Niste morali da vidite Moniku Seleš da biste znali da ona igra. Dovoljno je bilo samo da slušate. Njeno gunđanje i vrištanje bili su legendarni kao i njen forhend i bekhend u prahu sa dve ruke. Što je situacija na terenu bila napetija, Seleš je postajala sve glasnija.
Priča o vladarki svetskih teniskih terena s kraja prošlog milenijuma počela je baš u srpskoj Atini, gde je rođena drugog decembra 1973. godine, u porodici mađarskog crtača stripova Karolja i profesorke istorije Ester. Ima starijeg brata Zoltana, zahvaljujući kojem je i uzela reket u ruke. Na parkingu ispred zgrade u kojoj su živeli, otac joj je umesto mreže vezivao kanap za branike dva automobila, a njegova ćerka je po ceo dan uvežbavala pokrete koji su je kasnije proslavili kao sportistkinju.
- Prebacivali su mi da sam ćerki oteo detinjstvo i uskratio joj igračke, a ona je svoju igračku lično izabrala. Nisu to bile lutke ili plišani medvedići. Imala je jedva šest godina kada je, posmatrajući starijeg brata Zoltana kako igra, sama dohvatila reket. U početku, sve je prihvatala s dečjim ushićenjem, kao zabavu. Međutim, ubrzo smo shvatili da je vrag odneo šalu i da će tenis postati njen životni izbor - rekao je u jednom intervjuu Monikin otac Karolj.
Monika se 1985. godine sa porodicom preselila iz Jugoslavije u Ameriku, a već dve godine kasnije počela je sa uspesima i osvajanjima velikih turnira, kao što je onaj u Hjustonu, gde je pobedila u finalu čuvenu Kris Evert. Svoju prvu sezonu popularnu "Mala Mo" je završila na mestu broj 6 na VTA listi.
Takođe, u 16. godini pobedila je na turniru "Rolan Garos" i tako postala najmlađa pobednica ovog takmičenja. U izuzetno bogatoj karijeri osvojila je čak 53 titule i zaradila oko 16 miliona dolara.
Tragedija koja je joj promenila životni put
Ipak, njena karijera, kao i život promenili su se 30. aprila 1993. godine, kada joj je na terenu usred meča u Hamburgu Nemac Ginter Parhe zario nož u leđa i to pred televizijskim kamerama i očima celog sveta, piše Espreso.
Monika je prebačena u lokalnu bolnicu, u pratnji majke i brata, a u posetu joj je došla i Štefi Graf, koja se izvinila što je došla samo nakratko jer mora brzo da se vrati na turnir.
- Prve nedelje posle ranjavanja nisam mogla da pomeram ruku, ali dopustila sam sebi da me ispune mali naleti nade kako ću se potpuno oporaviti i za nekoliko meseci opet biti ona stara. Tada još nisam bila potpuno svesna ozbiljnosti onog što mi se dogodilo u Hamburgu - izjavila je Monika.
Iako se 1995. godine vratila belom sportu, nije uspela da vrati staru slavu i od posttraumatskog sindroma nikad se nije oporavila i dugo se borila sa depresijom i kilogramima.
- Kada sam prestala da igram tenis, shvatila sam da konačno imam vremena za sebe. Nije više bilo stresova zbog takmičenja, otarasila sam se eksperata i savetodavaca, zaboravila da brojim kalorije... Prestala sam da tragam za odgovorima van sebe i počela sam da osluškujem tihi glas unutar mene. Odjednom sam shvatila da problem nije u onome što jedem, već u onome što jede mene - osvrnula se Monika.
1998. godine, njenog oca je bolest savladala, a ona je priznala da joj je taj životni udarac teže pao od ranjavanja noža.
Gubitak oca za kog je bila izuzetno vezana, stres zbog čestih povreda, prekomerna težina, depresije, noćne i dnevne more kao trajna posledica krvave hamburške mrlje, sve se to videlo na terenu. Zvanično se povukla 2008. godine.
(Stil/ Espreso)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
