Uzela sam iz sirotišta slepu devojčicu nakon smrti muža, nisam ni slutila šta će mi prirediti: Kad smo stigle kući izgovorila je 3 reči i preokrenula život

Ljudmila i Alsu danas su majka i ćerka. Alsu sada ima 26 godina, a njen život potpuno se promenio kada je imala 15. Tada je Ljudmila Vafina iz Ufe najpre videla slepu devojčicu iz dečjeg doma u video-profilu, a zatim odlučila da je primi u svoju porodicu. Ljudmila je već imala veliko iskustvo sa hraniteljstvom. Pre Alsu odgajila je dve biološke ćerke. U intervjuu za "Change one life" otkrile su svoju neverovatnu priču koja je oduševila čitav svet.

– Pored dve odrasle biološke ćerke, od kojih jedna ima 42, a druga 40 godina, imam i starijeg hranjenog sina. Ove godine puni 35 godina. Početkom dvehiljaditih godina model hraniteljske porodice tek je počeo da se razvija. U Ufi je pri jednom dečjem domu organizovana takva služba. U to vreme to je bilo nešto potpuno novo. Niko zapravo nije znao kako će sve funkcionisati, nije bilo ni odgovarajućih kurseva. Moglo bi se reći da smo bili pioniri. Oduvek sam razmišljala o tome da primim dete, ali u to vreme teško da bismo finansijski mogli da izdržavamo još jedno dete. Vremena su bila teška, borili smo se da i sami normalno živimo. Kada sam čula da traže ljude za hraniteljsku službu, pomislila sam: „Zašto da ne pokušam?“ Razgovarala sam sa mužem, rođacima i decom. Moje biološke ćerke tada su imale 16 i 15 godina. Svi su me podržali i krenula sam na obuku. Dugo smo radili sa psiholozima. Bila sam među prvima koji su, da tako kažem, dobili dete na staranje.

Kako ste pronašli Sašu?

– Nismo ga tražili niti birali. Tada bi vam jednostavno dodelili dete i to je bilo to.
Ponudili su mi dečaka Sašu, koji je tada imao devet godina. Sa njim nije bilo nimalo jednostavno. Zapravo, mogu da kažem da je bilo veoma teško, ali Saša je naše dete.

Istakla je da je hjegova duša bila poput malog ranjenog mačeta.

– Saša je u sistem socijalne zaštite dospeo sa sedam godina. Njegov život pre dečjeg doma neverovatno je teška priča koju sam uspela da rekonstruišem iz delova njegovih sećanja, pojedinih dokumenata i svedočenja ljudi. U našu porodicu došao je 2000. godine, kada je imao devet i po godina. Tada je već krenuo u treći razred. Nije bio loš učenik, imao je četvorke, pa čak i petice.
Međutim, njegov psihološki uzrast odgovarao je detetu od pet ili šest godina. Kako sam to znala? Imala sam veliko pedagoško iskustvo – radila sam u jaslicama, vrtiću i osnovnoj školi. Saša je imao ozbiljno kašnjenje u psihičkom razvoju.
Prilagođavanje je trajalo najmanje tri godine - priča Ljudmila u dahu i nastavlja:

- Bilo je teško, veoma teško. Naš „medeni mesec“ trajao je tačno jedan dan. Bilo je i tuge i radosti. Porodica mi je sve vreme pomagala. Veoma smo bliski. Moje ćerke prihvatile su Sašu kao mlađeg brata kojeg treba čuvati i štititi, čak i od roditelja kada bismo ponekad bili previše strogi. Muž je uglavnom bio na poslu, ali čim bih ja bila na ivici snage, neko iz porodice bi se odmah uključio i preuzeo deo obaveza. Podržavali su nas i moji i muževljevi rođaci. Prihvatili su Sašu kao novog člana porodice. Svima sam veoma zahvalna jer sam svuda osećala razumevanje i podršku.

Stalno su bili u kontaktu sa psiholozima i socijalnim radnicima iz dečjeg doma, a razgovarali su i sa drugim hraniteljima. U školi, među komšijama i kolegama na poslu gotovo svuda su nailazili na razumevanje i podršku.

Kada je bilo posebno teško, jeste li pomišljali da odustanete?

