U petak sam odlučila da je vreme da ova subota postane porodični dan za pečenje paprika.
Ne, nisam imala nikakav poseban plan da decu učim životnim veštinama. Bar ne onaj ozbiljan, roditeljski plan koji zvuči kao da sam prethodne noći čitala priručnik o vaspitanju.
Ideja se nametnula sama i došla je više kao tužbalica samoj sebi: "Joj, treba da ispečem paprike za zimu". Kad sam pomislila kako to da uradim, kako da tu aktivnost uglavim među milion drugih zahteva koji su čekali vikend - shvatila sam da moram decu da uključim u to.
Tako sam rešila još dve važne stavke koje su me čekale tokom pet radnih dana:
- provesti ceo dan sa decom,
- provesti kvalitetno vreme napolju sa decom.
Ideja je zapravo bila vrlo jednostavna - deca će mi pomoći da ispečem paprike. Nisam ni na kraj pameti imala ideju da će oni ovim naučiti, i nadam se, više ceniti te paprike u zamrzivaču.
Ispostavilo se da smo sasvim slučajno napravili neku našu verziju Montesori metode.
Deca su radila ono što sam im rekla. Naložila su vatru, nosili, prali, okretali, slagali, a kasnije i ljuštili paprike. Radili su rukama, koristili grubu motoriku, bili napolju ceo dan, na suncu i – što je danas gotovo revolucionarna stvar – bila bez telefona.
Telefon je bio strogo zabranjen.
Rezultat toga je što imam samo jednu fotografiju celog događaja. Na njoj su paprike koje se peku na kubetu. Fotografiju je napravio moj muž, a onda smo svi zajedno podviknuli da se telefon odmah ostavi u kući.
I tako je nastao možda i najlepši deo dana: deca nisu fotografisala ono što rade. Radila su.
Do kraja dana imali smo 15 kilograma ispečenih, oljuštenih i spakovanih paprika u zamrzivaču.
Ali paprika je, ispostavilo se, bila samo bonus.
Moj sin je prvi put u životu pojeo tri crvene paprike – naživo. Ne u jelu, ne skrivene u sosu, nego pravo iz gajbice, dok ih je sam prethodno oprao i gledao kako se peku.
A onda se dogodilo nešto što nikakav plan vaspitanja ne može da predvidi.
Moja tinejdžerka je, dok smo zajedno radili, počela da priča.
I pričala je.
O stvarima koje mi verovatno nikada ne bi rekla da sam sela preko puta nje sa ozbiljnim roditeljskim izrazom lica i pitala: „Hajde, reci mi šta te muči.“
Nije rekla ništa zato što smo „imali razgovor“.
Rekla je zato što smo zajedno radile nešto potpuno obično.
I tada sam shvatila da možda najveća vrednost ovog dana ipak nije u 15 kilograma paprika koje sada čekaju zimu.
Nije čak ni u tome što su deca naučila kako se loži vatra, pere paprika ili kako izgleda posao od početka do kraja (iako je ovo bio ogroman bonus).
Najvrednije je bilo to što smo nekoliko sati bili zajedno, bez ekrana, bez žurbe i bez pitanja: „Kad ćemo kući?“
Deca su naučila da se do nekih stvari dolazi radom.
Ja sam naučila da ponekad treba samo napraviti prostor da deca rade sama.
A svi zajedno smo naučili da se uz 15 kilograma paprika, malo dima i jedno kubе može dobiti mnogo više od zimnice.
Može se dobiti porodični dan koji se pamti.
