Nakon što je svojom transformacijom oduševila sve, pevačica Zorana Pavić može reći da nikad bolje, ali ni zadovoljnije nije izgledala.
Sa osmehom na licu sada se za domaće medije prisetila svog odrasanja i podelila najlepše uspomene koje je vežu za detinjstvo o kojima je govorila sa ponosom i emocijom.
"Moram da priznam da ja najviše volim tradicionalno, od samog farbanja jaja koje mi je najlepše u lukovini jer me podseća na moju baku i detinjstvo. Moja baka Ljubica je bila je jedna ljudina i kad god pričam o njoj rastužim se jer je dugo već nema. Moji roditelji su živeli u Beogradu i tamo radili, a ja sam se kod njih preselila tek kada sam krenula u školu, a to detinjstvo sam provela kod bake i deke na salašu. To detinjstvo je nešto posebno, ja sam im veoma zahvalna na ljubavi koju su mi pružili", započela je Zorana.
Ovom prilikom pevačica je otvorila dušu i prisetila se i teških momenata koje je nosila razdvojenost od roditelja, zbog kojih, kako kaže, i danas teško podnosi rastanke.
"Moj deka je umro u 100. godini, čovek je preturio razne ratove, pritom je sahranio tri sina. Tako da nije sreća doživeti stotu... Mi sada živimo u teškom vremenu gde se izgubila emocija i empatija, ali pogubili smo se, ranije je nekako sve bilo drugačija. Ta neka tekovina koju dobijamo od naših baka i deka nam čuva dušu. Sećam se kada dođu roditelji vikendom kod bake i deke da me posete, pa odlaze nakon dva dana, ja tu tugu ne mogu da opišem. Mnogo mi je teško to padalo, i tako je ostalo. Veoma teško i danas podnosim rastanke i mislim da to vučem iz detinjstva", istakla je pevačica, a zatim poslala važnu poruku.
"Ko se stidi svog porekla je beznadežna ličnost! Uvek treba plasirati svoje korene, ovo sad fensi vreme je čudo. Postoje ljudi koji su sa sela i njih je toga sramota, meni je tih ljudi žao", priznala je.
