Taško Načić je i sa ono uloga što je odigrao stao u istoj ravni sa velikanima kao sto su Bata Stojković, Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Paja Vujisić... Ono što je odigrao je odigrao vrhunski i sva ta velika imena naše glumačke scene čine jedan mozaik u našim sećanjima.
Taška ćemo najviše pamtiti u u ostvarenjima "Davitelj protiv davitelja" i "Ko to tamo peva".
I njegovo ime i pojava pripadaju kategoriji mitskih bića, a fantastično je što istoj kategoriji pripada i on sam. Cincar svih Cincara je rođen na današnji dan 1934. godine.
Njegovo matično pozorište bilo je "Atelje 212", glumio je u "Kralju Ibiju", "Radovanu III" (pored maestralnog Zorana Radmilovića), "Čudu u Šarganu", "Kafanici sudnici, ludnici"...
Bio je rođeni komičar, onako korpulentan s naglašenim obrvama i poluspuštenim očnim kapcima. Oni koji su ga poznavali, voleli su isticati da je bio tih, jednostavan, skroman i povučen čovjek.
Zadnjih godina smo svedoci da svi glumci moraju da budu u formi, svi liče jedni na druge. Sve isto, bez autentičnosti.
To nikako nije slučaj sa Taškom Načićem.
Sa svojih 192 centimetara visine i 124 kilograma Taško Načić je još od mladosti važio za “džina domaće filmske scene”. Strpljivo je radio, svoj talenat usavršavao i tripeo i kada su ga neke značajnije uloge, i pored očiglednih kvaliteta zaobilazile, zbog njegovog fizičkog izgleda.
Tokom čitave karijere stoički se nosio sa činjenicom da, naročito u svetu filma, važe surovi estetski standardi koje on, jednostavno, po mišljenju većine kulturnih stvaraoca, nije zadovoljavao.
"Svestan sam da, zbog svoje spoljašnjosti, ne mogu da igram ljubavnike niti heroje. Potpuno sam siguran da nikada neću biti Hamlet" rekao je Taško Načić u jednom od retkih intervjua koje je dao.
Slavni glumac vremenom je naučio da se nosi sa tim, svestan činjenice da će, uz marljiv rad i trud, uspeh jednom sigurno doći.
Kada su ga jednom prilikom pitali kako se oseća kada shvati da reditelj u nekoj ulozi potencira njegov fizički izgled, odgovorio je fenomenalno.
"Smatram da vezivanje za nečiji izgled ide na prvu loptu. Važnije je šta čovek iznutra može uraditi. Dobro, ne kažem da izgled ne može pomoći, ali dobro se sećam kad sam, kao student akademije, gledao hudožestveni teatar. Davali su fragmente, i Tarasova je glumila Anu Karenjinu. Tarasovoj je tada bilo oko šezdeset i nešto godina, bila je golema, debela. No, posle jedne minute predstave, to vam nije smetalo i pred sobom ste zaista imali Anu Karenjinu", objasnio je NačIć.
Svojim mraljivim radom i talentom, ušao je u legendu! Na kraju, nije ni morao da bude Hamlet! Davitelj je bio i više nego dovoljan!
