– Dajte mi nešto za hleb. Nemojte zvati policiju – prošaputala je devojčica.

Darini su od tih reči same potekle suze.

– Devojčice, gde su ti roditelji? – upitala je, čučnuvši pred njom.

– Nemam ih. Imam samo tetku Svetu. Ona me je uzela iz doma.

Prodavačica je zaćutala. I sama je bila majka.

– Slušaj – obratila se Darini – možda bi stvarno trebalo da je odvedemo u prihvatilište? Ko zna kakva je ta njena tetka…

Devojčica je ćutala, a Darina se nije obazirala na prodavačicine reči.

Otkaz koji je srušio sve planove

– Šta me gledaš tako tupo? – vikao je šef na Darinu, prskajući pljuvačkom. – Čuješ li ti mene?

– Pažljivo vas slušam – slagala je.

Genadij Romanovič nije razumeo posao odeljenja na čije je čelo došao pre šest meseci, ali je neprestano zamerao svaku sitnicu, čak i onu koja nije imala nikakve veze s radom.

– Dosta! Više ne moraš da slušaš – rekao je, pokušavajući da dođe do daha. – Sutra ćete ti i celo tvoje odeljenje podneti zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa!

– Izvinite, šta? – Darina nije razumela.

– Smanjujemo broj zaposlenih!

Osmeh Genadija Romanoviča bio je još odbojniji od njegovog glasa.

– Ili ćete otići sami ili ćete dobiti otkaz zbog povrede radne obaveze! Ako bude trebalo, naći ćemo razlog.

– Genadije Romanoviču – Darina je bila zatečena – tri godine sam okupljala taj tim. Mi smo najproduktivnije odeljenje u celom holdingu. Ne možete sve da nas otpustite!

– Mogu – klimao je glavom poput lutke – i otpuštam vas! Rekli su mi odozgo da smanjim troškove. A vaše odeljenje je samo trošak! Kafa na litre, papir za štampače na kubike! Bolje da zaposlim ljude koji će raditi od kuće. Onda ne moramo da iznajmljujemo kancelarije ni da plaćamo struju, a i oprema će nam ostati slobodna. Ušteda!

– Ali, Genadije Romanoviču, ti ljudi imaju porodice, decu, stare roditelje, kredite, obaveze…

– To me se ne tiče! – odmahnuo je rukom.

Darina je izašla u zajedničku kancelariju.

– Ljudi, svi smo otpušteni. Baš svi. To su njihove mere za prevazilaženje krize.

Spustila je glavu i krenula prema svom stolu.

Na njenom licu dojučerašnje kolege čitale su prazninu, osećaj da je prevarena, nepravdu i beznađe.

– Ja sam majka! – začuo se histeričan povik. – Ne mogu tek tako da me otpuste!

– Ja izdržavam roditelje!

– To nije po zakonu!

Zaposleni su pohrlili u šefovu kancelariju tražeći pravdu. Jedino je Darina znala koliko je to uzaludno.

Genadiju Romanoviču niko ništa nije mogao da objasni. Slušao je samo sebe i radio isključivo ono što je želeo.

Pet minuta. Spakovane stvari, prizemlje, pozdrav glavom čuvaru, automobil. Ruke na volanu. Udah, izdah, suze.

– Kako ćeš dalje da živiš? I, što je najvažnije, od čega? – promrmljala je, setivši se pitanja koje joj je prijateljica postavila pre dve godine.

– Pa imam posao – odgovorila je Darina tada. – Štedeću, a usput ću i smršati. Za sedam godina, najviše deset, sve ću otplatiti.

– Jesi li ti poludela? Deset godina! – Varja se uhvatila za glavu. – Žali se višem sudu, moraš da osporiš tu odluku! Nisi ti podizala te kredite!

– Griša je dokazao da je novac trošio na mene, pa su meni i nametnuli dugove.

– Ma šta je on to trošio na tebe? Svi znaju… Saune, klubovi, bilijar… devojke! Eto gde je završio novac od kredita!

– Da, svi znaju, ali dokaza nema.

– Svejedno, to nije pravedno! – insistirala je Varja.

Darina se tužno nasmejala.

– Dobro je što se stan vodi na mamu. Govorio je da je potrošio ogroman novac na njegovo renoviranje. Inače bi na sudu dobio i polovinu stana. Ili bi ga prodali da namire dug.

