Desanka Maksimović bila je jedna od najpoznatijih naših pesnikinja, koja je za sobom ostavila brojne pesme i neizbrisiv trag.
Potomkinja srpskog kneza i vojskovođe Jovana Simića Bobovca i plemkinja srpske poezije, kako mnogi kažu, pisala je baš onako kako je i osećala. Svim srcem. A baš tako je i volela- jednog Sergeja Slastikovog Kalužanina! Hrabro i bajkovito!
Prvi put se poljubila sa 35 godina
Pamtimo svi ono - "Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da"... Tako je i Desanka čekala svoju sreću i to, rekli bismo po današnjim standardima, predugo.
Nakon studija na Filozofskom fakultetu, na kojem studira književnost i istoriju umetnosti, dobija stipendiju francuske vlade i 1923. odlazi u Pariz.
Bila je profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji, a prvu ljubav - i svog supruga upoznala je kada je već bila poznata pesnikinja.
U jednom intervjuu govorila je o tome kako je Rus sa kojim je provela život bio njena javeća ljubav.
"Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili. Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece (braće i sestara), koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom ",ispričala je svojevremeno Desanka.
Oboje su dugo čekali na sreću
Varnice između njih bile su očigledne, ali iako je Sergej hteo da odvede Desanku pred oltar - ona nije tako lako pristala na njegovu bračnu ponudu.
Morao je da čeka da ona ispuni sve svoje dužnosti i obećanja.
Pošto je bila najstarija u roditeljskoj kući Desanka je smatrala da pre udaje mora da izvede na put "decu" - mlađu braću i sestre.
Objasnila mu je za zavet koji je sama sebi dala i slovenske duše su se razumele.
" Strpljivo je čekao dan kada smo se konačno venčali i zasnovali svoj dom".
Ljubav zbog koje je ruski kadet ostavio sve
Slastikov je bio ruski emigrant, mladi kadet koga su tokom Prvog svetskog rata zarobili Turci. Dugo mu je trebalo da dopre do Beograda, a onda je 1933. godine oženio Desanku. Isplatilo se što je bio strpljiv.
Posle venčanja je završio glumačku školu i ubrzo dobio ponudu da glumi u pozorištu u Skoplju, ali je to i odbio zbog Desankine službe u Beogradu.
I Sergej je bio poetska duša, dečije pesme koje je pisao potpisivao je kao "Kalužanin" - u slavu svoje rodne Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve.
"S nežnošću gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom"
Mnogi su bili iznenađeni njenom odlukom da se uda za sirotog ruskog emigranta, govoreći joj da je mogla bolje. Mnogi su je tražili, mnogi su joj se nadali, ali ona ih je dvema rečenicama zauvek odbila od sebe, dajući na znanje da je Kalužanin čudo kojem se nadala i ljubav o kojoj je dugo pisala.
"Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela" odgovarala je Desanka.
Sergej Slastikov Kalužanin preminuo je 1976. godine - skoro dve decenije pre Desanke koja je doveka ostala verna njihovoj ljubavi.
Sahranjeni su jedno pored drugog, u njenoj voljenoj Brankovini.
U gustoj šumadijskoj šumi položeno je dvoje večno zaljubljenih, a na njihovom grobu nalazi se maketa ruske crkve, kao svojevrstan simbol bajke koju su za života svojom ljubavlju ispisali.
