Ivan i Nikolina upoznali su se preko zajedničkih prijatelja, a neverovatna povezanost među njima osetila se već pri prvom susretu. Oboje su gradili karijere, bili jedno drugom velika podrška i oboje su maštali da se što pre venčaju. Kruna njihove ljubavi jeste ćerka Jana. I ako su mislili da će njihov brak zauvek trajati, posle sedam godina dolazi do razlaza...Ali njihove puteve će sudbina na čudan način opet ukrstiti nakon 19 godina...
Prenosimo vam Nikolininu ispovest u celosti:
Dan venčanja
Ivan i ja smo se venčali u matičnoj kancelariji Suzdalja u Lenjinovoj ulici, preko puta tržnog centra. Pozvali smo samo nekoliko gostiju, oko petnaestak, uključujući moje roditelje i njegovog kuma Nikolaja.
To je bio jedini gost sa suprugove strane, i to me nije iznenadilo. Rekao je da je odrastao u sirotištu, kao siroče, bez rođaka ili veza. Jednom mi je sve ispričao i više nismo otvarali tu temu, jer je bila izuzetno bolna za njega.
Haljinu sam sama sašila: belu, jednostavnu, sa čipkanom kragnom. Mama mi je dala svoj veo, požuteo od starosti, ali sam ga oprala i ispegla na pari i delovao je sasvim dobro.
U matičnoj kancelariji je bila gomila ljudi – naši gosti, neki ljudi sa psima...
Ivan je stajao pored ulaza, pušio i smejao se sa kumom. Znao je kako da izgleda dobro, a da se ne trudi. Vitak, snažno građen, sa gustom tamnom kosom zalizanom unazad, u kožnoj jakni.
Jakna mu je bila malo prevelika, ali ga je to činilo još mršavijim i mlađim, dvadesetšestogodišnji momak, srećan sa sobom i životom.
Susret sa misterioznom ženom
Tada je ona došla.
Stajala sam malo sa strane ulaza, nameštajući veo, koji je bio zakačen za iglu. Odjednom se pored mene pojavila žena koju nisam prepoznala. Visoka, u sivom kaputu, izbledela, očigledno neprikladna vremenu. Kosa joj je bila zavezana u opušten rep, a na vitkom zglobu visio joj je veliki sat. Oči su joj bile crvene i natečene, kao kod nekoga ko je dugo plakao.
Nagnula je glavu na stranu, pogledala me i kratko se osmehnula, samo usnama. Zatim je iz džepa kaputa izvukla nešto malo, umotano u papirnu salvetu, i odmotala. Unutra je bio prelep zlatni broš.
Prelepo, za razliku od svega drugog.
Zakačila je broš za moju kragnu, prsti su joj bili dugi, hladni, blago su drhtali, a mirisala je na nešto lekovito, gorko, kao na neke kapi.
Progovorila je tiho, gotovo šapatom:
- Za sreću.
Htela sam da je pitam ko je ona, da joj se zahvalim, ali majka me je već vukla za ruku; bilo je vreme da uđem. Okrenuo sam se – žena je stajala pored ograde, gledala nas kako odlazimo, stežući kaiš svog ogromnog sata.
Posle venčanja, primetila sam da se Ivan ponaša drugačije. Bio je nervozan, malo bled, pušio je cigarete jednu za drugom i stalno se osvrtao. Mislila sam da je nervozan - na kraju krajeva, on je bio mladoženja. Kum ga je podsticao, tapšući ga po ramenu, ali on se trznuo i skrenuo pogled.
Smirio se na gozbi i do treće zdravice se već urazumio, počeo je da se šali i provocira kuma. Odlučio sam da je gotovo.
Iste večeri sam broš sklonila u kutiju. Pažljivo sam je umotala u salvetu i stavila pored majčine ogrlice i para minđuša koje mi je baka poklonila za šesnaesti rođendan. Povremeno bih ga vadila i pregledala.
Kada god bih ga dodirivala, pomislila bih na onu ženu i pitala se ko je ona i zašto mi je prišla.
Nisam sujeverna, ali iz nekog razloga, broš mi se činio zaista srećnim. Možda zato što je jedina dobra stvar koja je ostala od tog dana bila ona i taj broš.
Jer je sve ostalo onda negde krenulo nizbrdo.