– A automobil? – upitala je Varja.

Znala je da Darina zbog posla ne može bez njega. Čas je išla kod klijenata, čas na teren.

– Hvala bogu, nema nikakvu tržišnu vrednost. Najbolju cenu ponudili su mi na otpadu. Tako da ga zasad vozim. Odnosno, dok se još kreće.

– I dalje ne razumem kako ćeš živeti – vrtela je glavom Varja. – Pomogla bih ti, ali znaš i sama, imam dvoje dece. I mi jedva sastavljamo kraj s krajem…

Devojčica ispred prodavnice

A sada Darina više nije imala ni posao.

Negde ispred nje stvarala se saobraćajna gužva. Shvatila je to po tome što su se vozila kretala sve sporije, pa je odlučila da stane pored prodavnice.

– Kupiću nešto od poslednjeg pošteno zarađenog novca – rekla je sebi.

– Beži odavde, prosjakinjo! – začula je kada je obišla automobil. – Koliko puta treba da te oteram? Baš si našla gde ćeš da stojiš!

Veoma krupna žena u prodavačkoj kecelji vikala je na malu devojčicu.

– Zašto, zapravo, vičete? – upitala je Darina.

– Eto, stoji tu – prodavačica je pokazala na dete – i traži milostinju! Već sam je terala, a ona se stalno vraća! Namnožili se prosjaci!

– Prestanite da vičete – mirno je zamolila Darina. – Ili i kod kuće tako vičete na decu?

– Kod mene je kod kuće sve u redu! Deca su sita i negovana! A ovu malu treba odvesti u prihvatilište! Sad ću da pozovem policiju!

– Nemojte policiju – prošaputala je devojčica. – Dajte mi nešto za hleb.

Darini su od tih reči same potekle suze.

– Devojčice, gde su ti roditelji? – upitala je, čučnuvši pred njom.

– Nemam ih. Imam samo tetku Svetu. Ona me je uzela iz doma.

Prodavačica je zaćutala. I sama je bila majka.

– Slušaj – obratila se Darini – možda bi stvarno trebalo da je odvedemo u prihvatilište? Ko zna kakva je ta njena tetka…

Devojčica je ćutala, a Darina se nije obazirala na prodavačicine reči.

– Hoćeš li da pođeš kod mene u goste? Napolju je hladno. Daću ti da jedeš, a onda ćemo videti šta ćemo s tetkom i svim ostalim. Hoćeš?

– A hoćete li mi stvarno dati da jedem? – upitala je devojčica.

Prodavačica je podigla glavu, pokušavajući da zadrži suze, i brzo se povukla u prodavnicu.

– Naravno – klimnula je Darina. – Eno mog automobila. Odmah ćemo krenuti.

– Ja sam Katja – rekla je devojčica kada ju je Darina smestila na zadnje sedište. – A kako se vi zovete?

– Ja sam Darina.

Razgovor se tu završio. Čim se ugrejala u automobilu, Katja je zadremala.

Ožiljci i život kod tetke Svete

Kada ju je dovela kući, Darina joj je prvo dala sendvič, pa tek onda počela da joj skida odeću. Devojčica je bila veoma prljava i iscrpljena od gladi.

– Hajde da se sada okupamo, pa ću ti dati da lepo jedeš, važi? – upitala je Darina.

Katja je klimnula, ližući prste koji su još mirisali na kobasicu iz sendviča.

– Bože! – prigušeno je uzviknula Darina kada je videla devojčicu bez odeće.

Na leđima, rukama i nogama bili su strašni ožiljci od opekotina. Videlo se da su stari.

„Kakvim je užasom počeo tvoj život?“, pomislila je Darina.

Katja je u kupatilu bila tiha i radila sve što joj je Darina govorila, s nekom potpunom, gotovo sudbinskom pomirenošću. Darina nije imala decu, ali je znala da se ona ne ponašaju tako. Ne deca koja odrastaju bez straha.

Kada ju je okupala, umotala u svoju flanelsku košulju i nahranila, upitala je:

– Ko je, zapravo, tetka Sveta?

