Kada je 27-godišnji Tom Filips iz Okehamptona u Devonu prvi put postao otac, očekivao je da će ga preplaviti sreća i emocije. Umesto toga, nakon rođenja sina Džuda osećao je samo prazninu. Taj osećaj ga je uplašio toliko da je pomislio da nešto nije u redu s njim, a mesecima je ćutao o borbi sa postporođajnom depresijom.
Tom kaže da nikada nije zamišljao sebe kao roditelja, sve dok nije upoznao Frančesku. Njihova veza brzo je postala ozbiljna – venčali su se posle godinu i po dana, a u avgustu 2023. godine dobili su sina Džuda.
Mučila ga je praznina koju je osećao
Dok su svi oko njega očekivali presrećnog novopečenog oca, Tom je, kako priznaje, morao da glumi da je sve u redu.
„Morao sam da budem jak zbog Frančeske, jer je ona prolazila kroz fizičke i hormonske promene. Zato sam se fokusirao na to da budem njena podrška, umesto na to kako se ja osećam“, ispričao je.
U početku nije ni pomišljao da bi mogao da pati od postporođajne depresije, jer je verovao da je to problem koji pogađa isključivo žene. Međutim, prema podacima dobrotvorne organizacije Tommy's, postporođajna depresija javlja se i kod jednog od deset novih očeva.
„Plašio sam se da pričam o tome jer sam mislio da će ljudi loše gledati na mene. Kada se Džud rodio, nisam osećao ništa. Potiskivao sam sve mesecima i usmerio se na posao, jer sam bio glavni hranilac porodice. Mislio sam da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom“, kaže Tom.
Na raspolaganju je imao samo dve nedelje očinskog odsustva, nakon čega se vratio na posao kao da se ništa nije dogodilo.
„Nisam mogao da razgovaram ni sa jednim prijateljem jer niko od njih nije imao decu. Osećao sam se potpuno usamljeno.“
Povlačio se od žene i deteta
Pokušao je da svoje emocije drži pod kontrolom tako što je počeo intenzivno da trči i odlazi u teretanu. Ipak, ubrzo je shvatio da time samo pokušava da pobegne od onoga što zaista oseća.
Dodatni osećaj distance stvarao je i način na koji se razvijao odnos sa bebom. Frančeska je dojila, provodila gotovo svo vreme sa sinom i prirodno preuzela najveći deo brige o njemu, dok je Tom imao utisak da ne uspeva da pronađe svoje mesto.
„Mislio sam da se veza između oca i deteta gradi kroz igru, ali sa novorođenčetom to jednostavno nije moguće. Bilo je teško da provedemo kvalitetno vreme zajedno. Osećao sam se krivim i kao loš otac. Verovao sam da bi sve to trebalo da dođe prirodno.“
Umesto radosti zbog dolaska prvog deteta, osećaj emocionalne utrnulosti prerastao je u anksioznost i depresiju. Zbog toga je sebe doživljavao kao lošeg supruga i oca, posebno dok je gledao kroz šta sve prolazi njegova supruga.
Prelomni trenutak dogodio se tek nekoliko meseci kasnije. Frančeska je primetila da se sve više povlači i podstakla ga da progovori o svojim osećanjima. Kada se poverio kolegi, prvi put je osetio veliko olakšanje. Ubrzo nakon toga dogodio se i trenutak koji je promenio njegov odnos sa sinom.
„Kada mi se Džud prvi put nasmešio, negde oko šestog meseca, tada sam konačno osetio povezanost za kojom sam toliko čeznuo.“
Čekaju rođenje drugog sina
Danas Tom otvoreno govori o svom iskustvu kako bi razbio predrasude da muškarci moraju da budu emocionalno jaki po svaku cenu. Smatra da mnogi očevi prolaze kroz slične dileme, ali ih kriju iz straha da će biti osuđeni ili proglašeni lošim roditeljima.
Upravo zato pokrenuo je razvoj aplikacije Dad & Baby, namenjene očevima koji se teško snalaze u prvim mesecima roditeljstva. Njegova poruka je da muškarci nisu „pokvareni“ ako se odmah ne povežu sa detetom, već da se odnos između oca i bebe često razvija drugačijim tempom nego kod majke.
Danas Tom i Džud imaju snažan odnos, a porodica se sprema za dolazak još jednog sina. Ovoga puta, kaže, nema isti strah niti osećaj pritiska.
„Sada znam šta mogu da očekujem i mnogo sam mirniji. Zaista se radujem svemu što dolazi“, poručio je, uz nadu da će njegova priča pomoći drugim očevima da na vreme potraže podršku i shvate da nisu jedini koji se suočavaju sa ovakvim osećanjima.
