Tumačenjem naslovne uloge u još jednom Hičkokovom filmu, Marni (1964), postala je jedna od prvih filmskih partnerki Šona Konerija. Hedren je poznata i po glavnoj ulozi u poslednjem filmu Čarlija Čaplina, Grofica iz Hongkonga (1967).
Imala je sporedne i epizodne uloge u nekoliko popularnih televizijskih serija, kao što su Gradić Providens (2000), Mesto zločina: Las Vegas (2008) i Kugar taun (2013). Nakratko se bavila i glasovnom glumom, pošto je pozajmila glas nekoliko likova iz animirane serije Betmen.
Godine 2003. Tipi Hedren je dobila svoju zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih za uloge u igranim filmovima. Šest godina kasnije, dobila je i zvezdu na Stazi slavnih ispred Teatra u Orindi.
Potresna životna priča Isabele Roselini: U osmoj deceniji spoznala pravu sreću! (FOTO)
U dosadašnjoj karijeri, dugoj 70 godina, Hedren se pojavila u preko 80 filmova i televizijskih serija. Nagrađena je sa više od 50 nagrada i priznanja.
Hedren započinje odlučnu borbu za spašavanje životinja od 1969, kada je, snimajući filmove po Africi, shvatila u koliko teškoj situaciji se nalaze afrički lavovi. U pokušaju da podigne svest o ugroženosti divljih životinja, provela je narednu deceniju pripremajući zajedno sa svojim tadašnjim suprugom film Roar, koji je premijerno prikazan 1981. Tokom 1983. osnovala je svoju neprofitnu organizaciju, pod nazivom Roar Foundation, kao i utočište za divlje životinje, Shambala Preserve, koje joj omogućuje da nastavi svoj rad i vodi brigu o povređenim lavovima i tigrovima. Hedren je osnovala i nekoliko humanitarnih programa koji za cilj ima pomoć gladnima i oštećenima u prirodnim katastrofama, poput uragana i zemljotresa. Imala je ključnu ulogu u razvoju vijetnamsko-američkih salona za nokte.
Njena ćerka, Melani Grifit, i unuka, Dakota Džonson, takođe su poznate glumice.
Privatni život
Natali Kej Hedren rođena je u Nju Ulmu, u Minesoti, 19. jnauara 1930, kao ćerka Bernarda Karla Hedrena i Doroteje Henrijete (devojačko Ekhard) Hedren.Ima jednu sestru, Pati Dejvis. Tokom većeg dela karijere, pogrešno je predstavljana kao da je rođena 1935. Međutim, Hedren je 2004. godine, javno objavile da je ta informacija netačna i da je ona zapravo rođena 1930, što je i potvrdila indeksom registracije rođenih iz Minesote.
Njen otac je poreklom Šveđanin, dok majka ima nemačko-norveške korene.Otac joj bio vlasnik male prodavnice u Lafejetu i dao joj je nadimak „Tipi” koji je koristila kao pseudonim tokom čitave glumačke karijere. Kada je imala 4 godine, preselila se sa porodicom u Mineapolis. Kao tinejdžerka učestvovala je na modnim revijama u robnim kućama. Roditelji su joj se preselili u Kaliforniju dok je Hedren pohađala srednju školu.
Na svoj 20 rođendan kupila je kartu za Njujork, gde je ubrzo postala model i priključila se modnoj kući Ajlin Ford. Kroz par godina započela je glumačku karijeru u filmu Henrija Levina, Lepa devojka. Hedren je nakon toga odbijala nekoliko ponuda od producenata, pošto je nije interesovala glumačka karijera, s obzirom na to da je znala koliko je teško uspeti u njoj.
Godine 1952. Tipi je upoznala 18-godišnjeg Pitera Grifita, koji je bio nekadašnji popularni dečiji glumac, a kasnije se bavio marketingom. Par se venčao za par meseci i 1957. dobio ćerku, Melani Grifit. Posle sedam godina braka, Hedren i Grifit su se razveli tokom 1961. Nakon toga, ona se sa ćerkom vraća u Kaliforniju i iznajmljuje skupocenu kuću u Los Anđelesu. U jednom od kasnijih intervjua, Hedren se osvrnula na taj period života i izjavila: „Mislila sam da ću moći da nastavim sa svojom karijerom, kao dok sam bila u Njujorku. Mislila sam da će sve biti u savršenom redu, ali nije bilo.”
