Taj dan je bio kulminacija osam mučnih godina. Unutar njene viktorijanske kuće u mirnom delu Bristola, Kejtlin Prajs je upravo bila uhapšena. Rečeno joj je da mora da pođe sa policajcima u stanicu.
Potpuno šokirana, Kejtlin je tvrdila da je nevina dok je tešila svog jedanaestogodišnjeg sina Metjua, koji se držao za nju i preklinjao je da ne ide. "Soba se vrtela", priseća se Kejtlin (61). "Bilo je to kao iskustvo izvan sopstvenog tela. Osećala sam se kao da gledam film. Jednostavno nisam mogla da verujem da je ovo stvarnost."
Kejtlinin "zločin"? Pokušaj da obezbedi topao dom dvojici braće koju su zanemarili njihovi biološki roditelji, zavisnici od droge. Zapravo je Kejtlin bila ta koja je, teška srca, pozvala policiju nakon što joj je najstariji sin, Finli (tada 12 godina), uputio jezive pretnje smrću, ispovedala se ona za britanski list "Dejli mejl".
Od sna o srećnoj porodici do surove realnosti
Nakon što su usvojili dečake 2014. godine, Kejtlin i njen suprug Pol gledali su kako Finlijevo ponašanje izmiče kontroli nakon polaska u srednju školu. Iako su navikli na njegove ispade nasilja, jednom je pokušao da udavi brata u bazenčiću, drugom prilikom je Pola poslao u bolnicu i napao brojne učenike i nastavnike. Kejtlin se ovog puta zaista uplašila za svoj život.
"Finli je tog dana potpuno izgubio kontrolu", kaže ona. "Počeo je da viče da će me izbosti nožem, psovao me je i govorio da će me raseći od glave do pete." Kada je pozvala policiju, operater je čuo pretnje preko telefona. Ali, nakon što su policajci odveli Finlija u drugu sobu da ga smire, izašli su i uhapsili njegovu majku, zbog navodnog traga na dečakovom čelu.
Kejtlin je provela noć u ćeliji. Iako je sutradan puštena, Finli se više nikada nije vratio njihovoj kući. "Nikada nisam mislila da će se naše usvajanje ovako završiti. Volimo ga kao da je naše rođeno dete, a ponekad se stidim što nismo uspeli."
Brzi proces usvajanja i prvi znaci traume
Kejtlin i Pol, inženjer, nisu imali dece kada su se upoznali u kasnim četrdesetim godinama. Venčali su se 2011. godine, puni nade da će stvoriti porodicu. Kako su bili finansijski stabilni i strpljivi, proces usvajanja je tekao brzo, manje od godinu dana od prijave, deca su bila u njihovom domu.
Dobili su Finlija (4) i Metjua (3). Dečaci su proveli većinu života u hraniteljskim porodicama nakon što su oduzeti biološkim roditeljima zbog teškog zanemarivanja. "Mislili smo da će to biti naš srećan kraj", priseća se Kejtlin. "Sada mi je to skoro smešno."
Iako su se trudili da im pruže savršeno detinjstvo, Finli nikada nije uspeo da se veže za njih na isti način kao Metju. Kao mališan, on je morao da traži hranu za svog mlađeg brata dok su bili zanemareni, i nikada nije mogao da se odrekne te uloge zaštitnika i prepusti se roditeljima.
Nasilje koje je preraslo u strah
Problemi su počeli već u osnovnoj školi, gde su dečaci napadali osoblje i drugu decu. U srednjoj školi, Finli je počeo da konzumira kanabis i da beži od kuće. "Najduže ga nije bilo 36 sati kada je imao samo deset godina. Bili smo prestravljeni."
Zatim je usledilo fizičko nasilje prema roditeljima. "Počeo je da nas udara kad god bi se naljutio. Strašno je plašiti se sopstvenog deteta." Jednom je Pola udario toliko jako da je ovaj završio u hitnoj pomoći sa povredom bubrega. Kejtlin je jednom prilikom napravio masnicu na oku.
Finli je počeo i da lažno optužuje roditelje da ga zlostavljaju. Svaku modricu koju bi zadobio padom sa bicikla ili drveta prijavljivao je kao posledicu fizičkog kažnjavanja.
Konačni slom i odlazak
Kada je Kejtlin uhapšena, svet se srušio. Puštena je nakon 24 sata, ali joj je zabranjeno da se vrati kući dok traje istraga. Sledećeg dana, Finli je napao Pola, a zatim i njega lažno optužio za nasilje. Pol je takođe morao da napusti kuću.
Sledećeg dana, preko video-nadzora na vratima, roditelji su gledali kako socijalni radnici odvode Finlija. Bio je to poslednji put da je boravio u toj kući. Kako niko drugi nije mogao da ga preuzme, socijalna služba ga je vratila u dom. Protiv Kejtlin i Pola nisu podignute nikakve optužnice.
Život u senci krivice i olakšanja
Tri godine kasnije, Pol i Kejtlin žive sa Metjuom, koji sada uživa u miru bez bratovljevih ispada. Kejtlin priznaje: "Užasna istina je da nam je svima bolje bez njega."
Finli i dalje odbija kontakt. Kada su mu za 16. rođendan doneli tortu i poklone, on je pobegao iz doma pre nego što su stigli. Iako ga posećuju svakih nekoliko meseci, on retko želi da razgovara sa njima.
"Dugo nas je grizla savest, ali smo kroz grupe podrške shvatili da nismo mi loši roditelji, već da su ovakve priče kod usvajanja dece sa teškim traumama nažalost česte", kaže Kejtlin. "I dalje živim u senci straha da ću jednog dana primiti poziv da je uhapšen ili mrtav. On je naš sin. Ako jednog dana zatraži oproštaj, bićemo tu raširenih ruku. Ali, bojim se da taj dan nikada neće doći."
