Manastir Ilinje se nalazi u mestu Očage kod Šapca, a njegov iguman, arhimandrit Isaija na glasu je kao čovek koji leči i najteže bolesti i molitvama izgoni đavola iz posednutog. „Mi se molimo, lekari leče, a Gospod izlečuje“ – kaže on, kao da ne želi da ospori značaj i ulogu klasične medicine.
Objašnjava da u Ilinju lek mogu da nađu oboleli od različitih bolesti, kako duševnih tako i telesnih.
"Svake druge subote seoske puteve u Mačvi zakrče autobusi i putnički automobili iz svih krajeva Srbije i Republike Srpske, a bude ih i iz Crne Gore, Makedonije, Bugarske… U pravoslavlju postoji obred jeleosvećenja. Uz posebne molitve bolesnom se osvećenim uljem iscrtavaju krstovi na čelu, prsima, rukama. Na taj se način priziva „blagodat Božja koja isceljuje duševne i telesne nemoći“.
Jeleosvećenje se vrši u svim hramovima kad im se jave bolesni, ali jedino u Ilinju to se čini redovno i masovno. Sedam puta čita se molitva za zdravlje, koja počinje sa „Oče sveti, lekaru duše i tela…“, i sedam puta sveštenik ide od jednog do drugog u crkvi sa uljem u čašici i četkicom kojom iscrtavaju krstove.
Sedam puta okupljeni padaju na kolena i priklanjaju glavu, tvoreći rukom na onome ispred sebe neprekinuti lanac. One prve do oltara sveštenik pokriva svojim plaštom i nad njima čita Novi zavet. Crkva smatra da je uzrok bolesti zla sila. Čovek nije taj koji ima bolest, nego su ga zaposeli demoni, koje, da bi ozdravio, treba isterati.
– Ja čitam molitvu, ali samo Bog može da učini čudo – kaže Isaija: – Radimo isto što i ostali sveštenici, ali smo, možda, uporniji i usrdniji.
Ko je otac Isaija?
Jeromonah Isaija Jokić, nastojatelj manastira i njegova sabraća monasi Stefan i Gerasim, pozdravljaju poklonike. Svakome ko zatraži, daju savet.
"Otac Isaija je duhovni biser. On nikog ne ostavlja ravnodušnim. Njegova smirenost, blaga i poučna reč i topao pogled blagotvorno deluju na svakoga", pričaju vernici koji redovno pohode manastirsko bratstvo.
Jedan od njih priča da je zahvaljujući igumanu Ilinja ponovo stao na noge i pronašao novi životni put, takođe je podeljena na sajtu ispovesti.
"Propao mi je prvi brak zato što je bivša supruga išla kod hodže po zapise da bi me držala u svojoj potpunoj vlasti. Postao sam neuravnotežen, na rubu očaja, ali i bankrota. Onda sam saznao za ovaj manastir i došao po pomoć. Otac Isaija je dao sve od sebe da mi pomogne. Danas sam drugi put srećno oženjen, a kad god iskrsne neki problem tu je otac Isaija da pomogne", ispričao je u dahu jedan od majstora, poreklom iz Bosne, a danas nastanjen u Somboru, koji radi na izgradnji novog manastirskog konaka. U manastiru privremeno živi i dvadesetak mladih sa duševnim problemima, jer su im neophodni svakodnevna podrška i pomoć duhovnika.
"Nastojimo da imaju što manje slobodnog vremena, jer nije dobro da um bude besposlen. Sa njima se svakodnevno razgovara, prisustvuju bogosluženjima, redovno poste, ispovedaju se i pričešćuju, pomažu na manastirskoj ekonomiji. I ubrzo počinju drugačije da razmišljaju i da pravilno shvataju cilj života. Lečenje ne završava u manastiru, već traje i kada se vrate u svoje porodice", priča iguman Isaija.
Otac Gerasim podseća na narodnu izreku da je najopasniji dokon um i da čovek koji je bez obaveza lako biva zaveden da skrene sa ispravnog životnog puta. Među štićenicima je i nekoliko bivših narkomana.
"Narkomani su specifična grupa i ako ih je istovremeno više na jednom mestu, teško ih je duhovno savladati da bi im se pomoglo u prevazilaženju tog zla. Zato je među štićenicima više onih sa duševnim demonskim problemima", dodaje otac Gerasim.
Iskustvo Marije iz Banjaluke
U dupke punoj crkvi, dok sveštenoslužitelji čitaju molitve, skoro neprekidno čuju se nekontrolisani krici, zapomaganja i kuknjava. Jedna od vernica, koju su povremeno izvodili iz crkve, jer je strašno zapomagala, nakon bogosluženja reče da je doživela "svojevrsno strujanje nekog čudnog duhovnog fluida". Najpre oko sebe, a zatim i u sopstvenom srcu i glavi i da se posle toga potpuno smirila.
