Nakon penzionisanja, mnoge žene iznenada otkriju čudnu stvar: imaju više slobodnog vremena, ali sam život kao da je kraći.
Nikad nije bilo dovoljno vremena. Posao, deca, škola, muž, kupovina, vikendica, roditelji. Uvek je morala nekog da nahrani, pozove, odveze i doveze i za nekim da počisti. A onda su deca odrasla, posao se završio — i ispostavilo se da je navika da nekom bude potrebna jedina ostala.
A onda se sve to opet pretvorilo u nešto drugo:
„Mama, dođi da mi pričuvaš decu.“ „Mama, pozajmi mi novac.“ „Mama, zašto ti je potreban ovaj stan? Hajde da ga prodamo pa da kupimo nešto manje za tebe..“ I žena pristaje. Ne zato što je primorana. Zato što voli. Zato što je neprijatno odbiti. Zato što je oduvek verovala da dobra majka treba da pomaže svojoj deci.
Ali posle šezdesete, posebno je važno naučiti da nešto zadržite za sebe.
Ne iz pohlepe. Iz ljubavi prema sopstvenom životu.
5 stvari koje ne treba da date deci kad odete u penziju
1. Ne dajte deci stan u kojem živite.
Postoje žene koje, nakon penzionisanja, odjednom počinju da razmišljaju o stanovanju kao o nasledstvu koje treba unapred pravilno raspodeliti.
„Teško je mom sinu sada, neka stan bude njegov.“
„Tesno je za moju ćerku i decu, ja ću se snaći nekako.“
„Pa, ne treba mi mnogo. Za sada ću živeti u kući na selu.“
U početku, sve deluje razumno, posebno kada deci zaista treba pomoć. Ali vreme prolazi i žena otkriva da je poklonila više od samo kvadratnih metara. Dala je svoje mesto.
Stoga, za stariju osobu, posedovanje kuće ili stana nije nepotreban luksuz ili „kapital koji je šteta ne dati deci“. To je rezerva slobode. Mesto gde ne morate da tražite dozvolu da živite svoj život.
Ako želite da pomognete svojoj deci da pronađu mesto za život, postoji mnogo načina da to uradite. Ali nikad ne ostavljanje sebe bez sopstvenog bezbednog prostora samo iz osećaja dužnosti.
2. Ne pretvarajte svoju ušteđevinu u beskrajni roditeljski zajam
„Mama, možeš li mi pomoći do plate?“
Naravno. Pa opet. Onda za popravke. Onda za kredit, za časove violine, za novi automobil...
I svaki put se čini: pa šta? Imam penziju, ne treba mi mnogo.
I onda odjednom desi se situacija koja zahteva veći novac, poput iznenadne operacije kuka ili nova zubna proteza i vi više nemate vaše zalihe novca.
3. Ne dozvolite da vaša deca odlučuju kako ćete živeti
U početku čak izgleda brižno.
„Mama, ne moraš tamo da ideš.“
„Mama, nemoj sama da ideš, odvešćemo te kasnije.“
„Mama, zašto ti je potrebno ovo putovanje? Bolje je da ostaneš kod kuće.“
I postepeno se osoba navikne da sve koordinira sa decom.
Kada stići. Šta kupiti. Gde ići. Mogu li se videti sa prijateljima? Da li se isplati ići na odmor?
A onda su deca zauzeta. Nisu zvala. Nisu došla. Nisu se javila. A majka sedi kod kuće, jer ni sama više ne zna šta može bez njih.
Ovo je nešto što ne bi trebalo da dozvoliš. Deca mogu da te vole, a da i dalje imaju svoj život. Imaju posao, porodicu, decu, probleme, planove. Ako te nisu zvali tri dana, to ne znači da im više nisi potreban.
Nakon penzionisanja, posebno je važno povratiti moć donošenja odluka.
Ako želiš da prošetaš ujutru, samo napred. Ako želiš da se upišeš na čas plesa, upiši se. Ako želiš da čitaš kod kuće ceo dan, i to je u redu.
Više ne morate da čekate da neko postane dostupan da biste počeli da živite.
4. Ne posvećujte sve vreme svojoj deci
Sasvim je uredu pomoći nekada deci oko unuka. Skuvati večeru, pustiti ih da prespavaju, ali nije uredu da vam to postane novi posao. Cenite svoje sopstveno vreme. Vodite računa o sebi, negujte svoje navike, svoje hobije, svoje prijatelje... Jer u suštini sve to čini vas kao ženu.
5. Ne dajte svojoj deci san o sopstvenom životu
Najdragocenije stvari mogu se pokloniti neprimećeno. Ni stan. Ni novac. Ni sat. Nada da bi u budućnosti možda i dalje postojalo nešto tvoje. Žena pogleda svoju decu, unuke i kaže: „Sada su moj život oni.“
I u početku je u njemu mnogo ljubavi. A onda postepeno reč „ja“ nestaje.
„Želim.“ „Zainteresovan sam.“ „Sanjam.“
Umesto toga, ostaje nam: „Trebalo bi da im pomognemo“, „trebalo bi da kupimo nešto za unuke“, „bilo bi lakše za decu“.
Ali šezdeset ili sedamdeset godina nije kraj ljudske istorije.
Možeš da odeš negde gde nikada ranije nisi išla. Možeš da naučiš novu veštinu. Možeš da stekneš prijatelje. Možeš da plešeš, putuješ, čitaš, učiš. Možeš se čak i zaljubiti, ako ti život pruži priliku.
Nije potrebno raditi nešto grandiozno.
Ponekad novi život počinje jednostavnom odlukom: preskočite dečju posetu u subotu i idite u park sa prijateljem. Ili kupite kartu za pozorište. Ili jednostavno popijte jutarnju kafu u kuhinji i ne žurite.
Deca ne bi trebalo da postanu značenje zbog kojeg sebe poništavate.
Najzdraviji odnos između odrasle dece i roditelja počinje tamo gde niko ne mora dati sve nekom drugom.
Možda je ustvari jedan od najvažnijih poklona koje roditelji mogu dati svojoj odrasloj deci: da im ne postanu teret, da ne zahtevaju stalnu pažnju, a istovremeno da se ne pretvore u osobu koja više ništa ne želi za sebe.
