Postoji trenutak u životu mnogih roditelja kada shvate da se odnos sa decom promenio. Nekada su njihova pitanja bila važna, njihovi saveti slušani, a njihova pomoć neophodna. Deca su tražila mišljenje, dolazila po podršku i oslanjala se na roditelje kada bi se pojavili problemi. A onda deca odrastu.
Odjednom saveti počinju da smetaju, pitanja deluju kao mešanje u privatnost, a briga se doživljava kao pritisak. Umesto razgovora mogu da se pojave kratki odgovori, nervoza ili želja za distancom.
To može veoma da zaboli. Roditelj se tada često pita gde je pogrešio i zbog čega osoba kojoj je posvetio toliko vremena više ne želi njegovu blizinu.
Međutim, često nije problem u tome što roditelj više nije voljen, već u tome što se odnos promenio. Odrasloj deci više nije potreban roditelj koji upravlja njihovim životom. Potreban im je roditelj sa kojim mogu da razgovaraju kao sa odraslom osobom.
Zato je važno naučiti kako da se promeni način komunikacije, a da se pritom ne izgubi bliskost.
1. Ne morate uvek biti dostupni
Roditelji se često naviknu da budu dostupni u svakom trenutku. Kada dete pozove, odmah se javlja telefon; kada zatraži pomoć, sve drugo se ostavlja po strani; kada se pojavi problem, roditelj pokušava da pronađe rešenje.
Takva dostupnost može vremenom postati nešto što se podrazumeva.
Zato je zdravo postaviti granice. Ako ste zauzeti, sasvim je dovoljno reći:
"Sada ne mogu, ali možemo da razgovaramo kasnije."
Nije potrebno pravdati se, izmišljati izgovore ili osećati krivicu zato što imate sopstvene obaveze.
Odrasla deca treba da znaju da roditelj ima svoj raspored, svoje potrebe i svoje vreme. Kada se granice postave mirno i dosledno, odnos često postaje kvalitetniji, jer se pomoć više ne doživljava kao obaveza, već kao izraz slobodne volje.
2. Prestanite da rešavate njihove probleme umesto njih
Jedna od najtežih stvari za roditelja jeste da posmatra odraslo dete kako pravi grešku, a da ne pokušava odmah da interveniše.
Ipak, odrasla osoba mora imati pravo da donese odluku, pogreši, snosi posledice i iz sopstvenog iskustva nešto nauči.
Ako odraslo dete ima finansijske probleme, komplikovan odnos ili donese poslovnu odluku sa kojom se roditelj ne slaže, to ne znači da roditelj mora odmah da preuzme odgovornost.
Pomoć je jedno, a preuzimanje tuđeg života nešto sasvim drugo.
Kada se svaki problem rešava umesto odraslog deteta, ono može početi da oseća da mu se ne veruje. Umesto podrške, roditeljska briga tada može biti doživljena kao poruka: "Ne možeš sam."
Zato je ponekad najkorisnije pitati: "Da li želiš da te saslušam ili želiš moje mišljenje?"
To jednostavno pitanje može potpuno promeniti razgovor.
3. Ne očekujte da vam deca uzvrate sve što ste im dali
Roditelji mnogo toga daju svojoj deci — vreme, novac, energiju, odricanje, brigu i godine života.
Ali roditeljstvo ne bi trebalo da postane nevidljivi ugovor koji glasi: "Ja sam sve učinio za tebe, sada ti to moraš da mi vratiš."
Ako se stalno očekuju zahvalnost, pozivi, posete ili određeni način ponašanja, ljubav lako može da se pretvori u osećaj dugovanja.
Deca možda neće pokazati zahvalnost na način koji roditelj očekuje. To ne mora da znači da ništa ne osećaju. Jednostavno, ljudi ljubav i zahvalnost izražavaju različito.
Zato je važno napraviti razliku između ljubavi i očekivanja.
Ono što je roditelj uradio za svoje dete bilo je njegovo opredeljenje i njegova odgovornost. Kada se prestane sa stalnim očekivanjem da druga strana "vrati dug", odnos može postati mnogo rasterećeniji.
4. Govorite i o sebi, a ne samo o deci
Razgovori između roditelja i odrasle dece često se vrte oko istih tema: posao, novac, partner, deca, obaveze, zdravlje i problemi.
Roditelj zna gotovo sve o životu svog deteta, ali dete ponekad gotovo ništa ne zna o tome kako roditelj zaista živi.
Zato je važno početi govoriti i o sebi.
Možete podeliti šta vas raduje, šta planirate, šta vas zanima, čemu se radujete ili šta vam je trenutno potrebno. Možete govoriti o knjizi koju čitate, mestu koje želite da posetite, novom hobiju ili nečemu što ste naučili.
