Ime Aleksandre Radović veliko je u našoj muzici. Sjajna džez interpretatorka, dragoceni prateći vokal, pokazala se kao autentičan kompozitor i pisac tekstova. Njene pesme su sinonim za kvalitet, a o boji i rasponu njenog glasa pišu se hvalospevi. Aleksandra je potpuno svoja, drugačija, oštra u kritikama i drži nivo u svemu - od odabira pesama do izgleda. Posvećena je majka ćerki Nini i čuva svoju privatnost.
Vi ste jedna od samo nekoliko interpretatorki s prostora nekadašnje Jugoslavije kojoj ne mogu da se ospore vokalni kvaliteti. Kako vam se dopada aktuelna muzička scena?
- Najpre - hvala na komplimentu. Što se tiče muzičke scene, prestala sam da obraćam pažnju. Stvari idu svojim tokom. Postoje trendovi koji dolaze i prolaze, neki traju duže ili kraće, izvođači dolaze u velikom sjaju, pa onda munjevitom brzinom nestaju... Iskreno, ne bavim se drugima, već onim što ja mogu da ponudim, što mi je blisko srcu i što moja publika i očekuje od mene: da ostanem verna pravom pop zvuku.
Kako pevamo i koliko smo talentovani?
- Kad je pevanje u pitanju, vlada mišljenje da smo jako talentovana nacija. Nesporno je da imamo muzičke kvalitete, ali smo u poređenju - recimo sa Makedoncima - znatno lošiji. To je kod nas možda i trend. Kad mladi ne znaju čime bi se bavili u životu, ne vole da uče, neće da završavaju fakultete, ne čitaju knjige, onda kažu: "Biću pevačica, to je super, život će mi biti velika žurka, imaću puno para..." Nažalost, stvari ne funkcionišu tako. Nove studijske mogućnosti dozvoljavaju da pesme može da snimi i neko ko nema sluha. Sve je to okej u današnje vreme.
Već 12 godina imate školu pevanja u Beogradu i nešto kasnije u Novom Sadu. Ako zanemarimo stručne termine vezane za tehniku, postoji li nešto što govorite učenicima, a vezano je za pitanje kako uspeti u poslu?
- Trudim se da ne pametujem mnogo. Učim ih osnovama vokalne tehnike, što je neophodno da bi se na duže staze bavili muzikom. Ono što je najvažnije, a možda nedostaje mladima, jesu doslednost, rešenost, spremnost za ponavljanje neke dosadne rutine da bi se došlo do rezultata. Obično svi pevanje shvataju kao zanimaciju, zanemarujući činjenicu da iza dobrog, školovanog pevača stoje godine truda. Ne delim im preterano savete, osim da budu svoji i da ponude nešto novo. Bez veze je kopirati nekoga. Ne trebaju nam ni dve Aleksandre, ni dve Jelene, ni dve Marije... Ali teže je biti svoj, mladi se priklanjaju trendovima. Savetujem im da idu postupnim putem, prođu svirke, nastupe, bendove i tek onda uđu u mašineriju snimanja pesama.
Imate impresivnu biografiju, muzički ste obrazovani, prošli ste put onih koji nemaju debelu zaleđinu bilo koje vrste. Šta je ono što više nikada ne biste radili?
- Uh. Ne usuđujem se da tu reč kažem nikada jer čovek ne zna šta ga sve u životu može zadesiti. Recimo da se ne bih više pojavljivala u nekim formatima jer nisu kao što su nekad bili. Izgubili su svaki smisao.
Obožavaoci i poštovaoci bi želeli mnogo više, a vi nas tek s vremena na vreme iznenadite po jednom pesmom, na kašičicu. Zašto takvi osvedočeni autori poput vas čekaju dugo da objave album?
- Velika pauza između albuma je ona koja je prethodila albumu "Carstvo", prošlo je čak sedam godina od prethodnog albuma "Žar ptica". Razlozi su bili zamor, bila sam mlađa, imala možda veća očekivanja... Želela sam više. Činilo mi se da ne nailazim na razumevanje. Onda sam, onako u trenutku, i posustala. Do te mere sam bila razočarana da sam imala ideju i da prestanem da se bavim muzikom, da radim nešto drugo. Ali, kao i uvek, desi se neko čudo, desio se album "Carstvo". Valjda su se ljudi zaželeli nečeg novog od mene i mojih autora. Taj album je sjajno prošao, prodat je u ogromnom tiražu, a te pesme se i danas slušaju na radio-stanicama.