– Tetka Sveta je dobra žena koja me je uzela iz doma. Kaže mi da idem ulicama i tražim novac. Onda mi daje da jedem i pušta me da spavam u sobi, na krevetu. A ako donesem malo novca, spavam u hodniku s drugom decom.

– Ima li mnogo dece kod tetke Svete?

– Nas iz doma ima petoro. A ima i svoju decu, dvojicu. Debelog Slavika i Valeru. Ali Valera je zao. Stalno nas tuče i viče.

– Večeras ćeš spavati kod mene, a sutra…

– Tetka Darina, možete li da me vratite u dom? Tamo mi je bilo bolje.

Darina je progutala knedlu i ponovo osetila da joj naviru suze.

– Hajde da te sutra nigde ne vodim. Ostani zasad kod mene, pa ćemo videti. A koliko imaš godina?

– Već imam šest. Uskoro ću sedam. Ali tetka Sveta kaže da tako glupu decu ne primaju u školu.

– Šest? Skoro sedam? – začudila se Darina.

Katja je izgledala kao da ima četiri, najviše pet godina.

– Već je kasno. Hajde da se spremimo za spavanje.

– Ovde? – upitala je Katja, pokazujući na kauč. – Ili u hodniku?

– Naravno da ćeš spavati ovde – zapanjila se Darina. – Nikakav hodnik ne dolazi u obzir!

– Tetka Darina, možete li da sedite pored mene dok ne zaspim?

– Naravno – nasmešila se Darina.

Dok je Katja tonula u san, Darina ju je zamišljeno milovala po kosi i provlačila prste kroz njene uvojke.

Ruke su joj bile nežne, ali u njoj je ključao bes.

„Tetka Sveta! Ah, ti… Majku ti… Decu da tako…“

Darina je već znala šta će raditi sutra. Policija, služba za zaštitu dece, razgovor s advokatom, sud!

„Neću se smiriti dok tu monstrumku ne strpam u zatvor!“

Tri mladeža koja su probudila uspomenu

Katja je tiho disala na kauču, a Darina je već pretraživala internet, tražila sve potrebne brojeve telefona i pregledala krivični zakonik, želeći da tetka Sveta odgovara za sve što je učinila.

Toliko se udubila da nije primetila kada se Katja probudila.

– Tetka Darina, vežite mi kosu u rep, molim vas. Upada mi u oči!

– Odmah, mila moja – odgovorila je Darina s osmehom.

Uzela je češalj, odabrala ružičastu gumicu i počela da joj vezuje kosu. Devojčicina kosa bila je retka, pa je Darina verovatno zato primetila tri mladeža iza njenog uha. Pazila je da ih ne zakači češljem i neprestano pogledala prema njima dok ju je češljala.

„Mladeži… Tri mladeža iza uha. To mi je odnekud poznato.“

Dugo je pokušavala da se seti. Kada joj je konačno uspelo, čudila se kako joj to odmah nije palo na pamet.

Pre šest godina dogodila se velika tragedija. U njihovom gradu živela su dvojica braće blizanaca koji su osnovali holding. U jednom njegovom predstavništvu Darina je radila sve do tog dana.

Tada još nije bila rukovodilac odeljenja, već obična zaposlena, ali je već odlučno napredovala u karijeri. Radila je i danju i noću.

Tragediju je izazvao požar u kući van grada, u kojoj su braća živela sa svojim porodicama. Jedan od njih, Andrej Dmitrijevič, tog dana bio je poslovno u prestonici. Svi koji su ostali kod kuće stradali su.

Svi, a ipak ne sasvim svi. Andrej Dmitrijevič tek je bio postao stric. Rodila mu se bratanica, ali njeno telo nikada nije pronađeno.

Možda je od tuge izgubio razum, a možda je zaista postojala neka zavera. Bio je uveren da je devojčica oteta i ponudio je nagradu onome ko je vrati.

– Kad bih samo pronašao to dete! – govorio je Griša sa zavišću. – Nudi toliki novac da bi nam bio dovoljan za tri života!

Nagrada je zaista bila ogromna, ali bilo je malo detalja po kojima se dete moglo prepoznati. Kakva posebna obeležja može imati šestomesečna beba? Govorilo se samo o mladežima. Tri mladeža iza uha. Kada se povežu, obrazuju jednakokraki trougao čiji je vrh usmeren tačno prema resici desnog uha.

