"Mama, molim te nemoj da lažeš - radi šta hoćeš, samo nemoj opet da nas lažeš": Šestogodišnje dete je tužno plakalo, a Lejla nije znala šta ju je snašlo

Ilijana je trčala što je brže mogla preko ispucalog asfalta, spotičući se o sandale koje je obula na brzinu, čak ni ne zakopčavši čičak na kaišu. Dah joj je bio isprekidan, tanke, dečije grudi su joj se nadimale, a iz grla joj je izbijao divlji krik.

Devojčica se spotaknula o ivičnjak blizu kapije tetke Marine, starije sestre njene majke, i udarila dlanovima u metalnu ploču. Kapija se nije pomerala. Ilijana, gušeći se u suzama, udarala je po njoj obema rukama.

„Tetka Marina! Tetka Marina! Otvori!“

Odmah je Tuzik, mešanac neodređene rase, koga je Marina pokupila kao štene na autoputu pre tri godine, počeo da laje u dvorištu. Artem, Marinin muž, čačkao je karburator starog Moskviča u garaži i, čuvši lavež, izvukao se iz rupe. Sama Marina je već trčala sa trema, brišući mokre ruke o kecelju.

Tetka, spasi mamu 

Otvorila je kapiju tako snažno da je Ilijana, koja ju je vukla, skoro pala.

„Bože moj! Šta nije u redu? Šta se desilo?“ Marina je zgrabila devojčicu za ramena, zavirujući u njeno suzno lice.

"Opet udara mamu! Čizmom! Tetka, spasi mamu!“, jecalo je dete.

U tom trenutku, stigao je Artem. Već je sve razumeo bez daljeg ispitivanja. Samo je kratko pogledao ženu, ćutke klimnuo glavom i odjurio u kuću da uzme ključeve od kola. Minut kasnije, njih troje su leteli u starom Moskviču, koji je stenjao i škripao preko svake neravnine. Ilijana se tresla na zadnjem sedištu, ruke su joj bile obmotane oko ramena, usne su joj se tiho pomerale.

Marina, sedeći napred, čačkala je mobilni telefon, pokušavajući da pozove sestru. Telefon je zvonio, ali niko se nije javio.

„To je zver“, promrmljala je Marina kroz zube, i nije bilo jasno na koga je mislila. „Pa, to je zver.“ „Arteme požuri molim te.“

„Guram, Marina, guram“, promrmlja čovek, a mišići ispod njegove ispucale kože su se tako jako trzali da je bilo jasno da je mesecima ključao zbog onoga što se dešava u kući njegove svastike.

Kada su stigli, sve je bilo tiho. Vrata kuće su bila odškrinuta, a promaja je ulazila unutra, pomešana sa mirisom kiselo-kupusne čorbe i nečeg oštrog i alkoholnog. Marina je ušla prva, Artem za njom, spreman da svakog trenutka zaštiti ženu. Ilijanu su ostavili u kolima.

 Opet ju je tukao

Kuća je bila u užasnom stanju. Lejla je sedela na sredini sobe, na tepihu umrljanom nečim smeđim. Monotono se ljuljala s jedne na drugu stranu, čvrsto stežući mlađu Kaću, koja još nije imala ni dve godine, uz grudi. Kaćino lice je bilo ispunjeno suzama. Viktor je stajao iznad Lejle držeći ruke na kukovima. Ne onaj Viktor koji ju je nekada nosio u naručju, već sasvim drugi, odvratan. Njegove oči su bile zamućene, njegove usta su se iskrivila.

„Šta radite ovde?“ upitao je, ne okrećući se, kao da je mogao da oseti ko je ušao. „Je li Ilijana opet cinkarila? Srediću ja to dete.“

„Nećeš je ni dodirnuti“, tiho reče Artem. „Skloni se od Lejle.“

„Pa šta?“ Viktor se konačno okrenuo, a pijana hrabrost preletela je preko njegovog izmučenog lica. „Šta nije u redu, zete, planiraš li ponovo da se tučeš? Već smo ovo prošli, sećaš se? Lejla te je sama molila da se ne mešaš. Reci mu, Lejla! Reci mu, idiote!"