Više ne posustajete?
- Poslednjih nekoliko godina mislim da sam baš aktivna. Možda niste upućeni, ali posle albuma "Carstvo" vrlo brzo je izašao "Predvorje života", singlovi poput "Ljubavi moja", "Prošlo me je"... Objavila sam "Night Soul Sesion", anplagd album, kao poklon mojoj publici za prošlu Novu godinu. Radije se odlučujem za albume nego singlove jer umetnik ne može da se izrazi, a publika nema pravu predstavu o umetniku ako ispred sebe nema album. Tek tada mogu da shvate u kakvom je stanju bio, u kakvom raspoloženju, kakve muke je imao, kakve radosti...
Ne volite da se eksponirate, ali javnost ipak zna da ste rođeni u Bogatiću. Posećujete li roditelje, jeste li se odrodili od grada ili niste?
- Da, moji roditelji su u Bogatiću živeli i radili za vreme sestrine i moje osnovne škole. Moj tata je iz Republike Srpske, mama je iz Tamnavskog okruga. U srednjoj školi nas dve smo otišle u muzičku školu u Šapcu, nakon toga u Novi Sad. I naši roditelji su se nakon penzije odselili iz Bogatića jer su tamo bili zbog posla. Nemam tamo ni familiju ni rođake, tako da ne odlazim. Čujem se s vremena na vreme s nekim prijateljima iz osnovne škole.
Kakvim načinom života živite u Beogradu?
- Kao i kod svih roditelja, uvek je frka, strka, hektičan dan, borba za parking, stizanje s jedne obaveze na drugu... Da ne zvučim grubo, ali to više i nije život ispunjen ležernošću, radošću. Prosto smo svi u obavezama od jutra do mraka, u razvoženju i odvoženju dece. Radni dani su mi stalna borba i jedva čekam da dođe vikend i odem negde iz grada, da se opustim i napunim energijom iz prirode, mirom i tišinom koja nam je svima preko potrebna. Jer grad bukvalno vri. Mnogo mojih prijatelja se tokom korone odselilo u predgrađa - na Avalu, Kosmaj... Svi smo bliži tome da budemo u gradu dok su deca mala, a da se nakon toga malo posvetimo sebi. Beskrajno mi prija da šetam kroz šumu, pored reke, slušam tišinu. U buci tokom dana nemamo vremena da oslušnemo sebe i popričamo sa sobom.
Vaša ćerka Nina ima 12 godina. Kako izlazite na kraj s budućom tinejdžerkom?
- Ah, oni su sad u tim godinama kada su pomalo blesavi, slatki, bebasti, a opet bi da budu odrasli! Zasad nam ide okej. Nina je dobro, pitomo dete. Neminovno je da kao i ostali roditelji imam svakodnevna iskušenja jer su nam deca naviknuta na društvene mreže, telefone... Trudim se da to bude maksimalno ograničeno i da moja ćerka ostane dete što je duže moguće.
Postoji li nešto što super radite, a nije vezano za muziku?
- Tokom školovanja bila sam odličan recitator i dobijala silne nagrade za recitovanje i govorništvo. Mislim da super recitujem. I volim to da radim. Povukla sam na mamu.
Izgledate fenomenalno i uvek imate prefinjeni stil kada je izgled u pitanju. Da li odluke o tome donosite sami ili sa svojim timom, i gde nalazite inspiraciju?
- Trudim se koliko je u mojoj moći da budem primer mladima da može i drugačije da se izgleda, da budem dostojanstvena u profesiji. Volela bih da ostavim takav utisak koji bi poželele da neguju i devojke. Uglavnom sama donosim odluke. Već imam izgrađen stil koji je sada teže i pomeriti. Imala sam divnu saradnju sa Stefanom Orlićem, koji me je ubacio u neki mladalački fazon. Mada, ne volim da izgledam kao da mi je 20 godina. Volim da žena izgleda u skladu sa svojim godinama, pa da se tako i oblači.
Stil/Kurir.rs/Ljilja Jorgovanović
