Srećna deca često postaju nesrećni odrasli iz jednog razloga: Psiholog objašnjava gde roditelji greše u podizanju dece

Postoje ljudi koji čitav život provode pokušavajući da postanu dovoljno vredni ljubavi za koju nikada nije trebalo da se bore. Odrastu, izgrade karijere, osnuju porodice i postanu osobe na koje svi mogu da se oslone. Ipak, duboko u njima i dalje čeka dete koje se nada da će ga neko pogledati s nežnošću i reći: „Dovoljan si baš takav kakav jesi.“

Postoji posebna vrsta iscrpljenosti koja nema mnogo veze s količinom posla koji obavljamo. Ona nastaje kada neprestano pokušavamo da dokažemo da zaslužujemo da budemo voljeni.

To je umor osobe koja nikada ne kaže „ne“, koja unapred predviđa tuđe potrebe, izvinjava se čak i kada nije ništa pogrešila i oseća odgovornost da svi oko nje budu zadovoljni. To je iscrpljenost nekoga ko je naučio da sopstvenu vrednost meri time koliko je koristan, poslušan, uspešan ili spreman da se odrekne sebe zarad drugih.

Iz psihološke perspektive, ovaj obrazac može se razumeti kao pokušaj da se ljubav stekne kroz ponašanje i postignuća.

U disfunkcionalnim porodicama naklonost se ne pruža uvek slobodno. Ponekad dete dobija pažnju samo kada se lepo ponaša, postiže uspehe, ćuti ili ispunjava očekivanja roditelja. U drugim slučajevima, ljubav i bliskost povlače se kao kazna, ostavljajući dete zbunjeno i nesigurno u vezi s tim šta je pogrešilo i šta mora da uradi kako bi ponovo uspostavilo bliskost.

A disfunkcionalnost ne mora uvek da izgleda kao haos. Porodica spolja može delovati sasvim ugledno. Deca mogu biti nahranjena, obučena, obrazovana i materijalno zbrinuta. Možda nema očiglednog nasilja ni dramatičnih sukoba. Ipak, emocionalna toplina, empatija i prihvatanje mogu bolno da nedostaju.

Dete teško može da razume da roditelj možda nije sposoban da pruži emocionalnu bliskost. Deca uglavnom polaze od pretpostavke da ponašanje roditelja govori nešto o njima samima.

• Ako nežnost nestane kada pogreše, zaključuju da ih greške čine nedostojnima ljubavi.
• Ako se roditelj udalji kada pokažu ljutnju, uče da potiskuju svoja osećanja. 
• Ako pohvalu dobijaju samo kada nešto postignu, počinju da veruju da to što jesu nije dovoljno. 

Tako ljubav postepeno prestaje da bude odnos i postaje nagrada koju treba zaslužiti.

Dete koje uči da bude poslušno i neprimetno

Zamislite devojčicu koja kući donosi odlične ocene jer je primetila da se majka češće osmehuje kada postigne uspeh. Ona sređuje kuću bez podsećanja jer zna da čista kuhinja znači manje svađa. Skriva razočaranje, potiskuje ljutnju i nauči da prepozna promenu u očevom izrazu lica pre nego što on uopšte progovori.

Ili zamislite dečaka koji postaje osoba zadužena za mir u porodici. Teši majku kada je uznemirena, ne traži ništa kada primeti da su roditelji pod stresom i preuzima odgovornost za emocije koje je još premali da bi razumeo.

Nijedno od te dece ne mora svesno da pomisli: _Pokušavam da zaslužim ljubav._

Pouka se usvaja mnogo tiše: _Kada sam dobar, koristan, uspešan ili ne zahtevam mnogo, stvari su bolje. Kada imam sopstvene potrebe, rizikujem da izgubim bliskost._ 

I zato se dete prilagođava.

Postaje uslužno, zrelo, odgovorno i izuzetno osetljivo na raspoloženja drugih ljudi. Odrasli ga mogu hvaliti zato što je tako lako za vaspitavanje, obzirno ili zrelo za svoje godine.

Ono što možda ne primećuju jeste cena takve prividne zrelosti. Dete uči da prati sve oko sebe, dok postepeno gubi kontakt sa sopstvenim unutrašnjim svetom. Njegova osećanja postaju manje važna. Sopstvene potrebe počinju da mu deluju kao smetnja. Ljutnja postaje opasna. Pravo da kaže „ne“ zavisi od toga da li će drugi to odobriti.

