Emili O’Brien u ranim dvadesetim je ostala bez oca, a u ispovesti za "Huffpost" otkrila je ono o čemu malo ko govori.
Njenu ispovest prenosimo u celosti:
"2. januara 2023, nakon neočekivanog telefonskog poziva "Moraš odmah u bolnicu", praćenog tri noći spavanja u bolničkoj stolici pored moje braće i sestara, slušajući našu mamu kako plače i držeći je za ruku dok smo zabrinuti slušali poslednji dah mog oca, umro je. To što je prvi primetio da je prestao da diše, shvativši da je zaista nestao dok je ležao u naručju moje majke, ostaje jedini najgori osećaj za koji se nadam da sam ikada doživela.
Kada nisam tugovala zbog gubitka tate zbog sebe, tugovala sam zbog gubitka mame i braće i sestara. Jedna je stvar da član porodice umre; druga stvar je videti da se svi u vašoj porodici istovremeno raspadaju. To je slomljeno srce složeno slomljenim srcem.
NE PROPUSTITE
Neposredno pre nego što je mom tati postavljena dijagnoza 19. septembra 2022, imala sam osećaj da ću imati najbolju godinu do sada. Dva meseca ranije, moj tata mi je pomogao da se uselim u svoj prvi stan za "veliku devojčicu". Konačno sam napravila korake ka toliko stvari na kojima sam radila profesionalno i lično.
Onog trenutka kada je mom tati dijagnostikovana, sve se srušilo i ja sam se suočio sa pitanjem: Šta radiš kada, čim staneš na zemlju, pretrpiš toliko veliki gubitak da ti se sruši osećaj za realnost? Usred svih spoznaja koje nisam očekivala da ću imati kada se nosim sa gubitkom, jedno od najvećih je bilo to što je veliki deo tuge, tugovanje za onim što ste bili pre gubitka.
Tuga u mladoj odrasloj dobi oseća se kao potresan udarac baš kada počnete da pronalazite osećaj stabilnosti. Sve dok mi tata nije preminuo, jedine smrti koje sam doživela bile su one ljudi koji su živeli dobrim, dugim životima. Nisam ni razmišljala o mogućnosti da izgubim nekoga kao što je moj tata. Pre nego što se moj tata razboleo, brinula sam da shvatim ko sam i kuda idem, a ne koga ću izgubiti ili kakav će uticaj to imati na mene.
NE PROPUSTITE
Otkrio sam da kada ste jedan od prvih ljudi u svom krugu koji pretrpi ogroman gubitak, na kraju sami nosite težinu tuge. Poznavala sam samo nekoliko ljudi mojih godina koji su imali slično iskustvo. Bilo je utešno povezati se zbog zajedničke tuge, ali niko od nas nije imao odgovore na pitanje "Kuda da idem odavde?" ili "Kada mi je dozvoljeno da pokušam da budem srećan i kako da počnem?" Ponekad se i dalje čini da možda nikada nećemo dobiti ove odgovore koji su nam očajnički potrebni.
Tokom jedne od nekoliko neprospavanih noći nakon što je moj tata umro, obratila sam se Guglu da se izborim koliko sam se osećala izolovano i pokušam da pronađem malo jasnoće. Trebao mi je neko da mi kaže šta da očekujem. Ali sve što sam pronašla su saveti za decu, tinejdžere ili supružnike. Znala sam da su ljudi mojih godina prošli kroz ovo, ali nisam imala pojma zašto niko ne govori o jedinstvenom uticaju tuge na mlade odrasle. Shvatila sam da ću morati sama da pokušam da shvatim šta je pred nama.
Prvo pitanje koje me je obuzelo bilo je "Želim da živim dug, srećan život, ali kako se to može desiti kada dosadašnje vreme samo otežava stvari?" Ideja da su mi (nadam se) preostale decenije da doživim svoju tugu koja se razvija je zastrašujuća. Svi obredi prelaska za koje sam očekivala da će moj tata biti deo - da me šeta niz prolaz, upoznaje moju buduću decu - sada su ukaljani jer ću se suočiti sa stvarnošću da on nije tu sa mnom.
NE PROPUSTITE
Još uvek pokušavam da se pomirim sa činjenicom da se svet u kome sam živela pre nego što je mom tati postavljena dijagnoza nikada neće vratiti. Još uvek osećam peckanje u grudima kada vidim tatu i njegovu ćerku kako hodaju ulicom. Ne mogu a da se ne rastužim kada postignem male stvari na koje znam da bi moj tata bio ponosan, kao što je sam da napravim sto ili promenim baterije u alarmu za dim. Kada shvatim da više nikada neću moći da ga nazovem i čujem: "To je sjajno, Emerse!"
Još uvek shvatam činjenicu da uprkos svom vremenu koje mi je preostalo, nikada neću "ozdraviti" jer "ozdraviti" znači da ćete se oporaviti, dok u stvarnosti tuga ostavlja trajni trag.
Nemam odgovore na to kako se možete izlečiti od tuge. Ono što znam je da je jedini način da krenete napred jeste da dozvolite sebi da to osetite, ma koliko to bilo bolno. Zvuči jednostavno, ali moja omiljena stvar u mojim najmračnijim danima je da se ponašam kao da sam dobro, čineći se toliko zauzetim da stvarnost gubitka nema ni priliku da uđe u moje misli. Ali jedini put kada sam se zaista osećala kao da napredujem su trenuci kada sam zaista dozvolila da se srušim pod teretom gubitka.
Kada sam prvi put došla u bolnicu nakon tog užasnog telefonskog poziva, sela sam sa tatom i kroz suze sam pitala: "Ako postoji jedna lekcija, pobrini se da ne zaboravim kada te nema, šta je to?" Držao me je za ruku i rekao: "Dajte ljudima drugu šansu i samo pokušajte da budete dobra osoba. To je to. I znaj da ćeš zeznuti i pogrešiti. Znam ga. Desiće se. Nije važno."
Iako više nije fizički ovde, moj tata je sa mnom svaki dan jer sada živim svoj život na osnovu tih reči. Jedinstven je izazov izgubiti nekoga tako bliskog u tako transformativnoj fazi vašeg života. Ono što me drži je nada da će jednog dana dobro nadmašiti loše.
Moram da verujem da će me to učiniti boljom, jačom verzijom sebe, iako nikada neće biti "fer" ili "u redu" što sam morao da doživim ovaj gubitak u ovim godinama.", završila je svoju ispovest za Huffpost.