Lejla je konačno podigla glavu. Ogromna modrica joj je cvetala na levoj jagodičnoj kosti, usna joj je bila rascepljena i prekrivena crnom krastom, ali najgore od svega, oči su joj bile prazne kao kod mrtve ribe.

„Marina, uzmi devojčice“, rekla je tiho. „I idi sam. Sama ću se time baviti. Moja je krivica, zaista. Samo je umoran; Nisam mu zagrejala večeru.“

 Sindrom žrtve uvukao se kao nikotin u njene pore

Marina se zagrcnula od ovih reči. Htela je da vrisne, da zgrabi sestru za ramena i da je trese dok se iz nje ne istrese ova ropska besmislica, dok se ovaj idiotski mentalitet žrtve, koji se uvukao u nju kao nikotin u prste, ne raznese. Ali umesto toga, ona je samo stisnula zube i, praveći široki krug oko Viktora, nagnula se ka Lejli, pokušavajući da joj uzme Kaću iz naručja. Devojčica se smrtonosno držala majke, i morali su da je otrgnu silom, otpuštajući joj jedan po jedan sićušne prstiće sa majčinog džempera.

„Hajde, mala, idemo kod tetke“, šapnula je Marina, a Kaća je odjednom počela da histeriše.

To je ono što je zaista strašno: ne modrice na licu odrasle žene koja je sama izabrala ovu sudbinu, već taj dečji vrisak, od kojeg se krv ledi.

Artem je, u međuvremenu, držao pogled uprt u Viktora. Nervozno se premeštao s noge na nogu, ali se plašio da se umeša. Već se par puta se opekao, a znao je da je taj čovek zastrašujući kada je ljut.

Odveli su Kaću. Pokupili su Ilijanu, koja je sedela u kolima, prsti su joj pobeleli jer je čvrsto stezala sedište. Odvezli su se kući. Nisu pozvali policiju jer su znali da Lejla neće podneti prijavu, a čak i ako bi podnela, povukla bi je sat vremena kasnije, moleći policajca da ne diraju čoveka koji je hranio njenu porodicu. To se dogodilo već tri puta ove godine, i svaki put su davani isti izgovori: „Umoran je“, „Ima problema na poslu“, „Izludela sam ga“.

Marina je položila devojčice na veliku sofu, pokrila ih ćebetom i dala im da piju toplo mleko. Ilijana je dugo jecala u snu, celo telo joj se treslo kao da ju je udarila struja, i brzo je nešto mrmljala u jastuk. Kaća je samo ležala otvorenih očiju, ćutke gledajući u plafon. Njena tišina je bila toliko zastrašujuća da bi Marina, prolazeći, svaki put stala da proveri da li devojčica diše, dok je ona ostajala nepomična.

Koji greh iskupljuje Lejla

„Ne razumem, Arteme“, rekla je Marina kada su konačno ostale same u kuhinji i kada je njen muž zapalio cigaretu pored blago otvorenog prozora, duvajući dim kroz prozor. „Ne razumem ni svoju rođenu sestru. Šta joj se to mota po glavi? Ljubav? Strah? Navika? Nema dovoljno novca da se plaši da će ostati bez novca. Ona ima svoj stan; sami smo joj ga dali nakon što je tata umro. Toplo, suvo, u dobrom kraju. Mogla bi odmah da se preseli tamo sa devojčicama i da ne pusti Viktora ni na vrata da ueđe. Šta je sprečava? Koji veliki greh ona iskupljuje pred njim?

Artem je dugo ćutao, tresući pepeo u staru limenu konzervu koju je koristio kao pepeljaru. Generalno je bio čovek od malo reči.