22. septembra 1964. Hedren se udaje za svog tadašnjeg agenta, Noela Maršala, koji je kasnio bio producent u tri filma u kojima je Hedren tumačila glavnu ulogu. Razveli su se tokom 1982. Godine 1985, udala se za proizvođača čelika, Luisa Baraneča. Hedren se od Baraneča razvela posle 10 godina braka, tokom 1995. Nakon toga, bila je verena za veterinara, Martina Dajnsa, od 2002. Do njihovog raskida sredinom 2008. U septembru 2008. Hedren je izjavila da još uvek čeka nekog ko će je „oboriti s nogu”.
Hedren je imala važnu ulogu u otvaranju vijetnamsko-američkih salona za nokte. Tokom 1975. bila je međunarodni koordinator humanitarne organizacije Hrana za gladne i počela je da posećuje izbeglice u Sakramentu. Kada je saznala da postoje žene zainteresovane za manikir i pedikir, unajmila je nekoliko stručnjaka da ih obuče i u saradnji sa školom lepote pomogla im da dođu do posla. Tipin rad sa izbeglicama bio je tema dokumentarnog filma Srećne ruke, koji je nagrađen kao najbolji u kategoriji kratkih dokumentaraca na međunarodnom filmskom festivalu u Sonomi 2014. godine. U januaru 2014. nekoliko kompanija za negu noktiju osnovale su „Tipi Hedren stipendiju”, kao podršku profesionalnom obrazovanju za kreativni dizajn noktiju.
Hedren je godinama patila od migrene, zbog čega je morala da otkaže brojne projekte, uključujući i televizijsku seriju od producentkinje Beti Vajt. Nakon što je stavila titanijumsku ploču na vrat, situacija se popravila i uz odobrenje od svojih lekara Hedren je odlučila da prihvati ulogu u sapunici Kuća mode. Dok je spremala jednu od scena, balon vode pao joj je na glavu sa plafona. Migrena se nakon toga vratila i nastavila da joj stvara probleme. Hedren je odlučila da tuži produkciju i naplati odštetu, ali je njen advokat, Džozef Alen, napravio grešku pri sudskom procesu koja je omogućila optuženoj strani da blokira njenu tužbu. Zauzvrat, Hedren je tužila Alena za zloupotrebu položaja. U decembru 2013, Holivud reporter je objavio da je Hedren dobila suđenje i naknadu veću od 1 500 000 $. Međutim, Hedren je bila pogođena ovim člankom, pošto novac zapravo nije dobila. U intervjuu je objasnila da njen bivši advokat nema da joj isplati toliko novca i dodala da ju je članak stavio u nezgodnu situaciju jer je njenim fondacijama u tom trenutku „očajnički bila potrebna pomoć”. Izjavila je: „Sva je prilika da nikada neću ni videti taj novac, a ono što posebno boli u svoj ovoj patnji je to što je objavljivanje ovog ishitrenog članka, svim ljudima širom sveta koji su bili velikodušni da pomognu mojim fondacijama, reklo da mi njihova pomoć više nije potrebna”
Važio je za najfatalnijeg muškarca 90-tih: Životna priča Kevina Kostnera! (FOTO)
Karijera
Već početkom 1950-ih Hedren je bila veoma uspešna kao model. Dobila je svoju prvu ulogu u romantičnoj komediji Lepa devojka, ali pošto je u pitanju bio samo kameo, nije bila ni potpisana. Pošto nikada nije planirala da se bavi glumom, počela je sa snimanjem reklama i od njih je zarađivala sve dok nije dobila poziv od Alfreda Hičkoka.
Na petak 13. oktobra 1961. dobila je poziv od agenta koji joj je saopštio da je jedan producent zainteresovan da radi sa njom. Kada joj je rečeno da se radi o Alfredu Hičkoku, koji ju je video u reklami za dijetalno piće, Sigo, pristala je da sa njim potpiše ugovor na sedam godina. Tokom njihovog prvog sastanka, Hičkok i Hedren su pričali o svemu osim o ulozi koju je predvideo za nju. Hedren je nedeljama bila ubeđena da on želi da joj ponudi epizodnu ulogu u njegovoj televizijskoj seriji. Hičkok je o Hedren kasnije rekao: „Nije mi bilo od primarne važnosti kako ona izgleda uživo. Najvažnije je bilo njeno pojavljivanje na ekranu i to mi se dopalo od prvog momenta. Videlo se da ima stila, da ima kvalitete jedne dame, koje su nekada dobro predstavljale glumice poput Ajrin Dan, Grejs Keli, Klodet Kolber, i druge, ali u sadašnjosti veoma retke glumice.”
