Za decu

3 pesme o Svetom Savi: Ovo svako srpsko dete treba da zna!

Sutra slavimo Svetog Savu, zaštitnika dece, dečju školsku slavu. 

Porodica 26.01.2020. - 11:20h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Shutterstock

Običaji nalažu da svako dete na Svetog Savu mora da nauči barem jednu novu stvar. Najbolje bi bilo da savlada jednu pesmicu. Stoga vam donosimo tri pesmice o Svetom Savi koje se veoma lako pamte:

 

Sveti Sava 

 

Mogao si biti vladar,

vladarskoga roda Ti si,

i da vladaš srpskom zemljom,

mogao si, ali nisi.

 

Rastao si sa knjigama

na očevom belom dvoru,

zavoleo Boga, ljude

i sanjao Svetu Goru.

 

Mogao si vladar biti

kojeg mrze ili vole,

ali, Ti si svome rodu

otvarao crkve, škole...

 

Otada se u srcima

Tvoja mudrost deci javlja

i pobožno, svi imaju peticu iz PRAVOSLAVLjA.

 

(Miroslav Kokošar)

 

****

 

Rastao je dečak Rastko
hranila ga rujna zora,
on napusti dvore oca
a primi ga Sveta gora.

 

U Hilandaru kaluđeri
stare knjige i ikone
vreme što se suncem meri
vekovi u oltar zvane

 

Učio je vredno tiho veru,
ljubav i poštenje
prava srpska pletenica
zanela ga Studenica.

 

Sveti Sava rasu slova
kao ratar žita nova
da naraste znanje đaku
i uzvisi glavu svaku.

 

(Momir Dragićević)

 

*****

Ko udara tako pozno

 

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?

 

"Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata".

 

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.


A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.


Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.

Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.

 

(Vojislav Ilić)

 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...