Roditelj ne treba da bude samo osoba koja sluša, savetuje i pomaže. On je čovek sa sopstvenim interesovanjima, željama i potrebama.
Kada odrasla deca vide da roditelj ima svoj život, razgovor postaje ravnopravniji i zanimljiviji.
5. Odustanite od uloge sudije
Jedna od najvećih prepreka bliskosti jeste potreba da roditelj procenjuje svaku odluku svog odraslog deteta.
"Rekao sam ti."
"Znala sam da će se to dogoditi."
"Opet si pogrešio."
"Da si me poslušao, ne bi bilo problema."
Takve rečenice možda proizlaze iz brige, ali najčešće ne stvaraju bliskost. One mogu učiniti da odrasla osoba počne da izbegava razgovore upravo zato što očekuje osudu.
Poštovanje ne znači slepu poslušnost.
Odraslo dete ima pravo da donosi odluke koje roditelj možda ne bi doneo. Ako želi savet, treba mu ga ponuditi bez ponižavanja i bez kasnijeg podsećanja na grešku.
Mnogo zdraviji pristup može biti:
"Ne slažem se sa tvojom odlukom, ali poštujem to što je tvoja. Ako želiš da razgovaraš, tu sam."
Takav odnos ostavlja otvorena vrata za poverenje.
6. Izgradite život koji ne zavisi od dece
Kada roditelj nema dovoljno sopstvenih aktivnosti, interesovanja i ljudi oko sebe, može se dogoditi da mu deca postanu gotovo jedini izvor zadovoljstva.
Tada njihova distanca postaje posebno bolna.
Zato je važno imati život koji postoji nezavisno od dece.
To mogu biti prijatelji, putovanja, knjige, sport, umetnost, baštovanstvo, volontiranje, učenje, druženje ili bilo koja druga aktivnost koja donosi osećaj smisla.
Nije potrebno čekati da se deca jave kako bi dan imao vrednost.
Čovek koji ima svoje planove, interesovanja i radosti prirodno postaje zanimljiviji sagovornik. Osim toga, takav život donosi emocionalnu stabilnost i smanjuje pritisak koji se nesvesno može preneti na decu.
Cilj nije udaljiti se od porodice, već prestati da od nje zavisi čitav osećaj sopstvene vrednosti.
7. Recite šta vas boli, ali bez optuživanja
Mnogi roditelji godinama ćute o onome što ih povređuje. Trpe, prećutkuju, opravdavaju druge i pokušavaju da izbegnu sukob.
A onda se nezadovoljstvo nagomila i izađe kroz ljutnju.
Mnogo je zdravije govoriti o osećanjima onda kada se problem pojavi.
Umesto: "Ti mene nikada ne poštuješ."
može se reći: "Povredi me kada razgovaraš sa mnom povišenim tonom."
Umesto:
"Nikada nemaš vremena za mene."
može se reći: "Volela bih da češće razgovaramo jer mi naše vreme zajedno mnogo znači."
Takav način komunikacije ne napada drugu osobu, već objašnjava kako određeno ponašanje utiče na vas.
I upravo tu počinje zreliji odnos između roditelja i odraslog deteta.
Poštovanje se ne dobija pritiskom
Kada roditelj oseća da ga odrasla deca više ne poštuju, prirodna reakcija može biti da zahteva još više poštovanja, insistira na poslušnosti ili pokušava da vrati nekadašnji autoritet.
Međutim, odnos odraslih ljudi ne može se graditi na strahu i prisili.
Poštovanje se mnogo češće vraća kroz granice, samopoštovanje, mirnu komunikaciju i spremnost da se druga osoba prihvati kao odrasla.
Roditelj ne mora da bude najglasnija osoba u prostoriji da bi bio važan.
Ne mora da rešava svaki problem da bi bio potreban.
Ne mora da bude stalno dostupan da bi bio voljen.
Najvažnija promena počinje od roditelja
Promena odnosa sa odraslom decom najčešće ne događa se preko noći. Biće trenutaka kada će biti teško postaviti granicu, odbiti zahtev ili prećutati savet koji niko nije tražio.
Ali upravo tada treba imati na umu da cilj nije udaljavanje, već stvaranje zdravijeg odnosa.
Roditelj koji brine o sebi, poštuje svoje vreme, ima sopstveni život, ne nameće rešenja i ume otvoreno da govori o svojim osećanjima ne postaje manje važan.
Naprotiv.
Postaje osoba kojoj se odraslo dete može vratiti ne zato što mora, već zato što želi.
A upravo je to možda najlepši oblik bliskosti između roditelja i odraslog deteta — kada ljubav više nije zasnovana na obavezi, strahu ili zavisnosti, već na slobodi, poštovanju i iskrenoj želji da budu deo života jedno drugog.