"Muž me doveo, jer mi se već dugo naizmenično smenjuju stanja depresivne potištenosti i afektivne napetosti. Lekovi slabo pomažu. Ovde sam prvi put i ovo je nestvarno iskustvo. Molitve izuzetno snažno deluju na mene. Osećam se mnogo bolje i nastaviću da dolazim svake druge subote", kaže Marija iz Banjaluke.
U ovom manastiru se uz posebne molitve bolesnim ljudima osvećenim uljem iscrtava krst na čelu, kao deo obreda za izlečenje.
U ovom manastiru spas traže i oni koji veruju da su ih zaposeli đavoli.
Krst na stomaku
U masi ima i majki s decom, invalida, mladići zadižu košulje i mole sveštenika da im uljem krst nacrta na stomaku. Jedna starija žena sve vreme drži ispred sebe devojku, a ona gleda oko sebe, kao da ne zna gde se nalazi… Pored elegantnog sedog čoveka stoji mladić.
Prvo su nepomični, a zatim mladić sve češće pruža ruku ka zabrađenoj ženi ispred sebe. Počinje da se oglašava kricima. Tada mu pride arhimandrit Isaija. Uzme mu glavu među šake, palčevima pritisne početke obrva, i mladić ućuti.
Iskustvo Milice koja je došla u manastir sa bolesnim mužem
Na forumu ana.rs, jedna Milica je podelila svoje iskustvo i mnoge ljude zbog toga frapirala.
Kada sam prvi put čula za isceljujuće molitve koje se održavaju u manastiru u blizini Šapca, nisam bila sigurna u njihovu moć. Međutim, očaj i vera u Boga vodili su me da pokušam sve kako bih pomogla svom mužu koji je bolovao od agresivnog oblika karcinoma pluća.
Subotom se u tom manastiru vrši Sveta tajna jeleosvećenja, tokom koje se, kako su mi rekli, mogu čuti krici, jauci i razni neobjašnjivi zvuci. Iako sam osećala strah, odlučila sam da odemo.
Kada smo stigli, atmosfera je bila ispunjena pobožnošću i nadom. Prostor manastira je bio skroman, a ljudi su dolazili sa svih strana, tražeći duhovnu utehu i isceljenje. Otac Isaija, poznat po svojoj blagosti i duhovnoj snazi, predvodio je molitvu. Monasi su u tišini stajali oko nas, dok su neki vernici klečali sedam puta i bili pomazani svetim uljem.
U trenutku molitve, dok sam čvrsto držala ruku svog muža, rekli ponela sam i neke nalaze koje sam mislila da pokažem monahu kako bi nam pomogao u našoj muci.
Usred molitve monah mu je prišao i izgovorio tri reči koje su nas ostavile bez daha.
Te reči bile su: "Nađi grobno mesto." U tom trenutku, osetili smo neobjašnjiv strah, kao da je teret postao još teži. Došli smo po pomoć, a dobili nešto od čega smo se skamenili.
Glasa skoro da i nisam imala, grlo mi se steglo, pogledala sam ga tužnim očima i rekla "Oče, znači li to da je kraj"?
A on je spustio ruku na njegovu glavu i počeo da čita molitvu. Rekao nam je "Bog čini čuda, a na nama je da nikad ne odustanemo. Svako od nas treba da ima svoje grobno mesto. Svi ćemo umreti kad-tad i svaki vernik treba da zna svoje grobno mesto. Sad idite kući sa božjom pomoći i RADUJTE SE".
Svedoci su mi pričali o sličnim iskustvima. Neke žene koje često posećuju manastir Ilinje potvrdile su da se ovakve pojave ne dešavaju svaki put, ali kada se dese, to je znak da se duhovna borba odvija na dubljem nivou. Jedna žena mi je ispričala kako je prisustvovala jeleosvećenju kod oca Serafima Petkovića, gde su se čuli krikovi i lajanje iz usta opsednutih, dok je sveštenik čitao molitvu i držao krst na njihovim glavama.
Manastir u blizini Šapca nije jedino mesto gde se dešavaju ovakva čudesna isceljenja. U crkvi Svetog Pantelejmona u Nišu, jedna žena je tokom molitve vrisnula i jaukala, a zatim zapomagala poput deteta, dok joj je sveštenik držao krst na glavi. Prisutni su bili preplašeni, ali na kraju je žena izašla iz crkve smirena i spokojna.
Planiram da se ponovo vratim u manastir i nastavim molitve za zdravlje svog muža. Vera, pokajanje i ljubav su reči koje će zauvek ostati urezane u moje srce.