Svaki muškarac koji ju je upoznao pao je na nju: Životna priča Vanese Paradi! (FOTO)
Hičkok je uradio test-snimanje sa Hedren na skupocenom ekranu u boji, sa glumcem Martinom Balsamom, kao što je radio i na drugim svojim filmovima, poput Rebeke. Snimanje je trajalo dva dana i koštalo 25 000 $. Prema Balsamovim rečima, Hedren je bila veoma nervozna, ali je proučavala svaku rečenicu koju treba da izgovori, pravila je svaki pokret onako kako joj je rečeno i trudila se da sve uradi ispravno. Hičkok je tražio od dizajnera Edita Heda da dizajnira odeću za Hedren i u privatnom životu, a on joj je delio savete oko vina i hrane. Takođe, tražio je da u javnosti koristi samo pseudonim „Tipi”. Mediji su uglavnom ignorisali ovaj zahtev reditelja, koji je mislio da je Hedrenin misteriozan i drugačiji od ostalih. Hičkok je u potpunosti bio impresioniran njom. Dizajner produkcije, Robert Bojl, opisao je njihov odnos sledećim rečima: „Hič je uvek voleo žene koje su se ponašale kao prave dame. Tipi je bila oličenje tog kvaliteta.”
Nekoliko dana kasnije, Hedren je pozvana na ručak sa Hičkokom, njegovom ženom Almom i predsednikom Juniversal pikčersa, Luom Vasermanom. Nakon ručka dobila je na poklon zlatni broš sa tri ptice u letu, ukrašene sitnim biserima i Hičkok ju je tada upitao da li želi da tumači glavnu ulogu u njegovom predstojećem filmu Ptice. Hedren se u jednom od intervjua prisetila tog događaja: „Bila sam šokirana. Nikada i nije palo na pamet da će mi biti ponuđena glavna uloga u tako velikom filmu. Imala sam suze u očima”
Tokom snimanja koje je trajalo 6 meseci, Hedren je imala veoma tesan raspored, pošto je nedeljno imala samo jedno slobodno poslepodne. U početku snimanje joj je bilo „predivno”. Hičkok je već posle par nedelja izjavio da je Tipi izvanredna i rekao: „Ona je već dostigla glumački kvalitet u tematici terora.” Nasuprot tome, Hedren se prisetila snimanja scene poslednji napad ptica na potkrovlju i izjavila da je to bio najgori dan u njenom životu. Pre snimanja, upitala je Hičkoka koji bi bio motiv da njen lik ode na potkrovlje, a njegov odgovor je bio: „Zato što ja tako kažem!” Nakon toga, uveravali su je da će se za snimanje problematične scene koristiti mehaničke ptice. Umesto toga, Hedren je snimala izuzetno opasnu scenu sa pravim pticama, pošto mehaničke navodno nisu radile. Kada je jedna ptica sletela na njen obraz i umalo joj iskopala oko, iscrpljena Hedren je rasterala sve ptice sa sebe i počela da plače. Lekari su zahtevali nedelju dana pauze. Hičkok je protestvovao pošto su sve ostale scene bile završene i više niko nije imao šta drugo da snima. Odgovor lekara je bio: „Je l' ti pokušavaš da je ubiješ?” Hičkok je na kraju doneo odluku o pauzi, ali mu je, kako glumica kaže, to jako teško palo.
Životna priča Rajana Goslinga: Naša ljubav je bila sto puta romantičnija od one na filmu! (FOTO)
Izvršni producenti Juniversal pikčersa, koji nisu podržavali Hičkokov izbor glumice bez iskustva za glavnu ulogu velikog filma, bili su impresionirani Hedreninom glumom i Lu Vaserman su je opisao kao „izvanrednu”. Na promocijama Ptica, Hičkok je upućivao gomilu komplimenata svojoj novoj štićenici i uporedio je sa Grejs Keli: "Tipi ima brži tempo, gradsko držanje i više smisla za humor. Sigurna je, istrajna i atraktivna. Savršena joj ide čitanje replika i ima oštriju ekspresiju (od Keli)".
