Jugoslovenska glumica Gordana Kosanović ostavila je neizbrisiv trag u kinematografiji, a njen uspeh se proširio i van granica naših prostora. Njena životna priča protkana je neverovatnim situacijama zbog kojih je dospela u sam vrh glumčakog sveta. Prva pomisao kada se spomene njeno ime jeste maestrala uloga u kultnom filmu Gorana Paskaljevića "Čuvar plaže u zimskom periodu", gde je bila u kadru rame uz rame sa Irfanom Mensurom. Od tada za nju se otvorio neobičan sudbinski put obeležen posebnom lepotom i velikom tragedijom.
Rođena je 8. avgusta 1953. u Valjevu. Njen otac Boža Kosanović bio je iz Petrinje, majka Radovinka, rođena Ivković, iz Dića kod Ljiga. Prve četiri godine provela je kod Milorada i Mašinke Ivković, dede i babe, u živopisnom selu. Zato je uvek koristila priliku da istakne koliko je za njih vezana, jer su joj detinjstvo učinili predivnim.
Posle školskih i gimnazijskih dana u Petrinji, u Hrvatskoj, kao đak generacije upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Ognjenke Milićević, zajedno sa Bogdanom Diklićem, Zlatom Petković, Ljiljanom Stjepanović, Lazarom Ristovskim, Snežanom Savić i Radošem Bajićem.
Na filmskom platnu je debitovala 1976. godine i to u ostvarenju "Vrhovi Zelengore". Potom su usledile role u legendarnim projektima poput: „Osvajanje slobode“ u režiji Zdravka Šotre i „Usijanje“ Bore Draškovića i “Piknik u Topoli”.
Sa kolegama sa klase Petrom Zecom, Mirjanom Ojdanić, apsolventima režije, osniva pozorište „Dvorište“. Ozmiljne dramske uloge ostvarila je i u Beogradskom dramskom pozorištu, kao i u Ateljeu 212, gde ju je primetio čuveni režiser Robert Ćuli.
Zajedno su prvo radili Dekameron u Ateljeu, reditelj se zaljubio u svoju glumicu, koja je u njemu videla čoveka svog života. U to vreme, Ćuli je upravo osnivao novo pozorište u nemačkom gradu Malhajmu.
Došla je kod njega u neformalnu posetu, a onda se opet dogodilo čudo. Naime, glavna glumica se razbolela pre nastupa u predstavi o Vudiju Alenu, a onda je Gordana "uskočila” ne znajući jezik: recitovala je tekst napamet, po sluhu!
Između ostalog, nemački kritičari su o njenoj Elektri rekli:
"Gordana Kosanović kao Elektra može da slavi sopstveni trijumf!".
Nije mogla da odbije njegovu ponudu iz snove i 1981. odlazi u Milhajm u Teatar na Ruru.
- Ponuđeni izazov je bio veći od ovdašnjih i jednostavno nisam imao hrabrosti da kažem ne. Odbijanje bi me koštalo mnogo više od prihvatanja, iako sam skupo platio prihvatanje na ličnom nivou. Najteže mi je što živim odvojeno od deteta... Živim između Jugoslavije i Nemačke, svakog meseca putujem u Beograd na nedelju dana. Izgubio sam mir...recimo svoj građanski mir. S druge strane, dobio sam ono što sam potajno oduvek želela: mogućnost da testiram krajnje granice, da se krećem iznova i iznova, uvek od početka. Moj život se zaista promenio, pa čak i sam to primećujem - govorila je Gordana u svom poslednjem intervjuu.
Zahvaljujući imresivnim talentom i tamo je postala velika zvezda. Sve njene predstave su se emitovale na nemačkoj televiziji, sme poslednje "Lulu", koju je igrala već ozbiljno bolesna, svega tri meseca pred smrt.
Mada, uvek ju je mučilo tradicionalno shvatanje majke i stalno se preispitivala da li je dovoljno posvećena detetu. - Suočio sam se s tim. Koliko god da me košta i boli, znam da nema izlaza. Znam da kada bih napustila pozorište ili radila to polovično sa alibijem da moje dete uvek ima majku pored sebe, ne bih pronašla prave razloge i smisao života. Istovremeno, opterećuje me tradicionalno shvatanje da majka uvek mora da bude uz dete, i to me uništava, ali sam svesno pristala na to - rekla je glumica.
Umrla je na svoj 33. rođendan 8. avgusta 1986. godine, posle borbe sa teškom bolešći, i po sopstvenoj želji, sahranjena u Dićima pored svoje bake Mašinke. Posle njene smrti, pozorište u Milhajmu ustanovilo je nagradu “Gordana Kosanović” koja se dodeljuje svake druge godine.