A onda dete odraste. Međutim, pravila koja je naučilo u detinjstvu mogu nastaviti da upravljaju njegovim životom.

Uspešna osoba koja se i dalje oseća nedovoljno vrednom

Ljudi koji se bore s ovim obrascem često nisu spolja neuspešni niti zavisni od drugih. Naprotiv. Mogu biti ostvareni profesionalci, posvećeni partneri, velikodušni prijatelji i pouzdani članovi porodice. Često su upravo oni osobe koje svi pozivaju kada nastane problem, jer uvek uspevaju da pronađu rešenje.

Njihov život spolja može izgledati impresivno. Iznutra, međutim, mogu se osećati hronično nedovoljno dobrima.

Rade više nego što je potrebno jer ih odmor ispunjava krivicom. Preuzimaju odgovornost za probleme koji nisu njihovi. Plaše se da razočaraju druge čak i kada su očekivanja koja se pred njih postavljaju nerazumna. Pohvale im donose samo kratkotrajno olakšanje jer ne mogu da utišaju dublje pitanje: _Da li bi me iko želeo kada bih prestao toliko da se trudim?_

To je jedna od najokrutnijih posledica uslovljene ljubavi: čovek može da postigne izuzetne stvari, a da i dalje oseća da nije uradio dovoljno.

Svaki uspeh postaje nova prilika za dokazivanje sopstvene vrednosti, umesto razloga da uživa u onome što je postigao. Svaki gest dobrote postaje neizgovoreno ulaganje u buduće prihvatanje.

Svaka žrtva nosi tihu nadu da će neko konačno primetiti koliko je osoba dala od sebe.  A kada priznanje izostane, ona često zaključi da mora još više da se potrudi.

Retko joj pada na pamet mogućnost da problem nikada nije bio u nedovoljnom trudu.

Fantazija da će vas roditelji konačno voleti

Za neke odrasle ljude najdublja borba nije povezana s njihovim sadašnjim odnosima, već s nadom da će jednog dana ostvariti odnos s roditeljima kakav su oduvek želeli.

U sebi nose sliku roditelja koji su im bili potrebni: toplih, zainteresovanih, emocionalno dostupnih, spremnih da saslušaju bez osuđivanja i pruže utehu bez postavljanja uslova.

Ta slika može ostati snažna čak i kada stvarnost iznova pokazuje nešto sasvim drugačije.

Odraslo dete nastavlja da pomaže oko kuće, daje novac, javlja se na kasne telefonske pozive, trpi kritike i prećutkuje neslaganja. Ispod svega toga može da se krije tiho očekivanje: možda će me ovog puta pogledati drugačije.

• Možda će, ako budem dovoljno strpljiv, priznati koliko sam se trudio.
• Možda će me konačno prihvatiti ako ih nikada više ne razočaram.
• Možda će jednog dana početi da me vole bez potrebe da bilo šta dokazujem.

Ova nada je duboko ljudska. Želja za prihvatanjem od strane roditelja ne nestaje automatski s godinama, samostalnošću ili profesionalnim uspehom.

Međutim, postoji bolna razlika između nade da će se odnos poboljšati i organizovanja čitavog života oko mogućnosti da druga osoba jednog dana postane neko ko nikada nije umela ili želela da bude.

• Možete promeniti način na koji komunicirate.
• Možete postaviti zdravije granice.
• Možete pružiti priliku za pomirenje.
• Možete objasniti šta vas povređuje i šta vam je potrebno.

Ali ne možete proizvesti empatiju kod druge osobe tako što ćete se neprestano žrtvovati. Ne možete postati toliko savršeni da će neko zbog toga morati da postane emocionalno dostupan. I ne možete kupiti bezuslovnu ljubav tako što ćete se odricati sve većih delova sebe.

Ponekad odrastanje podrazumeva žalovanje ne samo za onim što nam se dogodilo u detinjstvu već i za odnosom s roditeljima koji nikada nije postojao na način na koji nam je bio potreban.

Ta tuga može biti duboka. Ona znači da sebi konačno dopuštamo da priznamo šta nam je nedostajalo, a da za taj nedostatak više ne okrivljujemo sebe.

Tri načina na koja se ovaj obrazac prenosi u odraslo doba

1. Teško vam je da postavite granice

Kada dete nauči da neslaganje ugrožava ljubav, izgovaranje reči „ne“ može mu delovati mnogo opasnije nego što zaista jeste.