Film je premijerno prikazan na prestižnom takmičenju, na Filmskom festivalu u Kanu, u maju 1963. Hedrenin performans pohvaljen je i u magazinu Variety:
„Pored ptica, ovaj film pripada i Hedren, koja je imala upečatljiv debi na velikom platnu. Morala je potpuno sama da iznese film, pogotovo prvih 45 minuta, pre prvog napada sa neba. Gospođica Hedren ima kvalitet jedne zvezde, a Hičkok joj je pružio mogućnost da započne veličanstvenu karijeru.” Hedren je za ulogu u filmu Ptice nagrađena Zlatnim globusom za novu zvezdu godine, koju je tada podelila sa Elke Zomer i Ursulom Andres. Filmski magazin Premiere proglasio je njen lik, Melani Danijels, jednim od najboljih filmskih likova svih vremena.
Hičkok je bio toliko impresioniran Hedreninim glumačkim sposobnostima, da je odlučio da upravo ona tumači naslovni lik u njegovom predstojećem filmu, Marni (1964), romantičnoj drami pomešanoj sa elementima psihološkog trilera. Hedren je bila oduševljena predlogom i srećna što će imati priliku da tumači „tako komplikovan, tužan i tragičan ženski lik”. Jednom prilikom je izjavila: „Smatram da moja gluma nije toliko metodična, ali savršeno oslikava moja osećanja. Mislila sam da je Marni veoma interesantan lik za tumačenje i životna prilika koja se ne propušta”. Plašila se da neće uspeti da iznese tako zahtevnu ulogu, ali Hičkok ju je uverio da može to da uradi. Za razliku od Ptica, gde je dobila nekoliko kratkih instrukcija kako da glumi, za ovaj film Hedren je proučavala sa Hičkokom svaku scenu.
Živela sa dva muškarca, sestrinu smrt jedva preživela: Životna priča Šarlote Rempling! (FOTO)
Hedren je izjavila da joj je Marni draža uloga od dva filma koja je radila sa Hičkokom, zbog izazova da tumači ulogu emotivno rastrojene mlade žene, koja putuje od grada do grada i pokušava da opljačka svoje nove poslodavce. Ljubavni partner na filmu bio joj jeŠon Koneri. Tokom snimanja, Hičkok je Hedreninu glumu prokomentarisao sledećom rečenicom:
„Performans za Oskara je u izradi”.
Po premijeri, film je dobio pomešane kritike i ostvario veoma raznolike zarade u različitim mestima, ali nije bio nominovan ni za jednog Oskara. Magazin Variety je napisao: „Hedren se vraća u veoma zahtevnoj ulozi. Gospođica Hedren preuzima ulogu koja je originalno ponuđena Grejs Keli za njen povratak glumačkoj karijeri. Bio je to težak zadatak koji je Hedren ispunila na zadovoljavajući način”. Hedren je kasnije izjavila da je Marni bila „ispred svog vremena”, jer se tada nije pričalo o tome kako detinjstvo utiče na kasnije periode života ljudi. Rekla je: „Diskutovanje seksualnosti i psihologije bila je tabu tema, zato je film mnogima bio šokantan”. Uprkos osrednjim kritikama u početku, film se sada smatra „remek-delom”, a Hedrenin performans jednim od najboljih iz svih Hičkokovih filmova.Ričard Brodi je ispred magazina The New Yorker 2016. godine napisao: „Hedrenin performans u tom filmu je jedan od najboljih u istoriji kinematografije”.
Problemi u odnosima i zlostavljanje
Marni je bio drugi i poslednji film na kome je Hedren sarađivala sa Hičkokom. U julu 1973. Hedren je priznala da je prekid saradnje bio izazvan velikom promenom u njenom stilu življenja. „On (Hičkok) je bio previše posesivan i previše zahtevan. Mene niko nije mogao posedovati. Tada sam odlučila da prekinem”.