– Pomisao da ga vratim pojavila se mesec dana nakon što je došao kod nas. Saša me uopšte nije slušao, a živimo u privatnoj kući pored reke. Plašila sam se da neću uspeti da ga sačuvam i da će se dogoditi neka nesreća.
Zato sam razgovarala sa psihologom i pitala da li bi možda trebalo da mu pronađemo drugu porodicu. Psiholog me je uverio da sve protiče onako kako treba i tada sam se smirila. Zamišljala sam njegovu dušu kao malo, izmučeno mače kojem je život, kroz postupke odraslih, naneo bezbroj rana. Kada pokušavate da izlečite takvo mače, ono vas grebe i otima se. Tako sam i ja strpljivo pokušavala da zacelim njegove emotivne rane, ne obraćajući pažnju na njegov otpor.

Saša danas ima svoju porodicu i dvoje dece

Kako danas živi? 

– Saša je dobro. Ima porodicu i dvoje dece. Ćerka ide u školu, a sin u vrtić. Imaju svoju kuću, a Saša sa porodicom često dolazi kod nas.
Radi u velikoj fabrici. Visokokvalifikovani je radnik, nadređeni ga veoma cene i dobro zarađuje. Sa biološkim rođacima ne održava kontakt. Kaže: „Ja imam porodicu, voljene roditelje i voljene sestre. Nikoga drugog ne želim da poznajem.“ Saša, njegova supruga i deca članovi su naše porodice i ne možemo ni da zamislimo da bi moglo da bude drugačije. Njegova deca su moji unuci. Kada ih posmatram, setim se Saše kada je bio mali i srećna sam što tako lepa i talentovana deca, koja liče na svog oca, imaju normalno i srećno detinjstvo. Saša je dobar sin. I veoma mnogo mi je pružio kao čoveku, kao ličnosti. Imala sam sreću da budem majka takvom sinu. Zahvaljujući njemu, naučila sam mnogo više o roditeljstvu.

A onda je pružila dom slepoj devojčici

Posle smrti muža poželela je ponovo da nekome pruži dom.

– Godine 2014. izgubila sam muža. Imao je rak. Bilo mi je veoma teško i osećala sam ogromnu prazninu, a deca su već imala svoje porodice. Otprilike pola godine kasnije starija deca predložila su mi da primim još jedno dete. Slučajno sam pronašla sajt fondacije „Promeni jedan život“. Bio mi je veoma zanimljiv zbog svoje strukture, dostupnih konsultacija sa psiholozima i pravnicima, kurseva, priča hraniteljskih porodica i dece. I, naravno, video-profila.
Počela sam da gledam snimke i napravila okvirnu predstavu o detetu koje bih mogla da primim u porodicu – želela sam devojčicu od 13 ili 14 godina. Tako sam pronašla Alsuin video-profil. Kako se kaže, srce mi je zatreperilo - priča ushićeno i dodaje:

Gledala sam snimak, slušala njen glas, intonaciju, način na koji odgovara na pitanja. Posle toga još dugo sam pregledala profile druge dece, ali sam se neprestano vraćala Alsu. Obavestila sam regionalnog operatera da sam zainteresovana za nju, pa su joj pažljivo objasnili da neko želi da je upozna. Alsu je pristala. Ipak, nisam imala iluziju da će sve proći bez problema.
Ispostavilo se da je Alsu iz Sterlitamaka, grada u našoj republici, dok mi živimo u Ufi, glavnom gradu republike. U početku sam se rastužila jer sam mislila da neće želeti da se preseli u drugi grad. Tamo je već imala prijatelje, trenere i nastavnike.

„Zašto želite mene? Slabo vidim, a već imam skoro 16 godina“

Kako je izgledao prvi susret sa vašom budućom ćerkom?

– Ispostavilo se da Alsu vidi još slabije nego što sam pretpostavljala. U to vreme imala je ostatak vida, dok ga je nakon kovida potpuno izgubila. Pohađala je specijalnu školu-internat za slabovidu decu u Ufi i najveći deo vremena provodila tamo. U dečji dom u Sterlitamaku vraćala se samo tokom raspusta.

Bili su majski praznici i Alsu se tada nalazila u Sterlitamaku.

