Priča o Tanji Karambajevoj i Katji Rižovoj se desila pre tačno 40 godina. Devojčice drugi razred osnovne škole su nestale bez traga zimi godinu dana nakon otvaranja metroa. U decembru 1985. godine, prvi vagon metroa stigao je u Novosibirsk, saobraćajući od stanice Krasni prospekt do novoizgrađene stanice Oktjabrskaja.
Otvoren je za putnike u januaru 1986. godine. Iako su mnogi stanovnici pohrlili u metro kako bi izgradili novu, kraću rutu od kuće do posla, većina dece je sanjala samo o jednoj stvari: jednostavnoj vožnji ovim brzim, čudesnim prevoznim sredstvom.
Među uzbuđenom decom bile su dve učenice iz škole broj 185, Katja i Tanja. Devojčice su krenule u istraživanje metroa 5. februara 1986. godine i više ih nikada nisu videle.
Ništa nije ukazivalo na tragediju
Tanjin mlađi brat se seća da je tada imao šest godina, njegova sestra devet, a njena drugarica osam. Tog dana, Katjina majka im je dala nešto novca, dovoljno za putovanje o kojem su devojčice sanjale.
Nakon što su otišle sa prijatnim iščekivanjem, nikada se nisu vratile kući da podele svoje utiske o putovanju. „Sećam se da ih je policija tražila, čak je dovodila i vodiče pasa, ali bezuspešno. Prošlo je toliko godina, a mi još uvek nemamo vesti“, kaže Andrej.
Pre nego što su devojčice otišle, ništa nije nagoveštavalo nevolju. Tog sudbonosnog dana, Katja je posetila svoju drugaricu iz razreda Tanju za vreme ručka. Devojčice su nešto šaputale u sobi, a zatim su otišle da pitaju Galinu Karambajevu, majku druge devojčice, za dozvolu da idu u šetnju.
„Bio je dan, devojčice su učile zajedno, bile su drugarice. Katja je bila dobra devojčica, nisam mogla ni da zamislim ništa loše. Pa, naravno, pustila sam ih. Tako su šaputale, spremile se, otišle i to je bilo to...“ kasnije se sećala uznemirena žena.
Dragoceno vreme je izgubljeno
Kada se učenice nisu vratile kući do 15:00 časova, Galina je počela da brine. Pozvala je Katjinu majku i podelila svoje brige. Katja ju je uverila rekavši: „Prošetaće, a onda će se vratiti.“ Ali tri sata kasnije, devojčice se nisu vratile. Žene su tada podigle uzbunu i odmah prijavile njihov nestanak policiji.
Istražitelji su počeli potragu sledećeg dana. Majke devojčica im nikada nisu oprostile zbog toga. Rekle su da je izgubljena ogromna količina vremena. Žene su same šetale metroom u nadi da će pronaći Tanju i Katju, ali bezuspešno.
Ujak Galine Karambajeve je nekada radio u organima reda, pa se zahvaljujući njegovim prethodnim vezama operacija potrage brzo proširila. Četa vojnika, vodiča pasa sa psima i pilota helikoptera, koji su iz vazduha nadgledali područje, počela je da pretražuje moguće rute.
Vođa operacije Nikolaj Monajenkov je ispričao: „Prvih nekoliko dana nismo nagađali šta im se dogodilo; nismo imali vremena. Pretraživali smo svuda: kanalizaciju, tavane i podrume. Temeljno smo pretražili sve što im se našlo na putu. I dalje ne razumem kako nismo ništa pronašli, nikakve tragove. Radili smo na ovim devojkama bez prestanka, sedam dana u nedelji. Radili smo danju i noću…“
U potrazi otkrivena ljubavna afera
Istraga je razmatrala nekoliko mogućih teorija u vezi sa nestankom devojčica. U početku su proverili sve Tanjine i Kaćine rođake. Kada je postalo jasno da su porodice dobrostojeće i da učenice nisu imale razloga da beže, neočekivano je otkriveno da Kaćina majka, Galina Rižova, ima starijeg ljubavnika, koji je odmah postao glavni osumnjičeni.
Galina Karambajeva se kasnije prisetila da je ova informacija bila prekretnica:
"Skandal je bio užasan. Galja je imala oko 30 godina, mojih godina. A imao je preko 60. Ispostavilo se da ovaj čovek ima porodicu, decu. Njegova žena nije znala ništa o ljubavnici, a Katjina majka nije znala ništa o njegovoj ženi i deci. A onda kada je sve izašlo na videlo... Ljudi su pričali samo o tome i govorili sve. A istražitelji su ga iznova i iznova vukli na ispitivanje. Iako je veče nakon nestanka muškarac otišao sa nama, pomažući nam u potrazi. Ne znam da li je to uradio iskreno ili samo da bi skrenuo sumnju.“
Kasnije se ispostavilo da je neposredno pre nestanka devojaka, žena odlučila da raskine sa svojim ljubavnikom, ali on nije pristao. Pokušao je da zadrži Galinu, obećavajući da neće odustati. Sve je izgledalo kao strašna slučajnost, izazivajući najstrašnije misli...
