Kada je u pitanju razvod muža i žene koji nemaju decu, stvari su relativno neproblematične. Međutim, kada se razvodi brak u kome su dete ili deca, tada stvari mogu da postanu veoma komplikovane. Razvodom se konstatuje da on i ona više nisu muž i žena, ali oni ostaju u ulogama oca i majke, najčešće dugi niz godina.
Razvod, stres za sve
Razvodi su uvek neprijatni i veoma stresni, ne samo bivšim supružnicima, nego i njihovim bliskim ljudima. Ali najstresniji su deci. Ona ne žele da izgube ni tatu ni mamu, ne žele da biraju između dva roditelja. Za njih je najbolje da dobijaju ljubav i pažnju oba roditelja bez obzira na to koji je od njih određen za staratelja. U tome je „najbolji interes deteta”: da i nakon razvoda ima i mamu i tatu.
Do sindroma alijenacije (otuđenja) deteta dolazi onda kada roditelj kome je dete dodeljeno, a to je prema statistici u više od 90 odsto slučajeva majka, počne da „truje” odnos deteta s drugim roditeljom. Detetu se otvoreno ili prikriveno poručuje da mora da izabere mamu ili tatu, to jest obavezno mamu jer je tata tako grozna osoba.
Poruke u kojima se mama prikazuje kao tatina žrtva ponavljaju se mesecima i godinama, čime se detetu nameće osećanje krivice. Ono počinje da misli da ako oseća i pokazuje ljubav prema tati, da je izdalo mamu. Ovaj uticaj na dete posebno je moćan ako ga vrše i drugi članovi mamine familije. Tipično je da majka pod raznim izgovorima istrajno sabotira detetovo viđanje s ocem u terminima koje je odredio sud.
U posebno komplikovanim razvodima majka ide do toga da lažno optuži oca da je nasilnik kome se ne može poveriti dete ili, još gore, izražava sumnju da otac seksualno zlostavlja dete. U takvim slučajevima se uključuje centar za socijalni rad, u kojem socijalne radnice ne tako retko prihvataju majčino viđenje situacije i, u strahu da ne pogreše na štetu deteta, donose odluke koje su na štetu oca. Sve to na kraju dovodi do jedne zapletene mreže pravnih manipulacija čiji je glavni cilj da se spreče kontakti i obnavljanje emotivne veze deteta i oca.
Ko više pati kada mu se oduzme dete: majka ili otac? Ako ste pomislili na majku, onda ste žrtva kulturnog stereotipa. Tačno je da podjednako pate. Otac od koga je otuđeno dete ne samo da pati zbog toga što ne viđa svoje dete, i što je ono i kada ga viđa veoma rezervisano prema njemu, nego pati i zbog nepravde koja mu je nanesena. Pati i zbog nezainteresovanosti i sporosti socijalne službe i drugih organa koji bi trebalo da ažurnije štite očeva, a samim tim i detetova prava.
Iako su statistički gledano očevi žrtve otuđivanja njihove dece, postoje i suprotni primeri da otac otuđuje dete od majke. U praksi sam imao nekoliko primera u kojima je otac emotivnim i drugim manipulacijama uspešno otuđio decu čiji je staratelj, sudskom odlukom, bila majka. U većini tih slučajeva otac se služio novcem kojim je udovoljavao i zapravo korumpirao decu, uz više ili manje suptilnu diskvalifikaciju majke kao osobe.
Kako gubitak emotivne veze s roditeljom utiče na otuđeno dete? Američke statistike ukazuju da su ta deca kasnije značajno oštećena. U odnosu na drugu decu ona su pod većim rizikom da će napustiti školovanje, postati delinkventna, uzimati droge i alkohol, biti depresivna ili imati neki drugi mentalni poremećaj, pokušati ili izvršiti samoubistvo. A to je nešto o čemu roditelj četvorogodišnjeg deteta i ne razmišlja. Ali profesionalci to znaju što ih obavezuje da sindromu alijenacije deteta od roditelja pristupaju s više pažnje i ažurnije.
Vid zlostavljanja
Danas se smatra da je otuđivanje deteta od drugog roditelja oblik zlostavljanja deteta. Zato je u nekim državama praksa kada se ustanovi da jedan roditelj otuđuje, da se starateljstvo dodeljuje drugom roditelju.
Za sve koji žele da se razvedu najbolje je da sa supružnikom odu na bračno savetovanje kako bi proradili osećanja iz odnosa muž–žena, da se ona ne bi prelila u odnos tata–mama–dete. Mnogi stručnjaci se zalažu za automatsko deljeno starateljstvo, jer ono, dugoročno gledano, sprečava ratove oko dece i tera dvoje da nauče da sarađuju kao tata i mama.
