Baka Nađa ima 72 godine, živi u Nišu, bivši je operater dizalice, u penziji je dvanaest godina, a njena penzija je 23.400 dinara. Deca su joj poklonila kućne aparate u velikoj vrednosti za godišnjicu penzije - dali su svoj doprinos, izabrali najbolje i angažovali tehničara da ih ugradi.
Želeli su da olakšaju život svojoj majci. I to se i dogodilo. Ćerka je bila kod nje u poseti na proleće, videla je milje na mašini za pranje sudova i pitala je o tome. Iza ove naizgled smešne priče krije nešto što sva odrasla deca treba da razumeju.
Pokloni dece nisu bili dobrodošli
Za sedamdeseti rođendan Nađe, njen sin i ćerka su odlučili da poklone majci veliki poklon. Njihova majka je celog života bila domaćica: kuvala je, čistila i prala sudove tri puta dnevno. Ruke su joj bile istrošene od hladne vode i rada, a leđa su je bolela.
Logika je bila besprekorna: hajde da joj damo komad tehnologije koji će je osloboditi najdosadnijih zadataka.
Kupili smo dobru mašinu za pranje sudova i robotski usisivač, pozvali majstora i sve povezali. Moja ćerka je provela sat vremena pokazujući mi koja dugmad da pritisnem. Mama je klimnula glavom, zahvalila mi se i zagrlila me. Deca su otišla srećna.
Mesec dana kasnije, moja ćerka je pozvala: „Mama, kako je mašina za pranje sudova?“ „Dobro, draga, hvala.“ Tri meseca kasnije, došla je u posetu i videla milje i vazu na mašini za pranje sudova, i majku kako ručno pere sudove u sudoperi.
„Mama! Zar je nikada nisi uključila?!“
„Dušo, zašto trošiti struju zbog tri tanjira? Mogu ih brže oprati ručno. A verovatno se troši mnogo vode. A ti specijalni deterdženti – koštaju. Navikla sam da to radim ručno; nije to previše problema.“
Ćerka je pokušala da se raspravlja, ističući da mašina troši manje vode nego ručno pranje, a da tablete skoro ništa ne koštaju. Njena majka je klimnula glavom i složila se. I nastavila je da pere ručno.
Majka i domaćica nikada ne ide u penziju
Spustila je robot usisivač na tavan nakon druge upotrebe – „Zuji, i brinem se da će se polomiti, toliki novac.“
U početku su deca bila uznemirena i ljuta. "Pokušali smo, birali smo, trošili smo novac – a mama ga čak ni ne koristi". Nezahvalnost? Tvrdoglavost? Hir?
A onda je ćerka iskreno razgovarala sa majkom, i ona je objasnila. Parafraziraćemo njene reči ukratko, jer ovo objašnjenje mnogo vredi.
„Celog života sam sve radila ručno. To me je majka naučila: dobra domaćica sve radi sama. Posuđe, podovi, veš – to je moj posao, moja urednost, moj ponos. Kada perem sudove, ja sam gospodarica svog doma. Ali kada mašina pere sudove umesto mene, ko sam ja? Sedim i ne radim ništa, kao dama, dok mašine stalno rade. To me ne čini nimalo bolje; čini me nelagodnom.“
„I još jedna stvar. Kažeš: 'Čuvaj ruke, čuvaj leđa.' Ali ja sam ceo život brinula o tebi, a ne o sebi. Ne znam kako neko može da se potrudi za mene. Lakše je meni da uradim ono što je najbolje za sve nego da svi rade ono što je najbolje za mene. Kada mi daješ tako skupe poklone, nisam srećna; brinem se: potrošio si toliko novca na mene; bolje bi ti bilo da ga potrošiš na sebe ili svoje unuke.“
To je celo rešenje. Nije stvar u tvrdoglavosti ili nezahvalnosti. Za generaciju naših majki, kućni poslovi nisu teret koga se treba osloboditi, već deo njihovog dostojanstva i uloge. Ali one ne znaju kako da prihvate brigu i troškove – nisu ih tome naučili; naučile su da daju.
Uređaji su pronašli svoju svrhu u domu
Ćerka je postupila mudro. Prestala je da vrši pritisak i sramoćenje. Umesto toga, počela je da koristi aparate kao deo „zajedničkog cilja“: kada dođe u posetu sa porodicom, kaže: „Mama, nas je sedmoro, a ima i planina posuđa. Hajde da napunimo mašinu za pranje sudova da možemo duže da sedimo sa tobom umesto da stojimo pored sudopera.“ Zarad toga da bude sa decom, majka se slaže.
Tako je mašina za pranje sudova počela da radi – za praznike i kada su dolazili gosti. Radnim danima je majka i dalje ručno prala svoja tri tanjira, a ćerka je odustala: neka bude tako, ako joj je to olakšalo raspoloženje.
Robotski usisivač se preselio u spavaonicu unuke — tamo se pokazao korisnijim, a majka je bila presrećna zbog toga: imao je svrhu, a novac nije bio uzalud potrošen.
„Shvatila sam jednu stvar“, rekla je Nađina ćerka. „Roditeljima dajemo stvari koje bi nam olakšale život. Ali oni žele nešto drugačije: da dođemo, pozovemo ih i sedimo sa njima u kuhinji. Mama nije sanjala o mašini za pranje sudova. Mama je sanjala da se češće okupljamo oko njenog stola. Najbolji poklon za nju nije tehnologija, već mi.“