Brak je trajao 7 godina
Arkadij i ja smo živeli zajedno sedam godina. Živeli smo u ulici Ščipačiha, u zgradi iz doba Hruščova. Roditelji su nam dali stan, odnosno zamenili su svoj trosoban stan kako bismo mi dobili jednosoban stan, a oni sobu u zajedničkom stanu.
Mama je rekla:
– Glavna stvar je tvoj dom, a ostalo ćeš dobiti.
Zaradili smo bogatstvo.
Ivan je radio kao zavarivač; imao je zlatne ruke kada je hteo. Ali nije često hteo. Proveo bi nedelju dana ne ustajući sa kauča, a onda bi odjednom skočio, primio tri porudžbine zaredom, doneo novac i zabavljao se kao kralj. Roštilji u dvorištu, pivo, prijatelji, njegov smeh se odjekuje dvorištem, dim sa roštilja dopire do trećeg sprata. A onda je opet zavladala tišina, nazad na kauču, a ja opet sama vučem kese sa namirnicama.
Jana je rođena godinu dana posle venčanja. Ivan ju je pažljivo držao u naručju i tako se smejao da sam na trenutak poverovala da će sve biti u redu. Nije.
Nikome nije ništa rekao o svojoj porodici. Sirotište, tačka. Nikakvih fotografija, nikakvih pisama, nikakvih čestitki za rođendan od tetaka ili rođaka.
Jednom sam pažljivo pitao uveče kada je Jana zaspala:
„Ljubavi, jesi li potpuno sam? Ni bake, ni tetke, baš nikoga nemaš?“
Pogledao me je kao da sam ga ubola u bolno mesto i okrenuo se ka zidu.
„Niko“, promrmljao je. „Nema šta da se kaže.“
Nisam se nametala. Nikad se ne zna, možda je bilo nešto teško čega se nije želeo sećati. Bilo mi je dovoljno što je on tu, što Jana odrasta, što zimi idemo u šetnje do manastira Položenja Rize i pijemo vruć čaj iz termosa na klupi pored zida. Takve trenutke, retke i tople, nekako pamtiš bolje od svega ostalog.
Prevara i razvod
A onda je otišao. Uobičajena priča - naišla je neka druga žena. Nisam se trudila da saznam ko tačno. Spakovao je torbu, stao na vrata i hteo nešto da kaže, ali je onda mahnuo rukom i otišao.
Jana je imala šest godina, stajala je bosa u hodniku i pitala:
- Hoće li tata ići na posao?
I klimnuh glavom.
Tiho smo se razveli. Nikola je odlazio kod kuma i zvao Janu jednom mesečno, zatim svakog drugog meseca, pa na praznike. Slao je novac kad god bi se setio. Ja sam radila, sve sama nosila i posle nekog vremena sam prestala da očekujem bilo šta od njega.
Broš je još uvek bio u kutiji. Skoro sam zaboravila na nju, setila bih se nje možda jednom godišnje kada bih tražila minđuše ili ogrlicu. I uvek bih pomislila kako je broš prelep i kao da nosi neku skrivenu poruku.
Posle 19 godina...
Prošlo je 19 godina. Jana je odrasla, otišla na fakultet i radila honorarno u turističkoj agenciji. Retko je razgovarala sa ocem; povremeno joj je pisao, a ona mu je odgovarala suvo, sa nekoliko reči. Nije bila ljuta niti uvređena; jednostavno se navikla na njegovo odsustvo.
Te večeri smo sedeli u mojoj kuhinji; Jana je došla za vikend. Pili smo čaj sa gustim džemom od ribizli i ćaskali ni o čemu posebno. Janka je, kao i obično, listala po telefonu, jednim okom uperenim u ekran, a drugim u mene.
„Mama, pogledaj“, rekla je, okrećući telefon prema meni. „Tata je ostario, pogledaj. Porastao mu je stomak.“
Na ekranu je bila fotografija sa društvene mreže. Ivan, zaista punačak i povučen, stajao je pored lepe žene. Rima - to joj je bilo ime, znala sam ga; Jana ga je jednom pomenula. Stajali su na nekoj proslavi, oboje se smešeći u kameru.
Htela sam da to ignorišem: „O, Ivan, ostario je, ko od nas nije?“ ali mi je prst ostao na ekranu. Trepnula sam, zumirala fotografiju i zurila u kragnu Rimine bluze.
