Običaji nalažu da svako dete na Svetog Savu mora da nauči barem jednu novu stvar. Najbolje bi bilo da savlada jednu pesmicu. Stoga vam donosimo tri pesmice o Svetom Savi koje se veoma lako pamte:
Sveti Sava
Mogao si biti vladar,
vladarskoga roda Ti si,
i da vladaš srpskom zemljom,
mogao si, ali nisi.
Rastao si sa knjigama
na očevom belom dvoru,
zavoleo Boga, ljude
i sanjao Svetu Goru.
Mogao si vladar biti
kojeg mrze ili vole,
ali, Ti si svome rodu
otvarao crkve, škole...
Otada se u srcima
Tvoja mudrost deci javlja
i pobožno, svi imaju peticu iz PRAVOSLAVLjA.
(Miroslav Kokošar)
****
Rastao je dečak Rastko hranila ga rujna zora, on napusti dvore oca a primi ga Sveta gora.
U Hilandaru kaluđeri stare knjige i ikone vreme što se suncem meri vekovi u oltar zvane
Učio je vredno tiho veru, ljubav i poštenje prava srpska pletenica zanela ga Studenica.
Sveti Sava rasu slova kao ratar žita nova da naraste znanje đaku i uzvisi glavu svaku.
(Momir Dragićević)
*****
Ko udara tako pozno
Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
"Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata, sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, klonulo je moje telo, umorne su moje noge - al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi, da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru, i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru. Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata".
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi, sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi. On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete, i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“. Vekovi su prohujali od čudesne one noći, vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći. Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava, jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.
(Vojislav Ilić)
