Običaji nalažu da svako dete na Svetog Savu mora da nauči barem jednu novu stvar. Najbolje bi bilo da savlada jednu pesmicu. Stoga vam donosimo tri pesmice o Svetom Savi koje se veoma lako pamte:
Sveti Sava
Mogao si biti vladar,
vladarskoga roda Ti si,
i da vladaš srpskom zemljom,
mogao si, ali nisi.
Rastao si sa knjigama
na očevom belom dvoru,
zavoleo Boga, ljude
i sanjao Svetu Goru.
Mogao si vladar biti
kojeg mrze ili vole,
ali, Ti si svome rodu
otvarao crkve, škole...
Otada se u srcima
Tvoja mudrost deci javlja
i pobožno, svi imaju peticu iz PRAVOSLAVLjA.
(Miroslav Kokošar)
****
Rastao je dečak Rastko
hranila ga rujna zora,
on napusti dvore oca
a primi ga Sveta gora.
U Hilandaru kaluđeri
stare knjige i ikone
vreme što se suncem meri
vekovi u oltar zvane
Učio je vredno tiho veru,
ljubav i poštenje
prava srpska pletenica
zanela ga Studenica.
Sveti Sava rasu slova
kao ratar žita nova
da naraste znanje đaku
i uzvisi glavu svaku.
(Momir Dragićević)
*****
Ko udara tako pozno
Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
"Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata".
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.
Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.
(Vojislav Ilić)
Sutra slavimo Svetog Savu, zaštitnika dece, dečju školsku slavu.