Istražitelj je rekao da je grupa istraživala čoveka, iako su sve njegove pretnje bile „neozbiljne i uglavnom izrečene u žaru trenutka“. Nikolaj Monajenkov se prisetio: „Pratio sam sve avenije, ali iz ličnih razloga, u slučaju Hotabiča, odmah sam rekao momcima da to nije on. Pa, to se na kraju i desilo.“
Mnogo truda uzaludno bez tragova
Nakon nedelju dana bezuspešne potrage, istražitelji su odlučili da incident ne tretiraju kao nesreću. Primarna teorija je postala da su devojčice ubijene iz seksualnih razloga. Stoga je policija počela da istražuje sve moguće osobe umešane u zločin, one „ranije osuđivane za pedofiliju i one sa mentalnim invaliditetom“.
Vodeći istražitelj u potrazi za Kaćom i Tanjom se prisetio kako je lično sledio ovu teoriju: „Išao sam u škole, razgovarao sa direktorima i razrednim članovima škola jedan na jedan. Pitao sam: 'Recite mi, da li je neko dobrovoljno otpušten zbog pokazivanja nezdravog interesovanja za decu?' I dali su mi imena sa konkretnim činjenicama. Proverili smo i njih, ove građane. Naterao sam detektive da rade na teoriji da je to bila normalna osoba, naizgled normalna.“
Prolazili su dani, pa meseci, ali nije bilo traga od učenica drugog razreda. Istražitelji su odustali, ali Galina Karambajeva je odbila da odustane od svoje ćerke i nastavila je svoje napore da je pronađe. Redovno je posećivala načelnike policije i zvaničnike, pisala novinama i konsultovala vidovnjake, ali sve bezuspešno.
Prema rečima porodica nestalih učenica, mediji nikada nisu objavili nijedan izveštaj sa zahtevom za pomoć. Ali mnogi su se sećali šta se dogodilo, pa su se nove teorije, spekulacije i glasine nastavile pojavljivati.
„Rekli su da su prodati u ropstvo, da su pronađeni živi, da su usvojeni. U međuvremenu, ja sam pokušavala da saznam bilo šta. Čula bih drugu priču, otrčala kući i čekala. Čekala bih da mi dovedu ćerku, živu. Ljudi to kažu. A sledećeg dana bih sedela tamo, plakala i čekala da me istražitelj odvede da vidim telo. Ali nikada nisam ništa dobila“, prisetila se Galina Karambajeva.
Rešen drugi slučaj nestale devojčice
Dve godine kasnije, gradom su počele da kruže vesti da je telo osmogodišnje devojčice, navodno jedne od nestalih učenica, pronađeno u kanalu za smeće u zgradi u Kirovskom okrugu. Njena glava je bila umotana u nešto što je izgledalo kao peškir, verovatno da bi se zaustavilo krvarenje.
Uprkos jezivim koincidencijama, telo nije imalo nikakve veze sa učenicama koje su nestale u metrou. Bila je to devojčica iz problematične porodice koja je jednog dana napustila kuću u šetnju i nikada se nije vratila. Niko nije bio posebno željan da je traži, ali su istražitelji brzo pronašli njenog ubicu. U međuvremenu, slučaj Karambajeve i Rižove ostao je nerešen.
Tanja i Katja se i dalje vode kao nestale. Nikolaj Bikovski, bivši šef odeljenja za krivičnu istragu Policijske uprave Novosibirske oblasti, koji je bio aktivno uključen u potragu za devojčicama, kaže da ga slučaj i dalje proganja. Legendarni detektiv spekuliše da su Karambajeva i Rižova bile umešane u nesreću: „Metro je tek bio izgrađen tada, a radovi su još uvek bili u toku. Pale su, njihova tela nisu primećena na vreme i tako su sahranjene.“
Vođa potrage Nikolaj Monajenkov, s druge strane, isključuje slučajne uzroke, jer je njegov tim pretražio svaku moguću lokaciju. Ubeđen je: „Bilo je ubistvo. A činjenica da telo nije pronađeno... To je bio samo prevarant koji je dao sve od sebe. Zakopao ga je negde u podrumu. Potrudio se da iskopa veću rupu i to je to.“
Krivični postupak protiv Rižove i Karambajeve je obustavljen zbog nedostatka dokaza i neuspeha da se identifikuje počinilac. Možda će biti ponovo otvoren kada se pronađu tela nestalih osoba ili se otkriju nove činjenice i tragovi.
Porodica se nije oprostila od voljenih
Galina Karambajeva kaže da iako je Tanjin mlađi brat imao samo šest godina kada je nestala, on se još uvek seća svoje sestre. Andrej nikada nije dozvolio majci da odustane i uvek joj je ulivao nadu da će biti pronađena.
„Kada sam bila u očaju, briznula sam u plač pred njim, a on je još bio samo dete, prišao mi je, pomilovao me po glavi i rekao: 'Mama, molim te, ne plači. Odrastaću i sigurno ću pronaći Tanju.' Zaista je tražio. Pisali smo u 'Čekaj me' i svuda drugde. Ali nije bilo traga. Katjina majka se kasnije ponovo udala, a ja sam odavno izgubila kontakt sa njom“, rekla je žena.
Svake godine 31. oktobra, na Tanjin rođendan, cela porodica ide u crkvu, pali sveću za njeno zdravlje, a zatim se okuplja oko stola. Galina priznaje: oseća da je njena ćerka živa i da će se jednog dana sigurno vratiti kući.
„Nemoguće je više živeti; još uvek ne znam šta joj se desilo. Osećam kao da je živa. Ali možda samo želim da se nadam tome, jer kako bih inače ja, majka, mogla da živim?“ zaključuje očajna majka u razgovoru za NGS.ru.
