i uzviknula je: "Daj meni, ja ću!" Ona voli, a ja ne volim. Pokazivala mi je kako to da radim, mada naravno da znam. Ali mi je mučno...
Dolazi jesen, posle odmora sledi povratak u realnost. Šta vas čeka?
- Krećem da funkcionišem u petoj brzini. Ide snimanje "Popadije", pa gostovanja s mojom monodramom "Gospođa Milihbrot"... Čeka me i veliki projekat koji sam napisala, a igraće se u Ateljeu 212 na proleće. Ali, o tom potom. Biće to setna komedija. Kreću predstave koje se dugo igraju, davno su postale hit. U oktobru proslavljamo 350. izvedbu "Ljubavnog pisma" i 29 godina izvođenja na sceni. "Slavnu Florens" igram već desetu sezonu, tu je i "Noćna straža", a imali smo i sjajnu premijeru "Obraćanje naciji", koju toplo preporučujem. Duhovito je, poučno i svašta nešto...
Da li je floskula da su godine samo broj?
- Znate, zahvaljujući glumačkom pozivu mi smo nekako uvek mlađi nego što jesmo. Stalno smo u kontaktu s ljudima, a ja jako volim da se družim s mladima. Imamo sada u Ateljeu divne nove mlade glumce, čitamo nove tekstove pune životnih istina i to nas podmlađuje. Čovek ne treba da posustaje i da gleda na godine. Postoji jedna rečenica u predstavi "Volvo kamioni", u kojoj glumim ženu od 90 godina koja pleše. I ona kaže: "Ovo je divno! Podseća me na dane kad mi telo nije predstavljalo samo muku!" Fizička ograničenja postoje. Ne mogu da preskočim baru baš kao nekad, ha-ha. Ali - ne dam se!
