"Da ponovim još jednom: ne treba učiti s decom! Ne treba im spremati školsku torbu! Ne treba ni zapitkivati "kako je u školi?". Tako narušavate odnos i krajni rezultat je uvek negativan. Nije valjda da nemate o čemu drugome da razgovarate s detetom?"
"Dete mora da ima svoje slobodno vreme kada NIŠTA ne radi: od 2 do 4 sata dnevno. Preambiciozni, tzv. brižni roditelji decu prezatrpavaju: te jezici, te umetničke sekcije, te prestižni sportovi… Od toga se ponajviše dobija nervoza i sve što uz to ide."
"U odnosu sa školom i pedagozima, trebalo bi da u pravom smislu budete na strani svog deteta. Čuvajte decu. Ne bojte se loših ocena. Bojte se da detetu ne ogadite školu i učenje uopšte."
"Teško je reći ko trpi jači psihološki pritisak – odlikaš ili jediničar. Odlikaši koji mukotrpno ređaju petice nisu bezbrižna deca i nedostaje im samopoštovanja."
"Ako vaše dete nije u stanju da uči samo – za to sigurno postoji neki razlog. Lenjost nema veze s tim. Kategorija lenjosti u psihologiji ne postoji. Lenjost se razmatra kao odsustvo motivacije i volje."
"Razlog zašto dete ne može da uči i samo radi domaći može biti mnogo šta: povišen intrakranijalni pritisak, povišen tonus mišića, psihološki problem, ADHD (sindrom pomanjkanja pažnje i hiperaktivnosti). I umesto da iz večeri u veče sedite s njim nad udžbenicima – bolje bi bilo da pokušate definisati i zatim tretirati pravi problem."
"Ima roditelja koji žele da odgaje odgovornu, samostalnu, uspešnu decu. A ima i roditelja čiji je cilj – totalna kontrola."
"Prečesto se zbog brige oko ocena porodice bukvalno raspadaju, kvare se odnosi, roditelji i deca se međusobno udaljuju, ponekad zauvek. Psiha tinejdžera je ionako osetljiva, a meseci priprema po raznim institutima i matematičkim društvima celoj porodici ostaju u lošem sećanju: svi pate od nervoze i depresije, što provocira histeriju, bolest pa čak i suicid.
Kako izbeći sav taj košmar ili makar umanjiti posledice?
Ja smatram da se treba usredsrediti na ljubav i neprolazne vrednosti.
Setite se da će se za ne tako dugo vreme ocene i ispiti izgubiti iz sećanja, i jedino će biti važno jeste li ili niste sačuvali bliskost, poverenje, razumevanje, iskren odnos sa svojim detetom…
Jer može se dobiti petica, a izgubiti ćerka. Položiti svi napredni tečajevi, upisati se na prestižni fakultet, ali nepovratno izgubiti međusobna punoća odnosa."
Mihail Labkovski je završio psihologiju u Moskvi, doktorirao u Jerusalimu. Započeo je karijeru kao učitelj i školski psiholog da bi u svom 30-godišnjem iskustvu radio pre svega kao porodični psiholog, a u poslednjih 20 godina vodi radio-emisije na temu odnosa roditelja i dece, zavisnosti, ljubavi prema sebi… Njegova vrlo posećena predavanja o ovim i sličnim temama podsećaju na javne konsultacije.
