- Prečesto vikanje roditelja može ostaviti dugotrajne posledice, pa odrasli kasnije razvijaju strah od konflikta, stida i potrebu da stalno udovoljavaju drugima.
- Ljudi koji su odrastali uz takvo ponašanje često govore: 'Nemojmo praviti scenu', 'Izvini, izvini' ili 'Ne podiži glas', jer ih povišen ton i dalje snažno uznemirava.
Sasvim je normalno da svaki roditelj s vremena na vreme povisi glas, ali ako se to dešava prečesto, može izazvati niz negativnih posledica koje traju tokom celog života deteta.
Kada odrastu, osobe koje su odgajali roditelji skloni čestoj vici, ponekad izgovaraju rečenice koje ukazuju na duboko ukorenjenu traumu. Oni možda očajnički žele da udovolje drugima kako bi izbegle da im se neko obrati tako grubo kao što su to činili njihovi roditelji, ili jednostavno žele da izbegnu bilo šta što makar podseća na sukob.
Osobe koje su odrasle uz roditelje koji su često vikali na njih, kao odrasli ljudi često koriste sledeće fraze:
1. „Nemojmo praviti scenu”
Odrasli čiji su roditelji prema njima bili izuzetno grubi, često pretpostavljaju da bi bilo kakva razdražljivost ili frustracija kod druge osobe mogla odmah da preraste u vikanje. To ne čudi, jer je u njihovom detinjstvu to bila realnost.
Ako nisu „hodali kao po jajima” i prilagođavali svoje ponašanje kako bi udovoljili roditeljima, suočavali su se sa emocionalno bolnim posledicama. Budući da ih taj osećaj stida prati i u odraslom dobu, često ćete ih čuti kako mole svog partnera, pa čak i sopstvenu decu, da ne prave scenu – što je zapravo pokušaj da kompenzuju svoj intenzivan strah.
2. „Izvini, izvini”
Preterana želja da se drugima ugodi, kao i stalno izvinjavanje, uobičajeni su obrasci ponašanja kod ljudi koji su odrasli uz roditelje koji su bili emocionalno zanemarujući ili skloni haotičnom ponašanju. Svoje detinjstvo su proveli štiteći emocije svojih roditelja, iako je upravo roditeljima trebalo da bude zadatak da stvore bezbedan prostor u kojem bi njihova deca mogla da uče kako da obrade sopstvena osećanja.
Kako bi izbegli sve komplikacije koje nastaju kada neko povisi glas – naročito u javnosti, gde se javlja i dodatni osećaj stida – oni neprestano ponavljaju da im je žao. Čak i kada nisu krivi i nemaju zbog čega da se izvinjavaju, zaštita od konflikata koji bi mogli da ih uznemire postaje im važnija od uvažavanja sopstvenih unutrašnjih potreba.
3. „Obećavam, nisam ljuta”
Vikanje na decu u ranom uzrastu vremenom može dovesti do promena u mozgu, posebno u delovima zaduženim za obradu zvučnih podražaja. Dok za druge ljude vikanje ili povišen ton mogu biti samo neprijatni, za odrasle koji su odrasli u haotičnim porodicama, to predstavlja ozbiljnu, zastrašujuću pretnju.
Zbog toga su skloni preteranom objašnjavanju i pokušajima da zaštite tuđa osećanja, čak i na štetu sopstvenih – obično tako što uveravaju druge da nisu ljuti ili pitaju šta mogu da učine da poprave situaciju. Toliko su navikli da preterano kompenzuju sopstveni strah da im je to postalo druga priroda.
4. „Hajde da radimo šta god ti želiš”
Traume iz detinjstva, nastale odrastanjem u haotičnom okruženju, mogu uticati na to da mozak kasnije u životu intenzivnije doživljava pretnje, a emocije postaju teže za regulisanje. Stoga ne čudi što se deca iz takvih porodica često bore sa pasivnošću i poteškoćama u emocionalnoj regulaciji.
Oni su spremni da potpuno zanemare sopstvene potrebe, samo da bi stekli osećaj kontrole nad reakcijama drugih ljudi – jer nose u sebi veliki bol nastao usled života u stalnom strahu i anksioznosti.
5. „Ne želim da te uznemirim”
Zanemarivanje sopstvenih potreba i osećanja deluje prirodno za osobu čiji su je roditelji naučili da, radi očuvanja mira, potiskuje sebe.
Roditelji, koji su pažnju zahtevali vikom i drekom, gurnuli su osećanja svog deteta u drugi plan; zbog toga se ta osoba sada plaši da će nekoga uznemiriti. Ne želeći da budu kažnjeni zbog zauzimanja za sebe, oni nastavljaju da „hodaju kao po jajima” i preispituju sopstvene granice.
6. „Ne podiži glas”
Kada je reč o povišenom tonu, osoba koja je odrasla uz roditelje sklone vikanju može biti preosetljiva i zaštitnički nastrojena prema sebi (u defanzivi). Očigledno je da ih uznemirava kada neko povisi glas, čak i u naizgled bezazlenim, svakodnevnim situacijama na javnom mestu.
Kada neko povisi glas, to često deluje kao okidač. Osoba se momentalno vraća u stanje bespomoćnosti i stida koje su u nju usadili roditelji, zbog čega joj je teško da se ne „isključi” (emocionalno povuče) i odmah ne porekne ono što je prethodno rekla.
7. „Možemo li o ovome da razgovaramo kasnije?”
Kada pokušaji smirivanja situacije – bilo putem obezvređivanja sopstvenih osećanja ili pokušaja da se drugima ugodi – ne daju rezultate, osobe na koje se u detinjstvu često vikalo često pribegavaju skretanju pažnje. One pokušavaju da odlože razgovor promenom teme, kako bi izbegle stid i strah koje vikanje izaziva, naročito u javnosti.
Glasni tonovi aktiviraju njihov nervni sistem i prebacuju ga u režim „bega”; tada čak i najbezazlenije rasprave ili razgovori deluju kao situacije od kojih treba pobeći. Zato će takve osobe reći bilo šta za šta veruju da će „upaliti” kako bi odložile razgovor za kasnije.
