Kada je 86-godišnji Hari Blodžet u avgustu 2026. godine isplovio iz Astorije u Oregonu, imao je samo jedan cilj – da ostvari poslednju veliku želju sa svoje životne liste i preplovi Tihi okean. Na put nije krenuo sam, već u društvu svog vernog psa Saše, a odredište im je bio Pago Pago na Američkoj Samoi.
Iako su ga prijatelji i komšije upozoravali da je takva avantura izuzetno opasna, Hari nije želeo da odustane od svog sna. Međutim, putovanje se ubrzo pretvorilo u borbu za opstanak. Njegov brod ostao je bez jedara, gorivo je počelo da nestaje, a dani su prolazili bez ikakvog kontakta sa kopnom. Kada je prošlo čak 60 dana bez vesti o njemu, prijatelji su počeli da strahuju od najgoreg.
Krenuo u ostvarenje poslednje životne želje
Hari Blodžet je dugo sanjao o velikoj plovidbi preko Tihog okeana. Iako je imao 86 godina i samo ograničeno iskustvo u jedrenju, bio je odlučan da ostvari ono što je opisivao kao poslednju stavku na svojoj životnoj listi. Prema pisanju „Njujork tajmsa“, pojedini prijatelji i komšije pokušavali su da ga odgovore od ove odluke. Njegov prijatelj Rendi Enders čak ga je savetovao da ne prodaje svoju imovinu i ne odriče se doma zbog putovanja čiji je ishod bio neizvestan.
Ipak, Hari je ostao pri svojoj odluci. U avgustu 2026. godine ukrcao se na jedrilicu Willow Wind, poveo svog psa Sašu, koji ima samo jedno oko, i zaplovio iz Astorije u Oregonu prema Pago Pagu na Američkoj Samoi. U početku je sve delovalo kao ostvarenje dugogodišnjeg sna, ali se situacija promenila mnogo brže nego što je očekivao.
Već nakon otprilike dve nedelje plovidbe počeli su ozbiljni problemi. Hari je ostao bez jedara, a zalihe goriva postajale su sve manje. Njegova jedrilica našla se na milosti okeanskih struja, daleko od kopna i bilo kakve neposredne pomoći.
Uprkos sve težoj situaciji, osamdesetšestogodišnjak nije odmah aktivirao signalni uređaj za slučaj opasnosti, poznat kao EPIRB, koji omogućava spasilačkim službama da lociraju plovilo. Kasnije je objasnio da se uopšte nije plašio i da je verovao svom brodu.
„Uopšte se nisam plašio“, rekao je Hari u razgovoru za „Njujork tajms“, dodajući da je brod dobro funkcionisao.
U međuvremenu, na kopnu su njegovi prijatelji sve više bili zabrinuti. Dani su prolazili, a od Harija nije bilo nikakvih vesti. Niko nije znao gde se nalazi, u kakvom je stanju niti da li je uopšte još živ.
Posle 60 dana bez vesti, prijatelj alarmirao Obalsku stražu
Kada je prošlo oko 60 dana bez ikakvog kontakta sa Harijem, njegov prijatelj i komšija odlučio je da više ne čeka. Prema izveštaju, prijatelj se obratio Obalskoj straži 24. oktobra 2026. godine, prenoseći joj ograničene informacije o nestalom muškarcu i njegovom putovanju.
Spasilačke ekipe suočile su se sa izuzetno teškim zadatkom. Nisu imale preciznu lokaciju broda, a trebalo je pretražiti ogromno prostranstvo Tihog okeana.
Komandant američke Obalske straže Džejson Ngujen, koji je nadgledao operaciju, objasnio je da je potraga bila posebno komplikovana zbog nedostatka informacija i velike udaljenosti koju je Hari planirao da pređe.
Preokret se dogodio 27. oktobra, kada je Obalska straža primila signal sa Harijevog uređaja za hitne slučajeve EPIRB. Nakon analize signala, spasioci su uspeli da utvrde da dolazi sa njegove jedrilice Willow Wind.
U potragu se uključio i komercijalni brod Grand Orion, koji se nalazio oko 60 milja od lokacije na kojoj je registrovan signal. Njegova posada uspela je da pronađe nestalog muškarca već narednog dana.
Dana 28. oktobra, nakon gotovo dva meseca provedenih na otvorenom moru, Hari i njegov pas Saša pronađeni su živi na palubi svoje jedrilice, oko 460 milja od San Dijega.
Bio je to trenutak ogromnog olakšanja za sve koji su pratili potragu. Čovek za koga su mnogi strahovali da se nikada neće vratiti kući uspeo je da preživi gotovo neverovatnu avanturu.
U kakvom su stanju pronašli Harija i njegovog psa?
Prema rečima komandanta Ngujena, Hari je izgledao kao čovek koji je proveo gotovo dva meseca na otvorenom moru. Bio je pomalo povređen i iscrpljen, ali je, s obzirom na okolnosti, bio u relativno dobrom zdravstvenom stanju.
Nakon spasavanja prebačen je u bolnicu, gde se oporavljao od teškog iskustva. Njegov pas Saša takođe je preživeo ovu neobičnu avanturu.
Hari je kasnije ispričao da je tokom plovidbe imao dovoljno zaliha dehidrirane hrane, kao i određenu količinu vode. Ipak, voda koju je imao bila je neprijatnog mirisa, zbog čega njegov pas nije želeo da je pije.
Komandant Ngujen iskoristio je ovaj slučaj i da upozori druge na opasnosti samostalnih dugih plovidbi. Kako je istakao, mnogi ljudi koji se nađu u sličnim nevoljama nemaju toliko sreće i dešava se da spasilačke ekipe nikada ne uspeju da ih pronađu.
Iako je njegovo putovanje završeno spasavanjem i boravkom u bolnici, Hari nije promenio svoj pogled na život. Uprkos svemu što je prošao, i dalje želi da ostvari svoju veliku želju i završi putovanje koje je započeo.
Iz bolničkog kreveta poručio je da ljudi ne bi trebalo da odustaju od svojih snova i ciljeva, bez obzira na prepreke koje im se nađu na putu.
Stil / People