Glumica Gizela Vuković bila je velika zvezda u Hrvatskoj, a onda se njena slava proširila i na region. Očaravala je lepotom i harizmom na svakom koraku, dok je njena maestralna gluma bila nagrađena i "Zlatnom arenom" u Puli za rolu u filmu " U raskoraku". Nije mogla da se uda za čoveka kojeg je volela do smrti, zato smatra da nisu mogli ni brakovi da joj opstanu. Iako su joj svi predviđali blistavu karijeru, skončala je ako beskućnica u bedi, zaboravljena od svih.
Od 1948. godine bila je na daskama koje život znače, a neke od njenih najzapaženijih uloga su: Koštana, Hasanaginica, Sonja iz dela Čehova i druge.
Udavala se dva puta, a prvi brak u kojem je dobila i ćerku nije bio mnogo interesantan javnosti, bez ikakvih skandala je živela sa tadašnjim suprugom, a u miru su se i razvela. Njen ljubavni život, zapravo, počinje da zanima medije kada je otpočela romansu da čuvenim Zvonkom Bogdanom koji se u to vreme još nije afirmisao.
Upoznaje ga 1963. na snimanju filma "Radopolje" kao dvadesetogodišnjeg glumca subotičkog pozoriš, ubrzo sa njim staje na ludi kamen, a zajedno su živeli 6 godina. Dovela ga je u Beograd sredinom šezdesetih.
Prema rečima Zvonka Bogdana, Giza i njena ćerka nisu se snašle kada su se iz provincije preselile u prestoncicu, a zbog posla njene ćerke bila je ugrožena i egzistencija Bogdana. Na intervenciju njegove majke, koja je bila protiv braka sa glumicom, pevač se „izvukao iz cele priče“.
- O braku s njim ne želim da govorim. Razišli smo se davno i šta tu više ima da se priča. Manite me njega. Ne želim da ga se sećam. Odavno nisam u kontaktu s njim. Ne interesuje me uopšte. Meni on nikada nije značio. On je taj koji se zakačio za mene. Balavac je bio. Od njega mi ništa ne treba. Za ljubav svog života, glumca Josipa Bajića, nažalost, nisam mogla da se udam. Bilo je raznih prepreka. Ali znam da me je mnogo voleo, a i ja, bogami, njega - govorila je oštro Giza.
A onda dolaze nesrećne devetedete i u njenom životu se dešava veliki preokret, te sa ćerkom i bolesnim unukom ostaje na ulici.
- Kada sam iz Subotice krenula u Beograd, otac Toma i mama Viktorija, prodali su moj deo zemlje i dali mi da kupim sebi stan u prestonici. I jesam, u Nemanjinoj broj tri. Stanarsko pravo prenela sam na ćerku, a onda su stigle zlosrećne devedesete. Ćerkina agencija je počela da gomila dugove... Neki ljudi, valjda zelenaši, izbacili su nas na ulicu. Često smo, potom, menjali podstanarske sobičke, gomilali dugove. U tim neprekidnim seljakanjima izgubila sam sve fotografije. Nemam, deco, nijednu staru sliku, nijednu. Ne znam ni gde mi je ostala "Arena" - ispričala je Gizela svojevremeno.
Iako su joj socijalni radnici predlagali da se preseli u starački dom, ona nije želela da napusti svoje najmilije, te je poslednjih 13 godina života provela u sobici samačkog hotela.ž
- Ćerka Milica danima je bolesna, ne ustaje iz kreveta, dok je unuk Branko autističan, pa vrlo retko izlazi iz sobe. Ja dalje od hodnika hotela nisam kročila nijednom u prethodnih 11 godina. Jedva se krećem pomoću ove stolice. Kako da se razdvojim od njih dvoje. Moja penzija je i njihov prihod. Ne mogu da se razdvajam od njih, ne mogu. Oni su mi sve što imam. Neću se razdvajati od njih pa makar poslednje dane sedela na ulici. Samo da mi je da vidim neki skroman, svoj krov nad glavom pa neka sutra umrem - rekla je Gizela pred smrt u pomenutom intervjuu.
I sama veoma bolesna, pokušala je da dobije neku vrstu finansijske pomoći da preživi. Premijer Zoran Đinđić dao joj je donaciju od koje je neko vreme preživljavala. Deo njenih dugovanja za boravak izmirili su tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović i glumac Voja Brajović.
Iako se nadala da će uspeti ponovo da ima svoj skromni krov nad glavom, ta želja joj se nije ispunila. Preminula je zaboravljena od svih 2015, u 89. godini.
