Napadi besa kod dece jedna je od najšokantnijih i najtežih pojava s kojom se roditelji susreću.
Klinički psiholog i profesor na Univerzitetu Harvard objašnjava kako zapravo funkcioniše dečji mozak u trenucima izliva besa i na koji način se treba izboriti s tim.
"Konstantno upijamo emocije od ljudi oko nas. To je dio razloga zašto je biti kraj dece i tinejdžera (i kraj njihovog vrtuljka emocija) ponekad toliko iscrpljujuće. A kada su naša srca i umovi pomućeni emocijama, ne reagiramo onako mudro kako bismo mogli", kaže psihilog i profesor na Harvardu, Kristofer Vilard, koji godinama proučava svesno odrastanje, nauku i mudrost koja se krije iza vaspitanja dece.
On dodaje kako naš kapacitet smirenosti usred dečjeg izliva besa pruža nadu jer pokazuje da je smirenost moguća usred haosa.
Dečji ispadi funkcionišu na instinktivnom nivou koja jednostavno ne odgovara razlogu.
Naime, naš najstariji deo mozga (limbički sistem i amigdala) je reaktivan i emocionalan, upravljan impulsivnim, kratkoročnim interesima i primitivnim nagonima. Taj detinjasti, impulsivni i instinktivni sistem živi u prizemlju. U međuvremenu, spoljne kore mozga, koje nam omogućuju sprečavanje impulsa, usporiti, steći perspektivu, procesuiranje emocionalnog stimulansa i njegovo artikulisanje u misli i delovanje - živi na gornjem delu mozga. Taj deo mozga pomaže nam da planiramo, razmišljamo pre delovanja, donosimo moralne odluke i oblikujemo odnose. Tokom ispada besa, kada su emocije na svom vrhuncu, gotovo je nemoguće da logika može prodre u zatvorene spoljne kore mozga dece.
Pomaganje deci da se smire zahteva mudrost, saosećanje i puno strpljenja roditelja.
Treba zapamtiti kako naša deca nisu minijaturni odrasli ljudi, njihov mozak u razvoju je nesposoban da zauzme perspektivu odrasle osobe i upotrebi takvo znanje kako bi se smirilo.
Ukoliko to zapamtimo, pomažemo sebi da vidimo kako ispadi besa nisu metodički proizvedene manipulacije. Kada se deca spuste u donji haos mozga, roditelji treba da ulože puno truda kako bi smirili svoj prefrontalni korteks koji je povezan s planiranjem i razmišljanjem. S evolucijskog gledišta, to je poslednja kortikalna regija koja se razvija, kako bi se pokazao potpuni filogenetski i ontogenetski napredak.
Postoji jedna uzrečica:
Nikad se u istoriji smirivanja neka osoba nije smirila kada joj je rečeno da se smiri.
Majka potpuno iskreno: Umorna sam od padanja, krivice i borbe, samo želim svojih 5 minuta!
Govoriti deci da se smire ne pomaže ni upola dobro kao nežan glas ili dodir, koji podstiču pažljivu i prijateljsku reakciju, te oksitocin, tzv. ljubavni hormon.
Jednom kada uspostavimo fundamentalnu povezanost s detetom, otvaramo srca i um prema njemu, vidimo njegovu perspektivu i zajedno idemo napred.
Jednom kada se dete smiri, možete početi prema verbalnom procesuiranju i planiranju. Šta pokušati?
- nastaviti podsticati prefrontalni korteks pitajući dete koja bi posledica bila pravedna po njegovom mišljenju.
- nemojte zaboraviti dečje osnovne potrebe - ponekad su odmor i hrana dovoljno da se mališani smire.
- ponekad je potrebna kreativnost i odvlačenje detetove pažnje s problema.
- pokrenuti dečja osećanja sa snažnim stimulansom - pikantna hrana, miris ili ukus limuna, izlazak na vazduh.
- pokušati pokrenuti njihov prefrontalni korteks sa nasumičnim pitanjem - 'Šta želiš za večeru?', 'Kako se zove kućni ljubimac tvog najboljeg prijatelja?'
- smanjiti dominaciju amigdale s igrama - kartaške igre, zabavne igre rečima, domino - nakon toga jednostavnije možete usmeriti dete na pravi put.
Vilard ističe kako je veoma bitno da oslovimo šta je podstaklo izliv besa nakon što se situacija smiri. Ne morate ponovo iznositi detalje svakog konflikta, ali zapamtite da je doslednost uvek ključ u odgajanju zdrave i otporne dece.