„Vidiš, Marine“, konačno je rekao, „postoje ljudi kojima su životi uništeni, a ipak misle da tako treba da bude. Tvoja sestra se oseća krivom za stvari za koje nikako ne može biti kriva. Možda to potiče iz detinjstva, možda ju je Viktor tako naučio. Posle svake svađe, on pada na kolena, izjavljuje ljubav, donosi cveće, obećava planine zlata. A ona mu veruje. Zato što zaista želiš da veruješ da će se čovek popraviti. Znaš kako se alkoholičari leče deset puta? I ovde je isto. Imaju svoj ciklus: skandal, svađa, pomirenje, medeni mesec, napetost, još jedan skandal. I tako u krug dok neko ne umre ili ne ode u zatvor.

„Devojčice će od tog života da polude“, oštro ga je prekinula Marina. „Ilijana, sa šest godina, već je odrasla kao starica.“ Ona sve razume, svaki put trči kod nas. A Kaća je sasvim prestala da priča. Dete ima dve godine! Dve! Trebalo bi da već može da izgovara rečenice, ali je tiha kao riba, gleda u jednu tačku i ništa ne govori. Uskoro će potpuno zaboraviti kako se izgovaraju reči. Da li je ovo normalno?"

„Nije normalno, naravno da nije“, reće Artom, gaseći cigaretu u tegli.

 Pogledaj decu, ponašaju se kao krpene lutke jer ti "sređuješ ovo"

Dve nedelje kasnije, sve se ponovilo. Opet je bilo veče, a Viktor se vratio kući lošeg raspoloženja. Ili je nešto pošlo po zlu na poslu, ili ga je jednostavno opsednuo đavo — ko može da shvati ove pijane ljude?

Lejla još nije postavila sto, pogrešno ga je pogledala, pogrešno je odgovorila. Uvek se nađe izgovor kada se traži, a Viktor je trežio izgovore. Komšije su kasnije javile: vriska je bila toliko glasna da se čak i tri kuće dalje moglo čuti kako Lejla vrtišti: „Ne diraj decu, ne diraj ih.“ „Udri mene, nemoj njih!“ I ponovo je Ilijana, bosa, ovog puta čak i bez sandala, jurila niz ulicu, a Artom je već trčao ka njoj, jer ga je komšija već uspeo pozvati.

Artom je uleteo u kuću bez kucanja, jednim udarcem oborivši krhka drvena vrata. Viktor je stajao nad Lejlom, jednom rukom je držao za kosu, podižući drugu ruku da udari. Ugledao je zeta, na trenutak se zamrznuo, ali je nije pustio. A onda je Artom, koji mu je dva puta ranije pružio šansu i dva puta obećao ženi samo da će razgovarati, istupio napred i, bez daljeg odlaganja, jednim preciznim udarcem u vilicu oborio Viktora na pod. Srušio se kao vreća papira. Lejla je zavijala i puzala prema njemu da proveri da li je njen voljeni mučitelj još živ.

„Šta si uradio?!“ vikala je na zeta, štiteći svojim telom onesvešćenog muža. „Ubio si ga! Zašto si došao? Mogli smo ovo sami da rešimo!"

„Kako ste mogli to da rešite?“ promrmlja Artem. „Na hitnoj pomoći? Na groblju? Pogledaj svoju decu, idiote! Pogledaj svoju Kaću. Ćuti, kao krpena lutka, ćuti od straha, ćuti jer ti 'sređuješ ovo'!“

Ovog puta, Marina nije ni pokušala da odvede Lejlu ili da je nagovori. Jednostavno je podigla Kaću, koja se sklupčala u uglu ispod kreveta, i odvukla je do auta. Ilijana je već sedela na zadnjem sedištu, rukama obgrlila sestrina ramena, milujući je po glavi, govoreći: „Tiho, Kaća, tiho, bićemo kod tetke Marine. Lepo je tamo, smešan je njen mačak.“

Te večeri, Marina je rekla mužu:

„To je to. Dosta. Sutra idem u socijalno želim da tražim starateljstvo. Arteme, ne šalim se. Volim svoju sestru, ali više volim decu. Neću dozvoliti da odrastu gledajući kako tata tuče mamu. Neka se Lejla ljuti, neka me mrzi, neka radi šta god želi, ali devojčice će živeti sa nama dok se ona ne razvede od njega. Dok ga potpuno ne napusti. Ili dok je sud ne liši prava, ako nije dovoljno pametna da se razvede.“ „Slažem se“, jednostavno je rekao Artem.