Donald Spoto je 1983. objavio svoju drugu knjigu o Hičkoku, pod naslovom Mračna strana genija, i Hedren je pristala da po prvi put progovori o detaljima svog odnosa sa režiserom. Knjiga je postala vrlo kontroverzna i naišla na oštre kritike Hičkokovih prijatelja koji su tvrdili da čovek opisan u knjizi nije onaj koga su oni poznavali. Godinama nakon objavljivanja knjige, Hedren nije želela da priča o incidentima sa Hičkokom u intervjuima. Kasnije je objasnila zbog čega nije mogla ranije da ispriča svoju priču: „Bilo je ponižavajuće i uvredljivo. Bilo je mnogo osoba zbog kojih nisam želela da ispričam to. Nisam želela da se stvar izmakne kontroli i napravi situaciju još gorom nego što je već bila.”
Prema Spotovoj knjizi, Hičkok je od nekoliko svojih saradnika na filmu Ptice tražio da pažljivo prate sve što Hedren radi: „kada je napustila set, gde je otišla, koga je posetila, kako je provela svoje slobodno vreme...” čak je proučavao i njen rukopis. Potom je počeo da je savetuje kakvu hranu treba da jede, s kim treba da se viđa i kako treba da živi. Rekao je ostalim ljudima koji su učestvovali u stvaranju filma da im nije dozvoljeno da razgovaraju sa njom. Hedrenin partner u filmu Ptice, Rod Tejlor, se kasnije prisetio: „Hič je postajao veoma nadmen i pohlepan prema Tipi, a situacija je postajala sve teža i teža po nju. Nikome nije bilo dozvoljeno da joj se fizički približi tokom faze produkcije.
Neprestano mi je govorio: Ne diraj devojku nakon što ja kažem: Rez!”Hičkok je u nekoliko navrata pokušavao da zgrabi i na silu poljubi Hedren na zadnjem sedištu auta, dok su se vozili na set. Hedren se požalila njegovoj asistentkinji, Pegi Robertson, i šefu studija, Luu Vasermanu, i postajala je veoma nesrećna zbog cele situacije. „Ali on je bio Alfred Hičkok, veliki i slavni reditelj, a ja sam bila Tipi Hedren, neiskusna glumica bez tolikog poštovanja”.
Shvatila je da ne sme da ga napusti, zbog sedmogodišnjeg ugovora koji je bila primorana da potpiše na početku saradnje, ali i iz straha da će biti stavljena na crnu listu i da neće moći da nađe posao. Čak se i Melani Grifit prisetila da je imala osećaj da joj Hičkok oduzima majku, dok je snimala Ptice. Izjavila je: „Odjednom, bilo mi je zabranjeno da posetim svoju majku u studiju.”
Tokom snimanja Marni, Hedren je uviđala da Hičkokovo ponašanje prema njoj postaje sve gore i gore. „Svi, mislim, doslovno svi su znali da je on opsednut sa mnom. Uvek je tražio da na kraju dana snimanja ostanemo nasamo i popijemo čašu vina ili šampanjca. U potpunosti me je izolovao od ostalih glumaca i ljudi na setu.”Hedrenina koleginica iz filma Marni, Dajana Bejker, kasnije se prisetila događaja sa snimanja: „Nikada joj nije bilo dozvoljeno da bude zajedno sa nama, ostalim glumcima. Hič je zahtevao da svaka konverzacije između nje i njega bude privatno, da ostali ne slušaju. Za mene tada ništa nije moglo da bude gore nego da dođem na snimanje i gledam ga kako se onako ponaša prema njoj”.
Došao iz sirotinje, osvojio svet: Životna priča najfatalnijeg muškarca 80-tih! (FOTO)
Hičkok je jednom prilikom rekao Hedren da neprestano sanja kako mu ona prilazi i na uvo šapuće: „Hič, volim te. Zauvek ću te voleti”. Hedren mu je na to odgovorila: „Ali to je bio samo san”, potom je pod nekim izgovorom napustila prostoriju. Verovala je da Hičkoka ne interesuju njena osećanja i kasnije se prisećala kako ju je pred snimanje svake scene ponižavao zahtevajući da ga dotakne: „Govorio mi je to tako da niko ne čuje, i to takvim tonom i sa tim pogledom, da mi je bilo jasno na šta je mislio”.