Uzbuđenje koje je tada zahvatilo grad nije se moglo opisati rečima. Gotovo svi su, kada bi videli bebu, žurili da provere ima li te mladeže. Fotografiju na kojoj su se videli objavljivale su sve novine, prikazivala ju je televizija, a plakati su visili čak i na ulicama.

A zašto je Darina zapamtila baš te mladeže? Zato što je u svakim novinama s tom fotografijom koje bi joj dospele u ruke, sasvim nesvesno, olovkom povezivala tačke u trougao.

Dve godine Andrej je tražio bratanicu. Dve godine ceo grad bio je na nogama. Potom je upravljanje holdingom prepustio upravnom odboru i povukao se u samoću.

„Da li je to ona ili nije?“

To pitanje potisnulo je sva ostala.

Darina je imala običaj da razmišlja naglas, ali nije želela da time uplaši Katju. Pustila joj je crtani film na televiziji, a sama se zatvorila u kuhinju.

– Razlozi protiv! Ne treba da gubim razum i tražim povezanost tamo gde je nema! Ne smem da isključim mogućnost da je sve samo slučajnost.

Najpre je pokušala da ospori sopstvenu pretpostavku.

– Razlozi za! Neko ju je spasao iz požara i odveo u bolnicu. Niko je tamo nije tražio, a imala je strašne opekotine. Dok je trajala potraga, bila je u bolnici, možda čak i u drugom gradu. Posle su je smestili u dom. Ali tada je potraga već prestala. Tetka Sveta možda o svemu tome ništa ne zna. A možda je, kao i ja, zaboravila tu priču.

– Naravno, sve je nategnuto i prepuno maštarija – zaključivala je Darina. – Ali šta ako je ipak tako? Šta ako jeste? Ako nije, onda, naravno, policija, služba za zaštitu dece i sve ostalo. Ali šta ako je to ona? Ponovo bi imala porodicu!

Susret koji je promenio njihove živote

Odsekla je pramen Katjine kose, ostavila devojčicu kod komšinice na nekoliko sati i otišla kod Andreja Dmitrijeviča.

– Razumete – objašnjavala je šefu obezbeđenja – nisam sigurna da je to ona. Samo su se neke stvari poklopile.

– Gospođice, trebalo bi manje da čitate ljubavne romane! Shvatate li da pričate besmislice?

– Neka su i tri puta besmislice, a ja romantična budala! – planula je Darina. – Čak i ako postoji najmanja mogućnost, treba proveriti! Mora da se proveri!

– Ostavite svoje kontakt podatke – popustio je šef obezbeđenja – i uzorak.

Tri dana Darina je bila kao na iglama. Čekala bi i duže, odlažući poziv policiji. Ali konačno su joj na vrata došli gosti.

– Katjuška! Ti si moja bratanica! – izgovorio je muškarac koji još nije bio star, ali mu je kosa već bila potpuno seda.

Istovremeno je plakao i smešio se, spuštajući se na kolena pred devojčicom.

– Konačno sam te pronašao!

Podigao ju je u naručje i otišao. Šef obezbeđenja ostao je još malo.

– Darina Stepanovna, dok smo čekali DNK analizu, prikupili smo podatke o vama. A kada je stigao pozitivan rezultat…

Zastao je. S njegovog lica nestao je dotadašnji izraz kamene smirenosti.

– Ne znam kakvi su vas bogovi vodili, ali mi smo učinili sve što je bilo u našoj moći. Uglavnom, svi vaši dugovi su izmireni, a odluka o vašem otkazu je preispitana. Kao i odluke o otkazima vaših kolega. Postupci Genadija Romanoviča ocenjeni su kao neosnovani.

– On je običan kreten! – uzviknula je Darina.

– I zbog toga će uskoro biti otpušten. Želimo da njegovo radno mesto ponudimo vama.

– A mogu li ja? – upitala je Darina.

– Šta? – nije razumeo muškarac.

– Mogu li ja da ga otpustim? Odnosno, da mu saopštim odluku i ispratim ga do izlaza?

Muškarac se nasmešio.

– Samo ako to učinite s posebnom dozom cinizma!

– Ne brinite. Tu ću se baš potruditi!

– Dajte mi nešto za hleb. Nemojte zvati policiju – prošaputala je devojčica.