Deca će živeti sa nama

Prvog meseca nakon što su organi za zaštitu dece, nakon što su sproveli inspekciju životnih uslova devojčica i razgovarali sa komšijama, odlučili da privremeno smeste devojčice kod Marine i Artema, Lejla uopšte nije razgovarala sa sestrom.

Ignorisala je telefonske pozive i nije otvarala vrata kada bi Marina stigla bez devojčica da pokuša da razgovara. Viđala je svoje ćerke svaki dan. To je bio dogovor koji su sklopile kako bi održale vezu između majke i dece. Svakog dana u dva sata popodne, kako je bilo zakazano, Lejla je dolazila na igralište.

Došla bi u park između njihovih kuća i tamo, sedeći na klupi ispod stare topole, ostala je sa ćerkama tačno sat vremena. Marina je bila prisutna, ali je držala distancu kako ne bi isprovocirala sestru na svađu pred decom. Devojčice su trčale majci što su brže mogle, držeći se uz nju. Kaća je zarila lice u majčin stomak i nešto mrmljala. Još uvek nije počela da govori, iako je prošlo skoro mesec dana. Lejla je plakala, grlila ih, ljubila, a zatim odlazila pognute glave, i moglo se videti kako je sramota i tuga lome. Jednog dana, Lejla je stigla na igralište sa pola sata zakašnjenja, srećna, oči su joj sijale, i izletelo je:

„Devojčice, mama će vas uskoro dovesti kući! Tata se popravio. Tata nas nikada, nikada više neće povrediti. Živećemo ponovo zajedno, kao pre.“ Marina, čuvši to, prišla je bliže.

„Jesi li luda? Lejla, o čemu pričaš? Da li mu veruješ?“

„Naravno da mu verujem“, rekla je Lika, ponosno podižući bradu. „I nisi imala pravo da se mešaš. Mi smo porodica. Ko si ti da se mešaš u moju porodicu?“

„Ja sam ta koja je dva puta mesečno dovodila tvoje ćerke kući dok si ti bila u nesvesti ili prekrivena krvlju!“, odbrusila je Marina. „Čuješ li sebe, Lejla? Šta ti je obećao? Da će se lečiti? Da više nikada neće piti? Da je shvatio koliko voli tebe i devojčice? To ti je rekao sto puta, i svaki put se završavalo udarcem čizmom u glavu!“

Bolesna si od ljubavi prema tom idiotu

„Ne usuđuj se da vređaš mog muža!“, vrisnula je Lejla, a Ilijana se odmah trgla kao da ju je udarila struja, okrećući glavu prema vrisku sa izrazom lica kao da očekuje da će ponovo biti pretučena.

„Tvoj muž“, rekla je Marina polako, slog po slog, „tvoj voljeni muž je doveo tvoju najmlađu ćerku do tačke gde je zaboravila da govori. Jesi li razumela? Kaća još uvek nije rekla ni reč! Ni reč, Lejla! A pre toga je brbljala iz sveg glasa, nazivajući te „mama“, a tog idiota „tata“. Sada samo plače i gleda. Ako želiš da ti ćerke mentalno obole, samo napred. Samo zapamti: ići ću na sud i pokušati da ti se oduzme roditeljsko pravo. Dosta. Ne možeš da se nosiš sa tim, Lejla. Bolesna si od ljubavi prema tom kretenu."

Lejla je toliko prebledela da se čak i modrica, koja je još uvek bila na njenoj jagodičnoj kosti, još jasnije isticala. Potrčala je ka sestri, ali onda je Ilijana stala između njih. Mala i mršava, obučena u istu ružičastu haljinu koju joj je tetka Marina kupila prošle nedelje, i izgledala je ozbiljno kao tužiteljka na suđenju.

