Srbija je za samo dva dana doživela dve nezapamćene tragedije, 16 mladih života je ugašeno, za nečije još uvek strepimo. Mnogi tinejdžeri su ostali bez svojih drugara, a od šoka gotovo niko se još uvek nije oporavio. Bliži se ispraćaj svih tragično nastradalih, a roditelje proganja misao da li da svoje dete vode na sahranu ili ne.
Šta je ispravno?
O ovoj temi u emisiji "Mi danas" govorili su sveštenik Borislav Petrić i pshološkinja Dragana Ivanović.
"Crkva o tom pitanju promišlja, ali konkretnog odgovora nema. Svako u svom domu treba da uzme u obzir uzrast deteta i činjenicu da li su deca za to spremna. Da li bi ih prisustvo sahrani moglo dodatno povrediti ili produbiti tugu. Kao sveštenik mislim da ne postoji ta neka donja granica koju treba da odredimo, od četiri, šest ili deset godina, već promišljati lično i individualno rekao je sveštenik Borislav Petrić.
Ne vidi problem u tome da se deca pripremaju na smrt kao sastavni deo života, štaviše smatra da je to obaveza svakog roditelja.
"Moja parohijska iskustva su takva da su deca često mnogo zrelija, odgovornija, samostalnija, ozbiljnija i na svaki način spremnija od odraslih da se uhvate u koštac sa takvim temama. U svom domu sam morao davati odgovor na takva pitanja i svaki put se iznenadim i pozitivno zaprepastim koliko su moja deca ili njihovi vršnjaci spremni da razgovaraju o smrti. Ne vidim problem u tome da decu pripremamo da je smrt deo života, to smo dužni i kao roditelji, a tek kao crkva. Da promišljamo da ih vodimo na groblje, opela, sahrane... da bi i oni mogli da se suočavaju i daju svoj odgovor na takva pitanja.
Da konstatacijom da se o smrti sa decom treba i te kako razgovarati, ali shodno njihovom uzrastu, slaže se i psihološkinja Dragana Ivanović.
- Trebalo bi da pričamo o tome, jer je smrt deo života. Nema pravila koje bi trebalo slediti. Nekada se od dece sakrije smrt bliskog člana porodice i tako se napravi greška. U praksi sam imala slučajeve da se deci kaže da je neko od članova porodice na putu, a ne da je preminuo. Deca onda saznaju o smrti bliske osobe ne od svojih najbližih nego od nekih ljudi sa strane, i dožive šok i traumu. Čak i veću nego da smo im odmah rekli da je neko preminuo. To mogu da budu velike traume kada je reč o gubitku.
Posebno naglašava da svakom detetu treba da se pristupi individualno.
- Sve je do procene roditelja, do toga kako će razgovarati sa detetom i pripremiti ga. Važno je i kakav odnos prema smrti ima sam roditelj, prema sahranama, kakva su njegova uverenja. Koliko god deca bila mala ona sve primećuju i uočavaju. Sa njima se mora razgovarati na jednostavan način, jer kod dece nije formirano apstraktno mišljenje. Razgovarati jednostavno ali uvek iskreno.
Sa druge strane, Petrić je iskazao stav da roditelji ne bi smeli tako važne stvari da prećutkuju, jer to kod dece stvara nesigurnost i nepoverenje.
- Ako roditelji nešto prećute deca će smatrati da je to nešto opasno. Razmišljaće: 'Čim mama i tata o tome ne pričaju, to je nešto strašno'. Isto tako, ne treba terati dečje suze. Pustite ih da plaču ako su tužni. Ljubav je jedina mera u crkvi i u životu. Ako je osećaj da bi deca iz ljubavi prema pokojniku trebalo da prisustvuju sahrani – onda je to dobra odluka. I mi bi više trebalo da budemo kao deca – bezazleni i radosni - rekao je sveštenik na K1 televiziji.
Psihološkinja Ivanović je na kraju objasnila kako deca doživljavaju smrt.
- Ne može se izbeći tema smrti, jer će dete videti neku životinju koja je uginula, kućnog ljubimca, čuće na vestima da je neko umro. Kada su manji, uzrasta od tri ili četiri godine, oni misle da će se taj neko vratiti. Sledeći nivo, kada su nešto stariji, je da znaju da je smrt konačna ali ne shvataju to lično, često misle da je osoba postala anđeo. Sa oko deset godina shvataju šta je gubitak i da se ta osoba neće vratiti. To su faze razvoja, i faze zaključivanja i razmišljanja. O svemu sa decom možete i trebate razgovarati, ali je potrebno prilagoditi način na koji to radite, da bi mogli da vas razumeju. Govorite istinu i budite iskreni - savetuje.
