Alfred Hičkok i njegova ćerka Patriša Hičkok bili su deo slavne filmske porodice, mada ona nikada nije ni izbliza dosegla zvezdane visine kao "otac strave" i genije horora, koji nikoga nije štedeo svoje okrutne strane.
Patriša Pat Hičkok preminula je 11. avgusta, a 13. avgusta obeležavao bi se rođendan njenog oca Alfreda, tako da su simbolično i nakon smrti ostali povezani. Bila je jedinica Alfreda Hičkoka i Alme Revil, a krenula je da glumi kao dete, preselivši se s porodicom u Los Anđeles.
Uspesi njenog oca dobro su poznati, ali i Patriša se pojavljivala u očevim filmovima, doduše, u sporednim ulogama. Recimo, u filmu Psiho je glumila koleginicu Dženet Li iz kancelarije, Kerolin, koja joj nudi lekove za smirenje. U Strancima u vozu odglumila je Barbaru Morton, piše Glossy.
Patriša je glumila u brojnim filmovima sedamdesetih godina prošlog veka, a rodila je tri ćerke i, napokon, odustala od glume da bi im se posvetila. Kako je jednom rekla, volela bi da je njen otac "više verovao u nepotizam", žaleći što joj nije pružio šansu da se bolje pokaže u njegovim filmovima i u većim ulogama.
Doduše, nastavila je sa doprinosom očevom nasleđu i bila je koautor biografije o svojoj majci Almi Hičkok.
Alfred Hičkok bio je poznat kao filmski genije, ali niko nije bio pošteđen njegove okrutne strane, ni na setu, ni kod kuće.
Jedina Hičkokova naslednica uvek je insistirala na tome da je njeno detinjstvo bilo srećno i da su njeni roditelji bili normalni. Ipak, nije bila pošteđena kontrolišuće prirode svog oca, kao ni njegovog, pomalo surovog, smisla za humor.
Kao dete, uvek je jela sama. Poslali su je u internat, ali nije otišla na koledž jer je njen otac rešio da se Pat vrati u Englesku.
Alfred Hičkok bio je majstor u onome što je radio, a njegov duh često se prelivao i u obične situacije. Jednom je svojoj ćerki nacrtao lice klovna dok je spavala. Želeo je da vidi njen šok na licu kada se ujutru probudi i pogleda u ogledalo.
Dok su snimali Strance u vozu, znajući koliko se boji visine, kladio se u 100 dolara da neće smeti da se vozi točkom strave u luna-parku. Kružila je priča, čak i opisana u biografiji Donalda Spotoa "Tamna strana genija", kako ju je otac ostavio na točku preplašenu čitav sat. Patriša Hičkok je to demantovala i rekla da je situacija bila drugačija.
— Desilo se to da su isključili svetla i pretvarali se da su otišli. Rekla bih da je to trajalo 35 sekundi, pa su upalili svetla i sišli smo. Jedino sadistički u tome jeste to što nisam dobila svojih 100 dolara — rekla je ona, braneći oca, za Chicago Tribune 1993.
Hičkok se nije poigravao samo sa ćerkom, nego i sa ekipom na snimanju filma i saradnicima.
Saznao bi šta je nečija fobija na snimanju filma, npr. pacovi ili miševi, pa mu je slao punu kutiju toga. On sam imao je neverovatne strahove, kao što je strah od jaja!
Jednom je Hičkok rekao: — Plašim se jaja. Taj veliki krug bez ijedne rupe... Da li ste videli nešto što užasava kao žumance koje rasipa svoju žutu tečnost? Krv je radosne boje, crvene. Ali, žumance je žuto, užas. Nikad ga nisam probao.
Plašio se i sopstvenih filmova, kako je rekao u jednom intervjuu 1963. godine: — Plašim se svojih filmova. Nikada ih nisam gledao. Ne znam kako ljudi podnose da gledaju moje filmove.
(Stil/ Glossy)