U odraslom dobu možda pristajete da radite tokom slobodnog dana zato što vaš nadređeni zvuči razočarano. Možda odgovarate na majčine pozive kasno uveče jer se plašite da će vas proglasiti sebičnim. Možda tolerišete partnera koji stalno krši obećanja, a zatim tražite načine na koje ste vi možda izazvali problem.

Poteškoća nije nužno u tome što ne znate šta želite. Problem je u tome što ste naučili da sopstvene želje povezujete s rizikom da izgubite nečiju naklonost. Zato postavljanje granice može izazvati preteranu krivicu, anksioznost ili strah.

Ali granica nije čin okrutnosti. Ona je način da priznate da dve osobe mogu imati različite potrebe, a da nijedna od njih zbog toga ne mora da se odrekne svojih.

• Možete nekoga voleti i istovremeno se ne slagati s njim.
• Možete razumeti da je neko razočaran, a da ne preuzmete na sebe obavezu da uklonite njegovo nezadovoljstvo.
• Možete reći „ne“, a da zbog toga ne postanete loša osoba.

2. Postajete osoba koja nikome ništa ne odbija

Udovoljavanje drugima često se pogrešno smatra dobrotom jer njegovi spoljašnji oblici deluju velikodušno.

Takva osoba nudi pomoć, preuzima dodatne obaveze, satima sluša druge, pozajmljuje novac koji sebi teško može da priušti i stavlja tuđe potrebe ispred svojih. Ipak, istinska velikodušnost i popuštanje iz straha nisu isto.

Velikodušnost ostavlja prostor za izbor. Možete nekome nešto pružiti zato što to želite, uz svest da imate pravo i da odbijete.

Popuštanje iz straha deluje kao obaveza. Govorite „da“ jer vam je mogućnost da se neko naljuti, razočara ili udalji emocionalno nepodnošljiva.

Vremenom to može dovesti do ogorčenosti i iscrpljenosti. Možda imate osećaj da vas svi iskorišćavaju, a istovremeno ne uspevate da prestanete da dajete više nego što možete.

Zato pitanje nije samo: _Zašto drugi toliko traže od mene?_

Važno je i pitanje: _Čega se plašim da će se dogoditi ako prestanem da dajem više nego što mogu?_

Odgovor može otkriti koliko duboko stara pravila i dalje upravljaju vašim odnosima.

3. Gubite kontakt sa sopstvenim potrebama

Kada se dečja osećanja stalno stavljaju u drugi plan zbog emocionalnih zahteva porodice, dete može postati veoma vešto u prepoznavanju tuđih želja, a da pritom teško prepoznaje sopstvene.

Godinama kasnije, neko ga može pitati šta želi da radi, gde želi da živi ili kakav odnos želi da ima, a ono iskreno ne zna odgovor. Toliko dugo se prilagođavalo drugima da mu je sopstvena želja postala nepoznata.

Bira profesiju zato što to usrećuje porodicu. Ostaje u vezi jer bi odlazak nekoga povredio. Teži ciljevima koji izgledaju impresivno, ali ga ostavljaju neobjašnjivo praznim.

Na kraju se može pojaviti pitanje koje je istovremeno zastrašujuće i oslobađajuće:

_Šta bih zaista želeo od svog života kada više ne bih morao nikome da dokazujem svoju vrednost?_

Odgovor možda neće doći odmah.

Ponovno povezivanje sa sobom često je postepen proces učenja da prepoznamo šta nam donosi radost, šta nas iscrpljuje, zbog čega se osećamo neprijatno i čega smo se odricali samo zato što bi neko drugi mogao da nas ne odobrava.

Ne morate preko noći da otkrijete potpuno novi identitet. Možete početi tako što ćete sebi dozvoliti male izbore, iskrena osećanja i odluke koje nisu donete s ciljem da zasluže tuđe odobravanje.

Razlika između ljubavi i odobravanja

Jedan od najvažnijih koraka u prekidanju ovog obrasca jeste učenje da razlikujete ljubav od odobravanja.

Odobravanje poručuje: _Zadovoljan sam onim što si uradio._

Zdrava ljubav, u svom najboljem obliku, prihvata čitavu osobu: njene vrline, nesavršenosti, osećanja, granice i pravo da se ne slaže s drugima.

Zdrava ljubav ne zahteva da budete beskrajno popustljivi. Ne traži od vas da napustite sopstvene potrebe kako biste održali odnos. Ona može da podnese težak razgovor, iskreno odbijanje ili razliku u mišljenjima.