Darini su od tih reči same navrle suze.

– Devojčice, gde su ti roditelji? – upitala je, čučnuvši pred njom.

– Nemam ih. Imam samo tetku Svetu. Ona me je uzela iz doma.

Prodavačica je zaćutala. I sama je bila majka.

– Slušaj – obratila se Darini – možda bi stvarno trebalo da je odvedemo u prihvatilište? Đavo će ga znati kakva je ta tetka…

Devojčica je ćutala, a Darina se nije obazirala na prodavačicine reči…

Otkaz za celo odeljenje

– Zašto me gledaš tako tupo? – vikao je šef na svoju podređenu, prskajući pljuvačkom. – Čuješ li ti mene?

– Pažljivo vas slušam – slagala je Darina.

Genadij Romanovič nije se nimalo razumeo u posao odeljenja na čije je čelo došao pre pola godine, ali je neprestano zamerao svaku sitnicu, čak i onu koja nije imala veze s radnim procesom.

– Dosta! Više ne moraš da slušaš – rekao je Genadij Romanovič, pokušavajući da smiri disanje. – Sutra ćete ti i celo tvoje odeljenje dati otkaz na lični zahtev!

– Izvinite, šta? – Darina nije razumela.

– Smanjujemo broj zaposlenih!

Osmeh Genadija Romanoviča bio je još odvratniji od njegovog glasa.

– Ili ćete otići sami ili ćete dobiti otkaz zbog povrede radne obaveze! Ako bude trebalo, naći ćemo razlog.

– Genadije Romanoviču – Darina je bila potpuno zatečena – tri godine sam okupljala ovaj tim. Mi smo najproduktivnije odeljenje u celom holdingu. Ne možete sve da nas otpustite!

– Mogu – počeo je da klima glavom poput lutke – i otpuštam vas! Rekli su mi odozgo da smanjim troškove. A vaše odeljenje je samo trošak! Kafa na litre, papir za štampače na kubike! Bolje da zaposlim ljude koji će raditi od kuće. Onda ne moramo da iznajmljujemo kancelarije ni da plaćamo struju, a i oprema će nam ostati na raspolaganju! Ušteda!

– Genadije Romanoviču, ali ti ljudi imaju porodice, decu, stare roditelje, kredite, obaveze.

– To me se ne tiče! – odmahnuo je rukom.

– Ljudi – rekla je Darina kada je izašla u zajedničku kancelariju – svi smo otpušteni. Baš svi. Takve su im mere za prevazilaženje krize.

Spustila je glavu i krenula prema svom stolu.

Na njenom licu sada već bivše kolege čitale su prazninu, osećaj da je prevarena, nepravdu i beznađe.

– Ja sam majka! – začuo se histeričan povik. – Ne mogu tako da me otpuste!

– Ja izdržavam roditelje!

– To nije po zakonu!

Zaposleni su pohrlili u šefovu kancelariju tražeći pravdu, a jedino je Darina razumela koliko je to uzaludno.

Ako je nekome bilo nemoguće bilo šta objasniti, onda je to bio Genadij Romanovič. Slušao je samo sebe i postupao isključivo onako kako je sam želeo.

Pet minuta. Stvari spakovane, prvi sprat, pozdrav glavom čuvaru, automobil. Ruke na volanu. Udah, izdah, suze.

– Kako ćeš dalje da živiš? I, što je najvažnije, od čega? – promrmljala je, setivši se pitanja koje joj je prijateljica postavila pre dve godine.

– Pa imam posao – odgovorila je Darina tada. – Štedeću, a usput ću i smršati. Za nekih sedam godina, najviše deset, sve ću otplatiti.

– Jesi li ti poludela? Deset godina! – Varja se uhvatila za glavu. – Obrati se višem sudu, moraš da osporiš tu odluku! Nisi ti podizala te kredite!

– Griša je dokazao da je taj novac trošio na mene, pa su meni i natovarili dugove.

– Ma šta je on to trošio na tebe? Svi znaju… Saune, klubovi, bilijar… devojke! Eto gde je potrošio novac od kredita!

– Da, svi znaju, ali dokaza nema.

– Svejedno, to nije pravedno! – insistirala je Varja.

Darina se tužno nasmejala.