Hedren je pred kraj snimanja Marni tražila dozvolu od Hičkoka da izostane jedan dan sa seta, kako bi otišla u Njujork da primi nagradu za najperspektivniju novu zvezdu u emisiji The Tonight Show. Hičkok joj nije dozvolio, pod izgovorom da će pauza uticati na njen performans. Na tom sastanku Hičkok joj je po prvi put uputio „otvoreni seksualni zahtev”....
Hedren je tek 2008. otkrila šta joj je Hičkok tom prilikom tačno rekao: „Zurio je u mene i, kao da je to najprirodnija stvar na svetu, jednostavno rekao da ubuduće od mene očekuje da za njega budem seksualno dostupna, kako god, kada god i gde god on to poželi”.Ova njegova rečenica izazvala je „užasnu, užasnu svađu” prema rečima Hedren.
Hedren je tada saopštila Hičkoku da je to kraj i da će Marni biti njihova poslednja saradnja. U brojnim kasnijim intervjuima prepričavala je razgovor koji su tada vodili: „Rekla sam mu: Hoću da raskinemo ugovor, on je odgovorio: Ne možeš. Imaš malu ćerku koju moraš da izdržavaš, roditelji su ti ostarili. Razmislila sam i rekla mu: Niko od njih ne bi želeo da budem u ovoj situaciji. Hoću da prekinem! On mi je zapretio da će mi uništiti karijeru i uradio je to. Držao me je pod ugovorom i nisam ništa mogla da radim naredne dve godine.” Hedren se osetila toliko poniženom da je na snimanju Marni reditelja nazvala „debelom svinjom” pred svim glumcima i ljudima koji su radili na setu. Hičkok je to jedino prokomentarisao u svojoj biografiji: „Uradila je ono što nikome nije dozvoljeno — podsmevala se mojoj gojaznosti.”
Nakon toga, Hedren i Hičkok su komunicirali samo preko treće osobe do kraja snimanja filma. Prema rečima scenaristkinje Marni, Džej Preson Alen, Hičkok je bio „lud za Hedren”. Alen je takođe izjavila i da je Hičkok imao Pigmalion efekat prema Tipi. Nekoliko poznatih reditelja je htelo da sarađuje sa Hedren nakon njene svađe sa Hičkokom, ali on to nije dozvolio. Hedren je kasnije izjavila da ju je najviše zabolelo što je Fransoa Trifo želeo da radi sa njom, a Hičkok mu je rekao da ona nije dostupna. Hičkok je kasnije pokušao da se pomiri sa Hedren i uradi sa njom još jedan film, ali ona je odbila. Dve godine kasnije, Hičkok je konačno prodao Tipin ugovor studiju Juniversal pikčers. Hedren se nakon toga pojavila u njihove dve televizijske serije, da bi joj studio konačno skinuo ugovornu obavezu nakon što je odbila da se pojavi u njihovoj vestern seriji.
Godine 2012. snimljen je film o skandalu između Hičkoka i Hedren, pod naslovom Devojka (kako je Hičkok zvao Tipi). Hičkoka je tumačio Tobi Džouns, a Hedren Sijena Miler. Hedren je opisala film kao: „90 emotivno najnapetijih minuta u njenom životu.” Film je naišao na veoma pomešane reakcije, pošto su mnogi ljudi koji su bili prijatelji sa Hičkokom negativno komentarisali. Kim Novak, koja je radila sa Hičkokom na filmu Vertigo, izjavila je: „Nikada ga nisam videla da se tako ponaša prema bilo kome. Zar mislite da ja ne bih primetila da je on zaista bio takav? Mislim da nije u redu raditi to nekome ko više nije sa nama i ko ne može da se brani.” Novak je opisala Hičkoka kao džentlmena i kada su je novinari upitali zašto se nije tako ponašao prema njoj, odgovorila je: „Možda jednostavno nisam bila njegov tip”. Dodala je da, s druge strane, ne može ni da osporava Tipine tvrdnje.
Hedren je u svojim intervjuima nekoliko puta bila upitana zašto je prihvatila da drži govor na dodeli Nagrade AFI za životno delo Hičkoku (1979) i zašto je prisustvovala njegovoj sahrani.Objasnila je to na sledeći način: „On mi je uništio karijeru, ali mi nije uništio život. Taj period mog života se tada završio. I dalje se divim onome što je nekada bio”. Dodala je: „Uspela sam da to razdvojim. Čoveka koji je bio umetnik i ono što je uradio za kinematografiju mu se nikada ne može oduzeti, niti bih ja želela da to pokušam. Ali sa druge strane, tu je bila i ona mračna polovina, koja je bila zaista užasna”.