To ne znači da u odnosima punim ljubavi ne postoje očekivanja. Svaki odnos podrazumeva odgovornost, kompromise i uzajamno uvažavanje.

Razlika je u tome što te odgovornosti ne određuju da li zaslužujete osnovno dostojanstvo i brigu.

• Možete pogrešiti i i dalje zasluživati poštovanje.
• Možete nekoga razočarati, a da i dalje budete vredni ljubavi.
• Možete biti nesavršeni, a da zbog toga ne postanete nedostojni ljubavi.

Za nekoga ko je odrastao verujući da mora da zasluži prihvatanje, ove ideje mogu zvučati utešno u teoriji, ali biti veoma teške za prihvatanje na emocionalnom nivou. To je razumljivo. Uverenje koje se oblikovalo godinama iskustva retko nestaje zahvaljujući samo jednom novom saznanju.

Potrebna je praksa da biste naučili da neslaganje ne vodi uvek napuštanju, da tuđe emocije nisu automatski vaša odgovornost i da odnosi mogu opstati čak i kada prestanete da igrate ulogu osobe koja svima bezuslovno udovoljava.

Neki odnosi će se prilagoditi vašim promenama. Drugi mogu postati teži kada prestanete da ispunjavate očekivanja koja su se zasnivala na vašoj popustljivosti.

Sama činjenica da osećate nelagodnost ne znači da radite nešto pogrešno.

Kako početi da prekidate ovaj krug

Prvi korak je da prepoznate da vam je obrazac koji ste usvojili u detinjstvu možda pomogao da se nosite s tadašnjim okolnostima, iako vas danas ograničava.

Niste svesno odlučili da se plašite razočaravanja drugih ljudi. Prilagođavali ste se emocionalnom okruženju koje vam je bilo dostupno.

Takvo prilagođavanje zaslužuje razumevanje, a ne osudu.

Drugi korak je da počnete da postavljate granice u situacijama koje možete lakše da podnesete. Možete odbiti zahtev kada zaista nemate vremena, uzeti sebi prostor da razmislite pre nego što pristanete ili izraziti svoje mišljenje bez trenutnog izvinjavanja zbog toga što ga imate.

Ne morate postati svadljivi ili sukobljavati se sa svima. Potrebno je samo da počnete da tretirate sopstvene potrebe kao nešto što je jednako legitimno kao i tuđe.

Treći korak je da obratite pažnju na razliku između pomaganja zato što to želite i pomaganja zato što se plašite.

Pre nego što prihvatite nečiji zahtev, zastanite i zapitajte se:

• _Da li bih i dalje izabrao da ovo uradim kada bih znao da me druga osoba zbog toga neće pohvaliti?_
• _Da li dajem od srca ili se nadam da će me zbog toga biti teže odbaciti?_
• _Koliko će me ova odluka koštati i da li sam spreman da prihvatim tu cenu?_

Ova pitanja ne služe tome da svaki čin dobrote počnete da posmatrate sa sumnjom. Njihova svrha je da vam vrate mogućnost izbora tamo gde je strah možda preuzeo kontrolu.

Četvrti korak je da naučite da podnesete nelagodnost koja se javlja nakon postavljanja nove granice, a da odmah ne povučete svoju odluku.

Krivica nije uvek dokaz da ste učinili nešto pogrešno. Ponekad je samo emocionalni ostatak navike da sledite pravilo koje više ne želite da poštujete.

Ako je ovaj obrazac duboko ukorenjen, naročito ako je povezan s emocionalnim zanemarivanjem u detinjstvu, hroničnom anksioznošću ili bolnim iskustvima u odnosima, rad sa kvalifikovanim stručnjakom za mentalno zdravlje može vam pomoći da ga razumete i promenite.

Na kraju, počnite da deo pažnje i brige koju tako lako pružate drugima usmeravate prema sebi.

Odmarajte se bez potrebe da se pravdate. Napravite prostor za svoja interesovanja. Provodite vreme s ljudima koji žele da čuju kako se osećate, a ne samo da uživaju u vašoj korisnosti. Obratite pažnju na to ko poštuje vaše granice, ko uzvraća vašu brigu, a kome odgovara jedino kada ispunjavate njegove potrebe.

Ne morate prestati da budete velikodušni.