Tamo je bila zakačena broš. Identičan onom koji mi je poklonila žena na dan venčanja. Skamnila sam se.
Uzela sam telefon od Jane i uvećala fotografiju opet. Bio je to isti broš kao moj. Isti dizajn, potpuno isti, do poslednjeg lista…
„Mama, šta nije u redu?“ Jana se nagnula prema meni.
Ćutke sam ustala, ušla u sobu i otvorila kutiju. Broš je još uvek ležao na svom mestu, umotan u papirnu salvetu, pored minđuša. Odmotala sam ga i stavila pored telefona. Bili su zaista identični.
I onda sam se setila... Ona žena pre dvadeset godina u matičnoj službi, u ispranom kaputu, sa crvenim očima... Ko je ona bila?
Očigledno nije bila neka čudakinja. Verovatno je poznavala Ivana. Svašta mi je padalo na pamet.
Nije se mešala u naše živote i nije špijunirala Ivana. Barem ne otvoreno. Ali čim smo raskinuli, čim se druga žena pojavila u njegovom životu, pojavio se i isti takav broš na njenoj kragni.
Uzeo sam Ivanov broj od ćerke i pozvala ga.
„Nina?“ Bio je iskreno iznenađen kada je čuo moj glas. „Šta nije u redu, jesi li dobro?“
Odmah sam progovorila, bez uvoda:
– Ko je ona bila? Ona žena na našem venčanju. Sa brošem.
Ćutao je oko pet sekundi.
- Koja žena, Nina, o čemu pričaš?
„Videla sam fotografiju tebe i Rime. Ona ima istu broš na kragni kao i ja. Potpuno istu. Ko je bila ta žena? Tvoja bivša? Došla je na naše venčanje... I dala mi je broš. Zašto? Da me ismeje?“
Ćutao je. Dugo je ćutao.
„Nina“, konačno je progovorio. „Nije bila moja bivša. Bila je to moja majka. Moja majka.“
Sela sam. Samo sam se srušila na krevet, kolena su mi sama od sebe klacnula.
- Koja majka? Rekao si da si siroče. Iz sirotišta. Nikoga nema tamo.
- Lagao sam. Zove se Polina i nije me ostavila, ali je bila alkoholičarka. Godinama je bila pijana, retki su momemnti bili kada je bila trezna. Baka je koliko je mogla brinula o meni, ali bila je već dosta stara. Onda sam odlučio da odem u internat i da izbrišem majku iz života. Bilo me je sramota. Stideo sam se nje, sebe, činjenice da je svima ostalima majka bila normalna osoba - u dahu mi je ispričao sve.
Susret Ivana sa majkom
Polina je bila na lečenju kada je imao dvadeset dve godine. Pronašla ga je i pokušala da razgovara sa njim. On nije hteo. Ona je stalno zvala, ali se nije javljao. Pisala je pisma, a on ih je bacao. Otišla je na njegovo venčanje, uprkos tome što joj je Ivan strogo zabranio.
Stajala je u gomili u starom kaputu, sa očevim satom na ruci — jedinom stvari koja joj je ostala od starog života. Video ju je u matičnoj službi i skoro je poludeo.
Zato je bio nervozan, zato je pušio od straha da će ona prići, da će je neko pitati, da će morati da objašnjava.
Nije mu prišla. Prišla je meni. I zakačila broš.
„To je bakin broš“, tiho reče Ivan. „Par. Bila su dva. Baka je nosila oba na kragni, jedan naspram drugog. Mama ih je čuvala. Jedan je dala tebi. Tajno. Jer nije bilo drugog načina... Pa, nije imala drugi način da se poveže sa mnom.“
- A drugi?
- Drugu je dala Rimi. Otvoreno. Postale su prijateljice. Rima je sama pronašla, pozvala je, došla je i upoznale se. Zahvaljujući njoj, konačno smo se pomirile. A onda je opet nestala, već tri godine ne znam ništa o njoj.
Zaćutao je. I ja takođe.
Devetnaest godina je ležalo u kutiji. Devetnaest godina sam mislila da je to poklon od jedne ljubazne žene, strankinje. Ali to je bila moja svekrva. Moja svekrva, koju nikada nisam upoznala jer nam njen sin nije dozvolio da se vidimo.