– Dobro je što se stan vodi na mamu. Govorio je da je potrošio silan novac na njegovo renoviranje. Inače bi na sudu dobio i polovinu stana. Ili bi ga prodali da namire dug.

– A automobil? – upitala je Varja.

Znala je da Darina zbog svog posla ne može bez automobila. Čas je išla kod klijenata, čas na teren.

– Hvala bogu, nema nikakvu tržišnu vrednost. Najbolju cenu ponudili su mi na mestu za otkup starog gvožđa. Tako da ga zasad vozim. Odnosno, dok se još kreće.

– I dalje ne razumem kako ćeš živeti – vrtela je glavom Varja. – Pomogla bih ti, ali znaš i sama, imam dvoje dece. I mi jedva nekako…

Susret ispred prodavnice

A sada Darina više nije imala ni posao.

Negde ispred nje počela je da se stvara saobraćajna gužva. Shvatila je to po tome što se kolona kretala sve sporije, pa je odlučila da se zaustavi pored puta, u blizini prodavnice.

– Kupiću nešto od poslednjih pošteno zarađenih para – rekla je…

– Beži odavde, prosjakinjo! – začula je Darina kada je obišla automobil. – Koliko puta treba da te teram? Baš si našla gde ćeš da stojiš!

Veoma gojazna žena u prodavačkoj kecelji vikala je na malu devojčicu.

– Zašto, zapravo, vičete? – upitala je Darina.

– Eto, stoji tu – prodavačica je pokazala na dete – i traži milostinju! Već sam je terala, a ona se stalno vraća! Namnožili se prosjaci!

– Prestanite da vičete – mirno je zamolila Darina. – Ili i kod kuće vičete na decu?

– Kod mene je kod kuće sve u redu! Deca su sita i negovana! A ovu malu treba odvesti u prihvatilište! Sad ću da pozovem policiju!

– Nemojte policiju – prošaputala je devojčica. – Dajte mi nešto za hleb!

Darini su od tih reči same navrle suze.

– Devojčice, gde su ti roditelji? – upitala je, čučnuvši pred njom.

– Nemam ih. Imam samo tetku Svetu. Ona me je uzela iz doma.

Prodavačica je zaćutala. I sama je bila majka.

– Slušaj – obratila se Darini – možda bi stvarno trebalo da je odvedemo u prihvatilište? Đavo će ga znati kakva je ta tetka…

Devojčica je ćutala, a Darina se nije obazirala na prodavačicine reči.

– Devojčice, hajde kod mene u goste! Napolju je hladno. Daću ti da jedeš, a onda ćemo videti šta ćemo s tetkom i svim ostalim. Hoćeš da pođeš?

– A hoćete li mi dati da jedem? – upitala je devojčica.

Prodavačica je podigla glavu, zadržavajući suze, i pobegla u prodavnicu.

– Naravno – klimnula je Darina. – Eno mog automobila, sad ćemo otići kod mene.

– Ja sam Katja – rekla je devojčica kada ju je Darina smestila na zadnje sedište. – A kako se vi zovete?

– A ja sam Darina.

Razgovor se nije nastavio, jer je Katja, čim se ugrejala u automobilu, zadremala.

„U domu mi je bilo bolje“

Kada je dovela Katju kući, Darina joj je prvo dala sendvič, pa tek onda počela da joj skida odeću. Devojčica je bila veoma prljava i krajnje iscrpljena.

– Hajde da se sada okupamo, a onda ću te lepo nahraniti, važi? – upitala je Darina.

Katja je klimnula, ližući prste koji su mirisali na upravo pojedenu kobasicu.

– Bože! – prigušeno je uzviknula Darina kada je videla devojčicu bez odeće.

Strašni ožiljci od opekotina na leđima, rukama i nogama. I videlo se da su opekotine stare.

„Kakvim je užasom počeo tvoj život?“, pomislila je Darina.

Katja se u kupatilu ponašala tiho i radila sve što joj je Darina govorila. Čak s nekom sudbinskom pomirenošću. Darina nije imala decu, ali je razumela da se deca ne ponašaju tako. Deca koja žive normalnim životom.

Kada ju je oprala, umotala u svoju flanelsku košulju i nahranila, Darina je upitala:

– Dakle, ko je tetka Sveta?