Potrebno je da prestanete da verujete da je velikodušnost cena koju morate platiti da biste bili prihvaćeni.

Tuga za ljubavlju koja vam je bila potrebna

Možda je najteži deo ovog procesa prihvatanje da prošlost ne možemo promeniti.

Možda nikada nećete dobiti izvinjenje kojem ste se nadali. Vaši roditelji možda nikada neće u potpunosti razumeti koliko vas je njihovo ponašanje povredilo. Možda nikada neće postati osobe kakve ste zamišljali da bi mogli biti.

Takvo saznanje može izazvati tugu, bes, razočaranje, pa čak i krivicu. Možda ćete osećati da ste nelojalni ako priznate da ste bili povređeni, posebno ako vam je porodica istovremeno pružala materijalnu podršku ili se na druge načine žrtvovala za vas. Ali priznavanje emocionalnog bola ne zahteva da negirate sve što je u vašem detinjstvu bilo dobro. Više istina može postojati istovremeno.

Vaši roditelji su u nekim stvarima možda davali sve od sebe, a ipak nisu uspevali da zadovolje važne emocionalne potrebe.

Možda su vas voleli onako kako su umeli, a ipak ste se zbog njihovog ponašanja osećali nevidljivo.

Možete razumeti njihova ograničenja, a da se ne pretvarate da ta ograničenja nisu uticala na vas.

I možete odlučiti kakav odnos želite da imate s njima danas, na osnovu onoga što taj odnos zaista jeste, umesto na osnovu nade da će dovoljno žrtvovanja konačno sve promeniti.

Prihvatanje ne znači nužno oproštaj, pomirenje ili odobravanje onoga što se dogodilo. Ponekad ono jednostavno znači da prestajete da gradite svoju budućnost oko očekivanja da će prošlost postati drugačija.

To ne znači da odustajete od ljubavi.

To znači da pravite prostor za ljubav zbog koje ne morate da nestanete kao osoba.

Ne morate da zaslužite svoje mesto u svetu

Dete koje je naučilo da mora biti savršeno nije bilo nerazumno. Dete koje je postalo korisno, tiho, odgovorno ili beskrajno prilagodljivo nije bilo slabo. Pokušavalo je da sačuva odnos koji mu je bio od presudnog značaja.

Možda su mu te strategije u to vreme pomagale da se oseća sigurnije. Možda je uloga dobrog deteta predstavljala najbliže što je moglo da dođe do osećaja sigurnosti.

Ali ono što vam je pomoglo da preživite nekadašnje okolnosti ne mora da određuje način na koji ćete živeti do kraja života.

• Imate pravo da prerastete uverenje da vaša vrednost zavisi od toga koliko ste produktivni.
• Imate pravo da razočarate druge, a da sami sebe zbog toga ne smatrate razočaranjem.
• Imate pravo da primate pažnju i brigu, a da ne osećate potrebu da ih odmah uzvratite.
• Imate pravo da gradite odnose u kojima je vaše prisustvo jednako važno kao i ono što pružate drugima.

Cilj nije da postanete osoba kojoj niko nije potreban. Cilj je da postanete osoba koja može da voli druge, a da pritom ne napušta samu sebe.

Možda ćete i dalje želeti odobravanje svojih roditelja. Možda ćete i dalje osećati staru potrebu da se objašnjavate, činite više, dajete više i trudite se još jače.

Kada se taj poriv pojavi, možete ga prepoznati, a da ne morate da postupite u skladu s njim.

Možete sebi priznati da je ta čežnja stvarna, ali da ne mora da donosi svaku odluku umesto vas.

**Ljubav nije nagrada koja pripada osobi koja se najviše žrtvuje. Ona je odnos u kojem dve osobe imaju pravo da postoje kao ono što jesu.**

Ne morate da zaslužite pravo da zauzmete svoje mesto, da imate potrebe ili da budete tretirani s dostojanstvom. Ne morate postati nezamenljivi da biste zaslužili nežnost. I ne morate provesti čitav život pokušavajući da nekoga ubedite da prepozna vašu vrednost.

Ponekad isceljenje počinje tihom, teškom odlukom: da prestanete da se dokazujete kako biste zaslužili mesto u nečijem srcu i da počnete da gradite život u kojem više ne morate da napuštate sebe.

_Vaša vrednost nikada nije trebalo da bude nagrada za dobro ponašanje. Vi ste bili osoba i pre nego što ste postali korisni bilo kome._

 Stil / Dzen