„Mama“, rekla je glasno i jasno, „ne želim da se vratim tati. Plašim se tate. Ne želim da te ponovo šutira. Radije bih živela sa tetkom Marinom i tečom. I sa Kaća takođe. Ona je još mala i ne može sama za sebe reći da se i ona plaši. Možeš svaki dan dolaziti na naše igralište. Ali ja ne idem kući.“

A onda se dogodilo nešto što niko nije očekivao. Lejla, čuvši ove reči od svoje najstarije ćerke, odjednom je omela, sela na klupu i zaledila se. Gledala je ispred sebe neverujući, usne su joj drhtale, kao da pokušava nešto da kaže, ali nije mogla.

Marina je nije tešila. Uzela je devojčice za ruku i odvela ih kući ne osvrćući se. Sat vremena kasnije, pozvala je muža i rekla:

„Spremite papire. Podnećemo zahtev za stalno starateljstvo. Izgleda da je to jedini način da ih spasemo.“

Mama je bila veoma glupa i veoma slaba

Prošao je još jedan mesec. Devojčice su živele sa Marinom i Artemom i njihovim sinovima, osmogodišnjim Ljubišom i petogodišnjim Darkom. Kuća je ličila na vrtić: bila je tesna, bučna i veoma vesela. Ilijana, koja se u početku trzala na svaki glasan zvuk, postepeno se opustila i već se trkala sa dečacima, zaboravljajući da nosi haljinu, a ne pantalone. Kaća je ćutala, ali je počela da se osmehuje, a to je već bila pobeda. Marina ju je svake nedelje vodila kod dečjeg neurologa i psihologa, a lekari su govorili: „Vreme, strpljenje i mir. Dete je pretrpelo tešku traumu, ali se može izlečiti ako se eliminiše izvor straha.“

Lejla je svaki dan dolazila na igralište, i svaki dan je Marina videla svoju sestru kako sa čežnjom gleda svoje ćerke, sa tako prodornim bolom da je bilo nemoguće ostati ravnodušna. Ali uz taj bol, nešto novo se pojavljivalo u Lejlinim očima, nešto čega ranije nije bilo. Misao, teška kao kaldrma, koju je prevrtala u glavi iz dana u dan, ne usuđujući se da je izgovori naglas.

Jedne večeri, neko je pokucao na vrata Marinine kuće. Artem, sedeći sa dečacima ispred televizora, viknuo je: „Otvoreno je!“ i Lejla se pojavila na pragu držeći papir u rukama.

„Mogu li?“ upitala je tiho, a Marina, izlazeći iz kuhinje sa kuhinjskom krpom na rukama, ćutke je klimnula glavom.

„Htela sam da kažem devojčicama“, rekla je Lejla, ulazeći u sobu, sedajući na ivicu sofe i dozivajući Ilijanu i Kaću k sebi. „Dođite ovamo, drage moje. Mama ima nešto važno da vam kaže.“

Devojčice su prišle, Ilijana oprezno, Kaća poverljivo, i stajale su pred majkom.

„Podnela sam zahtev za razvod“, rekla je Lejla. „Vidite, ovo je zahtev. Danas sam ga odnela na sud.“

Marina je polako utonula u stolicu. Artem je isključio televizor.

Bila sam tako ljuta na nju

„Hoće li tata više živeti sa nama?“ upitala je Ilijana, a njen glas nije zvučao čak ni srećno, već prilično oprezno i nepoverljivo.

Nada.

„Ne, draga moja“, Lejla je ispružila ruke, a Ilijana je pojurila ka majci, zarila je celo telo u njene, drhteći. „Tata više nikada neće nikoga povrediti. Mama je bila veoma glupa i veoma slaba, ali sada je mama postala pametnija. Sada će sve biti drugačije. Živećeš sa tetkom Marinom još malo, dok ne sredim naš novi život. A onda ćemo se preseliti u naš stan, i živećemo same, samo nas tri, tiho i mirno.“

„Lažeš li?“ iznenada je upitala Ilijana, odmičući se i gledajući majku pravo u oči. „Već si rekla da će sve biti u redu, a onda me je ponovo udario. Ne laži, mama. Odrasla sam, neću plakati. Samo nemoj da lažeš.“

Lejla se nije trgla od ovih reči. Prihvatila ih je kao što se prihvata gorak, ali neophodan lek.