Hičkokova osveta i početak neuspeha u karijeri
Nakon konačnog prekida saradnje sa Hičkokom on je uradio ono što joj je rekao — uništio joj je karijeru. Kako je Hedren kasnije saznala, blokirao je njenu nominaciju za Oskara i učinio da se vrlo brzo nađe na crnim listama brojnih studija.
Prvi film u kome se pojavila posle Marni bio je Grofica iz Hongkonga, poslednji film Čarlija Čaplina, sa Marlonom Brandom i Sofijom Loren u glavnim ulogama. Čaplin joj je rekao da joj nudi veliku ulogu u filmu, da treba da tumači lik Brandove otuđene žene i ona je prihvatila ulogu, a da nije ni pročitala scenario. Međutim, kada je stigla na snimanje u Englesku, konačno je dobila ceo scenario i shvatila da ima nešto više od kameo uloge. Pitala je Čaplina zašto ju je lagao: „Svaki glumac na svetu bi poželeo da se pojavi u ovom tvom filmu, čak i u najmanjoj ulozi i da mu se ne plati. Zašto mi samo nisi rekao da je kameo? Glumila bih u ovom filmu bez obzira na sve”. On joj je odgovorio: „Mislio sam da nećeš hteti da dođeš”. Hedren je kasnije prokomentarisala da joj je Čaplinov odgovor bio „jako sladak” i da je on bio veoma pametan čovek. Hedren mu je tražila da proširi ulogu. Čaplin je želeo da joj udovolji i malo proširio ulogu, ali je bio ograničen pošto se veći deo radnje filma odvija na brodu, na koji se Hedrenin lik ukrcava tek pred kraj filma. Na kraju, ostala je u filmu i prokomentarisala da je bilo veoma zabavno i čudno raditi sa Čaplinom. Opisala ga je kao veoma ozbiljnog čoveka i rekla da voli njegov način režije. Kasnije je izjavila i sledeće: „Volela bih da nekome bude dozvoljeno da uradi dokumentarac o njemu. Način na koji je on režirao razlikovao se od svih ostalih reditelja sa kojima sam radila. On bi sam odglumio sve scene. Uradio bi Sofijin deo, pa Marlonovm, pa moj i onda bi rekao: Dobro, sad možete vi. Ali to je bilo nemoguće, oponašati majstora. Bilo je neverovatno to što je radio. Niko od nas nije mogao veruje. Jedino je Marlon to mrzeo”.
Nakon snimanja Grofice iz Hongkonga mediji su Hedreninu karijeru opisali kao „spektakularnu”. Svojevremeno je rekla reporterima: „Ne želim da čekam u ovom poslu, ali rad sa Hičom i Čarlijem mi je bio zaista poseban i sada ću čekati da se pojavi još nešto posebno”. U 1968. potpisala je ugovor da radi dramu o Američkom građanskom ratu, Pet protiv Kanzasa, ali projekat nikada nije bio realizovan.Kasnije iste godine, počela je snimanje filma Tigar po repu, u kome je tumačila lik Rite Armstrong, društvene devojke koja pomaže svom dečku da uhvati ubicu.
Zajedno sa ćerkom, Melani, tadašnjim suprugom, Noelom Maršalom, i njegovim sinovima provela je narednih 11 godina radeći na filmu Roar u Africi. Njen suprug je dobio ideju za snimanje tokom boravka u Africi sa Hedren, dok je ona snimala dva južnoafrička filma. Hedren je kasnije izjavila: „Bili smo oduševljeni kako su se ljudi prilagodili da žive tamo. Bilo je toliko zabavno da smo odmah znali da imamo ideju za film”. Maršal je napisao scenario pod originalnim naslovom Lavovi, lavovi i još lavova, da bi kasnije bio promenjen u Roar.