Oči su joj bile crvene od plakanja što je stajala kao stranac na venčanju sopstvenog sina. Njen kaput je bio van sezone — nije imala bolji, ali je želela da dođe. Muški sat na njenom vitkom zglobu — očev, jedina stvar iz njenog nekadašnjeg, normalnog života.
A „za sreću“ nije bila želja, već molba. U te dve reči je stavila sve što nije mogla da kaže: molim te, brini se o njemu, jer ja nisam mogla.
Zatvorio sam oči i videla visoku, u sivom kaputu, glave nagnute na stranu. Stajala je pored ograde matične službe i gledala kako joj sin odlazi. Rima ju je pronašla, sprijateljila se s njom. A ja... nisam čak ni znao da postoji...
Vratila sam broš u kutiju. Krivica koja me je iznenada obuzela nije dugo nestajala. Moja ćerka kaže da nije moja krivica, već se jednostavno tako ispostavilo. Ali ja mislim drugačije; mogla sam i trebalo je sve da saznam.
Otkako sam saznala sa svoju bivšu svekrvu, činila sam sve da je pronađem, i Jana je imala veliku želju da upozna baku. Odselila se u drugi grad, tamo je dobila posao, a onda je piće opet uzelo pod svoje. Iako se Ivan protivio, ja sam objavila apele na svim društvenim mrežama, sve veze koje sam imala sam potegla da bih je našla.
Saznanje da je bivša svekrva postala beskućnica
A onda mi je jedna žena pisala na Instagramu, govoreći da misli da viđa ženu koju tražim kako tumara ulicama, te da joj je delovala kao beskućnica. Odmah sam sela sa Janom u kola i otišla na adresu koju sam dobila i zaista je to bila moja bivša svekrva.
Jedva je pričala od velike količine alkohola, nisam mogla ni da pretpostavim šta joj se sve izdešavalo, samo mi je bilo važno da je ubedim da je odvedem kući.
Uspela sam sa ćerkom da je stavim u kola. Kod kuće smo je okupale, dala sam joj neku svoju garderobu i smestile smo je u krevet da se konačno naspava i odmori. Bila je premršava, kao da danima ništa nije jela.
Kada se ujutru probudila, ničega se nije sećala, niti je znala kako je dospela kod nas. Ali, mene je prepoznala i počela je odmah da plače.
- Izvini, Nina. Nisam više mogla da izdržim, a obećala sam Ivanu da neću više piti. Dobila sam čak bila i posao u susednom gradu. Ali sam ga ubrzo izgubila pića. Kada sam potrošila tu svoju malu ušteđevinu, završila sam na ulici. Nikome nisam mogla da se javim, nisam mogla da podnesem da ponovo razočaram sina, mislila sam da je bolje da misli i da sam nestala i umrla, nego da sam opet počela da pijem.
Govorila je u dahu, a onda se okrenula ka Jani i kao da se odjednom ukoliča, kao da je odjednom postala sramota.
- Ovo je moja unuka - pitala me je i klimnula sam joj glavom.
- Molim te, oprosti mi. I tebe sam obrukala, ceo svoj život samo nanosnim bol svojoj porodici, jer ne mogu da se izborim sa ovim prokletim porokom. Maštala sam o danu kada ću te zagrliti, a ti si mi videla u ovakvom stanju.
Jana joj je potom prišla i zagrlila je.
- Ne brini, bako. Svakom se desi da pogreši u životu, sada smo mi uz tebe, izborićemo se sa svim - te reči su iz korena promenile moju bivšu svekrvu koja je pristala da ponovo krene na terapije i ovoga puta nije odustala ni od sebe, ni od nas.
Kada je Ivan čuo šta se desilo, zanemeo je od šoka.
- Ne mogu da verujem, uvek sam znao da si posebna žena i da te ne zaslužujem. Duboko se kajem zbog svega što sam ti priredio - priznao je.
Polina već nekoliko godina nije okusila alkohol, a kako je pre znala lepo da šije, počela je ponovo da se bavi tim zanatom. Jani nezimerno pomaže u svemu i ističe da je upravo njena unuku postala njen anđeo čuvar", istakala je Nikolina u svojoj priči, koja i dalje pokušava da se izbori sa osećajem krivice.