– Tetka Sveta je dobra žena koja me je uzela iz doma. Kaže mi da idem ulicama i tražim parice. Onda mi daje da jedem i pušta me da spavam u sobi, na krevetu. A ako donesem malo parica, onda spavam u hodniku s drugom decom.

– A ima li mnogo dece kod tetke Svete?

– Nas iz doma, takvih kao ja, ima petoro. A ima i svoju decu, dvojicu. Debelog Slavika i Valeru. Ali Valera je zao. Stalno tuče i psuje.

– Dobro, večeras ćeš ostati kod mene, a sutra…

– Tetka Darina, možete li da me ponovo odvedete u dom? Tamo mi je bilo bolje.

Darina je progutala knedlu, a nos ju je ponovo zapekao od suza koje su navirale.

– Hajde da te sutra nigde ne vodim. Zasad ćeš biti kod mene, pa ćemo videti. A koliko imaš godina?

– Već imam šest, uskoro ću sedam. Ali tetka Sveta je rekla da tako glupu decu ne primaju u školu.

– Šest? Skoro sedam? – začudila se Darina.

Katji niko ne bi dao više od četiri, najviše pet godina.

– Već je kasno, hajde da se spremimo za spavanje!

– Ovde? – upitala je Katja, pokazujući na kauč. – Ili u hodniku?

– Naravno, ovde – zapanjila se Darina. – Nikakav hodnik!

– Tetka Darina, možete li da sedite sa mnom dok ne zaspim?

– U redu – nasmešila se Darina.

Dok je Katja tonula u san, Darina ju je zamišljeno milovala po kosi, provlačeći prste kroz njene uvojke.

Ruke su joj bile nežne, a u njoj je ključao bes!

„Tetka S-sveta! Ah, ti… Majku ti… Decu!“

Darina je već znala šta će raditi sutra. Policija, služba starateljstva, razgovor s pravnikom, sud!

„Ne zvala se ja Darina ako tu gaduru ne strpam u zatvor!“

Tri mladeža iza uha

Katja je tiho disala na kauču, a Darina je već počela da pretražuje internet, tražeći sve potrebne brojeve telefona i pregledajući krivični zakonik, kako bi tetka Sveta dobila punu kaznu za sve što je učinila.

Toliko se udubila da nije primetila kada se Katja probudila.

– Tetka Darina, veži mi kosu u rep, molim te. Upada mi u oči!

– Odmah, mila moja – odgovorila je Darina s osmehom.

Uzela je češalj, odabrala ružičastu gumicu i počela da joj vezuje kosu u rep. Kosica je bila retka i verovatno je zato Darina primetila tri mladeža iza njenog uha. Pazila je da ih ne dodiruje češljem, neprestano pogledajući prema njima dok ju je češljala.

„Mladeži“, zamislila se Darina. „Tri mladeža iza uha. To mi je odnekud poznato.“

Sećanje se dugo igralo žmurke s njom, ali se Darina na kraju setila. Posle se i sama čudila što se nije setila odmah.

Pre šest godina dogodila se velika tragedija. U njihovom gradu živela su dvojica braće blizanaca koji su osnovali holding. U jednom od njegovih predstavništava Darina je radila sve donedavno.

Doduše, tada još nije bila rukovodilac odeljenja, već obična zaposlena, ali je već stremila ka napredovanju u karijeri. Radila je danonoćno.

A tragedija je bila požar u kući braće van grada, u kojoj su živeli sa svojim porodicama. Dogodilo se da je jedan brat, Andrej Dmitrijevič, bio poslovno u prestonici, a oni koji su ostali kod kuće poginuli su.

Svi, a ipak ne sasvim svi. Andrej Dmitrijevič tek je bio postao stric, rodila mu se bratanica. Njeno telo nisu pronašli.

Da li je od tuge izgubio razum ili je zaista postojala neka zavera, tek, zaključio je da je devojčica oteta. I ponudio nagradu ako je vrate.

– Kad bih samo pronašao to dete! – govorio je Griša sa zavišću. – Nudi toliki novac! Bio bi dovoljan za tri života!

Novac je zaista bio ogroman, ali s obeležjima za prepoznavanje stvari su stajale loše. Kakva posebna obeležja može imati šestomesečna devojčica? Govorilo se samo o mladežima. Tri mladeža iza uha. Kada se povežu, dobija se jednakokraki trougao čiji je oštri vrh usmeren tačno prema resici desnog uha.