Počeli su snimanje tokom 1974. i završili ga tek nakon 5 godina. Snimanje je bilo izuzetno opasno pošto je većina scena rađena sa velikim brojem lavova, koji njihovi instruktori nisu mogli uvek da kontrolišu. Tokom snimanja niko nije nastradao i nijedna životinja nije bila povređena, ali je više od 70 ljudi zadobilo teške povrede. Hedren je polomila nogu kada ju je slon koga je jahala zbacio. Jedan lav ju je ujeo za vrat i napravio ranu koja je ušivena sa 38 kopči. I njena ćerka je zadobila teške povrede. Imala je ranu od 50 kopči na licu i postojala je mogućnost da će ostati bez oka, ali se oporavila. U poplavama 1978 filmski set je bio uništen, a tri lava koja su glumila u filmu su nastradala. Naredne godine ponovo su pretrpeli velike gubitke u šumskim požarima.
Film je konačno imao svetsku premijeru u oktobru 1981. Koštao je 17 000 000 $, a zaradio svega 2 000 000 $. Hedren se nakon par meseci razvela od Maršala, a kao jedan od glavnih razloga razvoda Maršalovi sinovi su naveli njegovo ophođenje prema Hedreninoj ćerki Melani, na snimanju filma. Međutim, film je ipak bio prekretnica u Hedreninom životu pošto je nakon njega osnovala fondaciju Roar i utočište Šambala.
Nakon snimanja filma u Africi, Hedren je prihvatala svaku, i najmanju ulogu u niskobudžetnim filmovima, samo kako bi obezbedila novac za svoju fondaciju i sredstva za održavanje Šambala utočišta.
Hedren je glumački aktivna i u 10. deceniji života. Najavljeno je da će zajedno sa Frankom Nerom tumačiti glavnu ulogu u filmu Nezaboravni. Snimanje još uvek nije počelo, a očekuje se da će se jedan deo radnje odigravati u Indiji.
Autobiografija
U novembru 2016. Hedren je objavila svoju autobiografiju pod naslovom Tipi: Memoari. U pisanju joj je pomogla Lindsi Harison, a knjigu je objavila kompanija Vilijam Morou.
U predgovoru knjige Hedren je napisala: „Bilo je krajnje vreme da prestanem da pričam tu priču svima oko sebe i da je konačno ispričam sebi”.
Hedren u knjizi opisuje detalje odnosa sa rediteljem Alfredom Hičkokom, a pogotovo to kako ju je zlostavljao i maltretirao na snimanju filmova neposredno pre nego što je odlučila da prekine saradnju sa njim. Na promociji knjige izjavila je: „Najgore je kada postanete opsesija nekog za koga niste zainteresovani. Postalo je nepodnošljivo”.Jednu od incidentnih situacija sa Hičkokom, u knjizi je opisala rečima:
„Iznenada me je zgrabio i počeo da me dodiruje. Bilo je perverzno, bilo je odvratno. Što sam mu se više opirala to je on postajao agresivniji.”
Knjiga je, kao i film Devojka, naišao na veoma pomešane reakcije. Od onih koji su joj čestitali na hrabrosti da govori o tome, do onih koji su je optuživali za „blaćenje slavnog reditelja”.
Naslednice
Tipina ćerka, Melani Grifit, takođe je poznata holivudska glumica, a najviše se proslavila ulogama u filmovima Zaposlena devojka (1988) i Lolita (1997). Za ulogu u Zaposlenoj devojci nagrađena je Zlatnim globusom, kao i njena majka. Zajedno sa Tipi pojavila se u filmu Roar (1981).
Ona je najslavnija diva erotskih filmova: Životna priča Silvije Kristel! (FOTO)
Tipina unuka, Dakota Džonson, nastavila je porodičnu glumačku tradiciju. I ona je nagrađena Zlatnim globusom 2006. godine. Svetsku slavu stekla je glavnom ulogom u filmu Pedeset nijansi sive. Tipi je u jednom intervjuu kroz smeh izjavila da nije pogledala film, a da ga neće pogledati ni Melani ni Don, jer bi to bilo previše neprijatno. Međutim, na premijeri rimejka kultnog horora Darija Arđenta, Suspirija, Dakota (koja tumači glavnu ulogu) se pojavila upravo sa Tipi, pošto je to žanr u kome se i njena baba proslavila. Tom prilikom Dakota je izjavila: „Baka mi je najveća i najbolja kritičarka.”