- Došla sam u dečji dom i pozvali su me kod direktora. Malo sam se zbunila jer je Alsu uživo delovala drugačije nego na video-snimku.
Delovala mi je zatvorenije i ozbiljnije. Ukratko sam joj ispričala nešto o svojoj porodici, svega nekoliko rečenica, a zatim je odmah upitala:
– Da li bi želela da dođeš kod mene u goste?

Alsu je rekla da želi.

- Sredili smo potrebnu dokumentaciju za privremeni boravak i krenule smo kući. Čim smo izašle iz dečjeg doma, potpuno se promenila. Postala je opuštenija i pitala me:

– Zašto želite da me primite u porodicu? Pa ja slabo vidim, a već sam sasvim velika. Imam skoro 16 godina!
Tada mi je pao kamen sa srca. Da, to je bila naša devojčica! Odgovorila sam joj da dobro razumem probleme sa vidom jer i sama imam visok stepen kratkovidosti, a da je čoveku majka potrebna i sa 15, i sa 25, i sa 50 godina.

Da li je Alsu brzo odlučila da želi da živi u vašoj porodici?

– Bili su majski praznici i mnogo smo razgovarale. Pričale smo o različitim stvarima, a Alsu me je o svemu ispitivala.
Bio je to veoma otvoren i iskren razgovor, posle kojeg smo obe shvatile da vredi pokušati. Ona nikada ranije nije živela u porodici. Odlazila je ljudima u goste, ali nikada nije stalno živela u porodičnom okruženju. Posle toga sam je još nekoliko puta dovodila kod nas za vikend. Alsu je razmislila i rekla: " Želim da ostanem".

Nešto kasnije pitala sam je:

– Kako si uopšte odlučila da pristaneš na susret?
Odgovorila mi je:

– Zašto da ne pokušam? Ionako nemam šta da izgubim.

Ona je veoma otvorena osoba. A Ljudima je otkrila da ju je biološka majka ostavila u porodilištu.

– Majka ju je ostavila u porodilištu i pobegla... Ali nije je ostavila zato što je devojčica bila slepa. Alsu je rođena prevremeno, a problemi sa vidom, koji su bili posledica upravo toga, otkriveni su kasnije. Pošto je Alsu napuštena kao beba, nema podataka o njenim rođacima. Ali, na primer, ima ženu koju smatra bakom i sa kojom smo danas veoma bliske i družimo se. Ta žena je radila u rehabilitacionoj ustanovi i veoma se vezala za Alsu. Često ju je vodila kod sebe i posećivala je. Srećna je što je devojčica dobila porodicu. Alsu je imala i druge bliske odrasle ljude koji su je podržavali. Ona privlači pažnju i odmah poželite da joj pomognete. Iz nje zrači neka pozitivna energija, pa ima mnogo prijatelja i poznanika. Ali, ponavljam, nikada nije imala iskustvo stalnog života u porodici.

Petnaest godina provela je u sistemu.

- Svih 15 godina živela je u sistemu. Ipak, mislim da je tokom prvih godina života imala sreće sa ustanovom u kojoj je boravila. Kod nje praktično nije bilo izraženih problema u ponašanju koji se ponekad javljaju kod dece napuštene u najranijem uzrastu. Kasnije je živela u specijalizovanom predškolskom dečjem domu u Ufi, gde su radili odlični stručnjaci. Zahvalna sam im jer je Alsu zahvaljujući njima veoma dobro pripremljena krenula u školu. Kada je napunila sedam godina, iz dečjeg doma u Ufi prebačena je u dečji dom u Sterlitamaku jer je u tom gradu rođena. Međutim, tokom školske godine boravila je u Ufi, u internatu za slepu i slabovidu decu. Deca iz drugih krajeva republike dolazila su u Ufu na školovanje i tokom školske godine živela u internatu. U svom odeljenju Alsu je bila jedino dete iz dečjeg doma.

Vikendom, za praznike i tokom raspusta sva ostala deca odlazila su roditeljima ili rođacima, dok je Alsu morala da se vraća u dečji dom.

– Alsu kaže da nikada nije ni težila tome da ode u porodicu jer od rođenja nije znala šta porodica zapravo znači. Naravno, kada je krenula u školu, počela je da shvata da će joj samostalni život u odraslom dobu biti veoma težak.
Bilo je ljudi koji su želeli da je prime u svoju porodicu, ali ih je odbijala jer je intuitivno osećala da to nisu njeni ljudi.