Uzbuđenje koje je zavladalo u gradu nije se moglo opisati rečima! Gotovo svi stanovnici, čim bi ugledali bebu, žurili su da provere mladeže. Fotografiju na kojoj su se videli objavljivale su sve novine i prikazivala ju je televizija. Čak su i na ulicama visili plakati.

A zašto je Darina zapamtila upravo te mladeže? Zato što je u svakim novinama s tom fotografijom koje bi joj dospele u ruke, sasvim nesvesno, olovkom povezivala tačke u trougao.

Dve godine tražio je bratanicu, dve godine ceo grad bio je na nogama. A onda je upravljanje holdingom prepustio upravnom odboru i povukao se u samoću.

– Da li je to ona ili nije? – to pitanje potisnulo je sva ostala.

Darina je imala običaj da razmišlja naglas, ali nije želela da tom navikom uplaši Katju. Pustila joj je crtane filmove na televiziji, a sama se zatvorila u kuhinju.

– Razlozi protiv! Ne treba da gubim razum i tražim povezanost tamo gde je nema! I ne treba da isključujem slučajnost.

Darina je počela od razloga koji su osporavali njenu pretpostavku.

– Razlozi za! Neko ju je spasao iz požara i odveo u bolnicu. Tamo je nisu tražili, jer je imala strašne opekotine. Dok je trajala potraga, bila je u bolnici, možda čak i u drugom gradu. Potom su je smestili u dom. Ali tada su već prestali da je traže. A tetka Sveta možda o svemu tome ništa ne zna. Ili je, kao i ja, zaboravila tu priču.

– Naravno, sve je nategnuto i prepuno maštarija – zaključivala je Darina – ali šta ako ipak jeste? Šta ako jeste! Ako nije, onda, naravno, policija, služba starateljstva i sve ostalo. Ali šta ako je to ona? Ponovo će imati porodicu!

Odgovor koji je čekala tri dana

Odsekla je pramen Katjine kose, ostavila devojčicu kod komšinice na nekoliko sati, a sama otišla kod Andreja Dmitrijeviča.

– Razumete – objašnjavala je Darina šefu obezbeđenja – nisam sigurna da je to ona. Samo su se, eto, neke stvari poklopile!

– Gospođice, trebalo bi manje da čitate ljubavne romane! Shvatate li da pričate besmislice?

– Neka su i tri puta besmislice, a ja romantična budala! – planula je Darina. – Čak i ako postoji najmanja mogućnost, treba proveriti! Mora da se proveri!

– Ostavite svoje kontakt podatke – popustio je šef obezbeđenja – i uzorak.

Tri dana Darina je bila kao na iglama. Čekala bi i duže, odlažući poziv policiji. Ali gosti su konačno došli.

– Katjuška! Ti si moja bratanica! – izgovorio je muškarac koji još nije bio star, ali je već bio potpuno sed, plačući i osmehujući se dok se spuštao na kolena pred devojčicom. – Konačno si pronađena!

Podigao ju je u naručje i otišao. Šef obezbeđenja zadržao se još malo.

– Darina Stepanovna, dok se radila DNK analiza, prikupili smo dosije o vama. A kada je stigao pozitivan rezultat…

Zastao je, a s njegovog lica nestala je kamena maska smirenosti.

– Ne znam kakvi su vas bogovi vodili, ali mi smo učinili sve što je bilo u našoj moći. Uglavnom, svi vaši dugovi su izmireni, a odluka o vašem otkazu preispitana je. Kao i odluke o otkazima vaših kolega. Postupci Genadija Romanoviča ocenjeni su kao neosnovani.

– On je običan kreten! – uzviknula je Darina.

– I zbog toga će, takođe, biti otpušten u najskorije vreme. A mi želimo da njegovo radno mesto ponudimo vama.

– A mogu li ja? – upitala je Darina.

– Šta? – nije razumeo muškarac.

– Mogu li ja da ga otpustim? Odnosno, da mu saopštim odluku i ispratim ga do izlaza?

Muškarac se nasmešio.

– Samo ako to učinite s posebnom dozom cinizma!

– Ne brinite, tu ću se baš potruditi!