Svedoci smo užasnih, tragičnih događaja među tinejdžerima od kojih su neki nažalost imali fatalne ishode. Postavlja se pitanje kako i zašto dolazi do ovakvih situacija?
Sve više su vidljive posledice socijalne izolacije kod mladih. Isprva je bila nametnuta zbog pandemije ali je nažalost i dalje prisutna.
Uveliko se primeti da je pandemija ostavila posledice i na mentalno zdravlje svih nas ali koliko je ozbiljno treba da shvatimo kada se tinejdžer sasvim otuđi? Na ovu temu priča dečja psihološkinja Nikolina Milosavljević.
Kao jednu od najozbiljnijih posledica pandemije Nikolina navodi izolaciju i otuđenje mladih od realnog i stvarnog sveta i njihovo okretanje ka virtuelnom svetu. Ograničenja, karantini, zatvaranja ali i online nastava, sve je to postepeno doprinosilo da se tinejdžeri sve više povuku u neki svoj svet.
„Neretko se dešavalo da deca prilikom odvajanja u dve grupe u odeljenju budu u različitim grupama u odnosu na one drugare i drugarice sa kojima su se družili. Onda zbog socijalne distance i retkog fizičkog viđanja može doći do međusobnog udaljavanja, pa čak i gubitka kontakta, što na jednu mladu osobu deluje vrlo nepovoljno“, dodaje ona.
Moguće i misli o samoubistvu
Ona objašnjava šta sve zapravo predstavlja ta izolovanost i otuđenost:
„Današnji tinejdžeri svoje kontakte najčešće održavaju digitalno. Sa svojim prijateljima vole da se dopisuju i da su na društvenim mrežama. Međutim, većina njih smatra da ta vrsta komunikacije nije dovoljna da bi se kvalitetno povezali sa svojim prijateljima, što znači da im je potrebno da se vide oči u oči sa njima.“
Ipak, kad nema te fizičke povezanosti sa prijateljima, koju je u najvećoj meri narušila pandemija, dete se može osećati usamljeno i odbačeno.
„Takva osećanja se dodatno pojačavaju ukoliko su oni svom prijatelju poslali poruku, a on im nije odmah odgovorio. Tad tinejdžer često može doći do zaključka da taj prijatelj ne želi više da se druži sa njim. Zbog nedostatka kontakta uživo, takvi nesporazumi ne budu razrešeni i objašnjeni i dete se može dodatno osećati odbačeno. Takođe, može razviti osećanje neprihvaćenosti, a sve to može uticati na to da se razviju određeni simptomi depresivnosti, čak do ideja o suicidu.“
Znak za uzbunu su apetit i san
Zato je vrlo važno znati kako da pravovremeno prepoznamo ovaj problem i koji to alarmi ukazuju da se dete otuđilo od drugih.
„Kada se tinejdžer oseća izolovano i odbačeno, može se dodatno povući u sebe. Roditelji mogu primetiti da se adolescent ne druži sa istim osobama kao ranije ili čak da mnogo slabije izlazi sa bilo kim. Takođe, može biti razdražljiviji i svadljiviji sa ukućanima. Ukoliko dođe do razvoja određenih depresivnih osećanja (s tim što ne mora da znači da će kod svakog doći do toga), treba obratiti pažnju na apetit i na kvalitet sna.
Ukoliko dete slabije ili previše jede, previše kasno legne da spava (ima poteškoća da se uspava), ujutru je neispavano, ima problem sa koncentracijom, učenjem i pamćenjem, i sve to traje više od dve nedelje, treba razmotriti savetovanje ili angažovanje profesionalne osobe kako bi se pomoglo tinejdžeru“, napominje Nikolina.
Za roditelje ogroman izazov
Ukoliko se ovakvi znaci pojave, probijanje te barijere predstavljaće za roditelje ogroman izazov jer svi znamo koliko tinejdžeri inače umeju da budu distancirani u nekom svom svetu.
„Vrlo je važno da porodica ima naviku da redovno organizuje određene porodične aktivnosti kako bi se tinejdžer osećao povezano sa ukućanima. To porodično vreme može biti usmereno na zajedničko gledanje filmova koji su zanimljivi i tinejdžerima, i roditeljima, ili da se organizuje veče društvenih igara. To može pomoći detetu da se oseća bolje“.
Ona navodi i da roditelji često žele što pre da saznaju šta se dešava detetu, ali ono neće uvek biti spremno da podeli to sa roditeljima i stvaraće otpor.
„Ukoliko je dete bliskije sa nekim drugim iz šire porodice, treba zamoliti tu osobu da spontano priđe detetu i proba da sazna šta ga muči i da li ga uopšte nešto muči ili samo prolazi kroz određenu pubertetsku fazu. Takođe, ne treba uvek lično shvatati detetovu svadljivost i ne treba ulaziti u svađu sa njim, već čekati trenutak kada se dete umiri, pa da se tada porazgovara sa njim o osećanjima i izazovima“, zaključuje dečja psihološkinja Nikolina Milosavljević za Zadovoljna.rs