Kome je od vas dve prilagođavanje bilo teže?

– Njoj je bilo mnogo teže nego meni. Ja sam već imala iskustvo i hraniteljstva i roditeljstva. Ona, sa druge strane, nikada nije živela u porodici, a uz to je bila u tinejdžerskom uzrastu, imala je 15–16 godina. I po prirodi je izraziti lider.
Sećam se da sam jednom došla u školu da je odvedem kod nas, a zaposleni u internatu me je pitao: "Zar se ne plašite da ovu devojčicu primite u porodicu? Ima težak karakter".

Odgovorila sam:

– Nama jednostavni ni ne trebaju. Ni mi sami nismo jednostavni.

Alsu voli da raspravlja, preispituje stvari i brani svoje mišljenje. Nije joj uvek lako ni da pređe preko sopstvenog ponosa. Nesumnjivo ima liderski karakter.

– Alsu želi da bude lider, ali ne po svaku cenu. U školi je uvek pokušavala da zaštiti slabije i odbrani ono što smatra ispravnim, ponekad i previše, naročito tokom tinejdžerskih godina. Umela je čak da preuzme tuđu krivicu na sebe.
Ima odlične organizacione sposobnosti, ali je istovremeno veoma empatična i ume ne samo da sluša već i da zaista čuje druge ljude.

Uvek nastoji da na sebe preuzme najteži deo posla, jednostavno zato što je takva osoba.

– Prvih dana mnogo smo razgovarale o svemu. Alsu je postavljala pitanja onako kako to obično rade mala deca – o ljudima, prirodi, odnosima. U početku joj je bilo teško da razume logiku porodičnih odnosa jer nikada ranije nije živela u porodici. Naša porodica je velika, pa je odjednom dobila baku, tetku, sestre sa njihovim muževima i decom, brata Sašu, njegovu suprugu i decu. Kada je reč o svakodnevnim obavezama, nije bilo većih problema. Potrebne veštine naučila je u dečjem domu i školi, što je posebno važno za slepu decu.
Alsu zna da opere odeću ručno, ali i da koristi veš-mašinu. Sprema svoju sobu, pere sudove i ume da pripremi jednostavna jela. Zajedno odlaze i u kupovinu.

Od devojčice iz dečjeg doma do šampionke

Kako je završila školu?

– Mogla je da završi školu sa zlatnom medaljom, ali je državni ispit iz matematike položila sa četvorkom, iako joj taj predmet uopšte nije bio potreban za upis na fakultet.

Alsu nikada ne odustaje pred teškoćama. Sve ostale ispite položila je sa odličnim ocenama i bez problema upisala istoriju na univerzitetu. Imala je i veliki broj dodatnih bodova zahvaljujući sportskim uspesima.

U školi je učila koristeći Brajevo pismo, ali odlično koristi računar i različite elektronske uređaje. Do trenutka kada je upisala fakultet već je bila višestruka juniorska prvakinja Rusije u džudou za slepe sportiste. Džudoom je počela da se bavi još u prvom razredu. Reč je o paraolimpijskom sportu.

Danas je Alsu profesionalna sportistkinja, trostruka prvakinja Rusije u džudou i trostruka prvakinja Rusije u sambou. Nedavno je postala i evropska prvakinja u džudou za slepe sportiste.

Za deset godina provedenih u porodici Alsu je odrasla i procvetala – od tinejdžerke je postala prelepa mlada žena.

Fakultet završila sa najvišim ocenama

I na univerzitetu su bili ponosni na takvu studentkinju?

– Tokom studija Alsu je dokazala da može ravnopravno da studira sa ostalima, iako je njoj to bilo mnogo teže nego studentima koji vide. Time je stekla veliko poštovanje profesora i univerzitet završila sa najvišim ocenama. Zatim je upisala Uralski državni univerzitet za fizičku kulturu, smer sportsko pravo, odnosno vanredne master studije.

Piše naučne radove i učestvuje na konferencijama.

– Alsu je odrasla, procvetala i od tinejdžerke postala prelepa mlada žena. Svi koji je poznaju od detinjstva kažu da se mnogo promenila.

I sama kaže:
- Znam da sam se promenila. Postala sam smirenija, staloženija i razumnija.

Najvažnije je to što je dobila svoje ljude. Njoj to veoma mnogo znači.