„Ne lažem, draga moja“, rekla je čvrsto. „Više te nikada neću lagati. Marina, mogu li večeras da ostanem sa njima? Želim da im pročitam priču za laku noć.“

Marina je ćutke klimnula glavom. Desilo se gotovo nemoguće, gotovo čudo. Ne odmah, kroz dečje suze i užas razdvajanja, ali nešto se promenilo u njenoj sestri.

Nakon što su devojčice stavljene u krevet i Lejla otišla, Marina i Artom su dugo sedeli na tremu, posmatrajući kako letnji sumrak pada na grad, mirišući na pokošenu travu i prašinu koju je dan zagrejao.

„Misliš li da će izdržati?“ upitala je Marina, uvijajući se u muževljevu flanelsku košulju.

„Mora“, rekao je on, paleći još jednu cigaretu. „Mora zbog dece. Pogotovo što ima podršku. Nećemo je napustiti.“

„Bila sam toliko ljuta na nju“, tiho je priznala Marina. „Toliko ljuta da reči ne mogu da opišu. Mislila sam da je to to, moja sestra je otišla, otišla zauvek. Ali sada je gledam i razumem: jednostavno se plašila da bude sama. Posle mame, uvek se lepila za nekoga. Prvo tatu, pa Viktora. Više se naslušala usamljenosti nego batina.“

„Ima nas i devojčice“, rekao je Artom.

Prošlo je leto, a zatim jesen. U decembru, neposredno pre Nove godine, starateljstvo nad devojčicama je vraćeno Lejli, uz uslov redovnih javljanja u socijalno.

Viktor, ostavši bez porodice, krenuo je nizbrdo. Kružile su nejasne glasine o njemu. Možda se prijavio za posao negde na severu, ili je možda bio zatvoren zbog tuče. Niko nije znao sa sigurnošću, i nikoga nije bilo briga.

Stan koji je Lejla nasledila od roditelja oživeo je nakon renoviranja koje su ona i Marina zajedno uradile. Kaća je počela da priča. U početku plašljivo, pojedinačnim slogovima, zatim rečima, ali do leta je brbljala, a njena prva potpuna rečenica bila je: „Mama je lepa, a tetka Marina je dobra.“

Lejla, čuvši to, briznula je u plač, zarivši lice u sestrino rame.

„Oprosti mi“, šapnula je, razmazujući suze niz obraze. „Oprosti mi što sam bila takva budala, takva neprobojna, gluva budala. Sve sam vas izneverila, skoro sam uništila decu.“

„Zaboravi“, odgovorila je Marina, grleći sestru. „Glavno je da si se izvukla. Sama. Niko ne bi napravio ovaj izbor umesto tebe. Ja bih spasila samo decu. I tebe, i sebe i njih. Zato ne plači, umesto toga idi po sladoled."

Život se, naravno, nije pretvorio u savršenu bajku, gde su svi srećni i sve je zaboravljeno. Ožiljci su previše duboki i trebaće previše vremena da zarastu.

Ilijana se još uvek trzala neko vreme ako bi neki čovek na ulici iznenada povisio glas, a Kaća bi ponekad zaćutala usred igre i zurila u prazno, kao da sluša nešto što niko osim nje nije mogao da čuje. Ali sada bi Lejla hvatala svaki takav pogled, grlila ćerku i govorila: „U redu je, dušo, kod kuće smo, bezbedne smo.“ A Kaća bi klimnula glavom, s poverenjem, kao što to mogu samo deca koja su ponovo naučila da veruju odraslima.

A Marina, posmatrajući ih sa strane, razmišljala je o tome kako je svaka situacija rešiva, glavno je da imaš hrabrosti i volje.