Izabrala sam najtišu devojčicu u sirotištu: Rekli su mi "Nemoj nju, ona ima loše gene" 15 godina kasnije desilo se ono što niko nije mogao da zamisli

KoDirektorska kancelarija u Domu za sirotište broj 5 mirisala je na vekovnu prašinu, varikinu i jeftinu instant kafu, što je izgledalo kao da se uvuklo u same zidove ove državne ustanove. Napolju je sitna novembarska kiša rosila, zamagljujući sive obrise zgrada stambenog naselja.

„Zato što je... moja“, odgovorila je Jelena tiho ali čvrsto, gledajući sagovornicu pravo u oči. „Osetila sam to čim me je pogledala.“

Tamara je teško uzdahnula, namestila naočare i otvorila debelu, pocepanu fasciklu.
„Slušajte, radim ovde već trideset godina. Videla sam izraz lica usvojitelja na početku, a videla sam kako blede godinu dana kasnije kada dođu da vrate svoju decu. Anja nije samo „težak slučaj“. Ona je minsko polje.“

Direktorka je počela da čita, artikulirajući svaku reč kao rečenicu:

„Majka je alkoholičarka treće generacije, lišena je vozačke dozvole i umrla je pod ogradom ciroze u dvadeset sedmoj godini. Otac je nepoznat, ali sudeći po majčinom krugu, bio je iz iste marginalizovane sredine. Majčina porodica je puna kriminalaca, osuda i teških psihijatrijskih problema. Sama devojčica je povučena, nedruštvena i agresivna. Sa pet godina jedva govori, samo stenje ili reži ako joj se priđe. To je u genima, Jelena. Ne možete uzgajati pomorandže iz jasika. Uništićete svoj život i, što je još važnije, život svog muža. On je, koliko ja znam, čovek od statusa?“

Jelena je jedva slušala. Scena u igraonici, pre sat vremena, još uvek joj se odvijala u glavi. Sva deca su bila bučna, trčala su okolo, pokušavajući da udovolje „dami u lepom kaputu“. Recitovali su pesme, vukli je za rukav, zavirivali joj u oči. A u dalekom uglu, iza prašnjave somotske zavese, sedelo je malo „vučje mladunče“. Devojčica sa ogromnim, ozbiljnim sivim očima, ispunjenim kosmičkom melanholijom. Pritiskala je uz grudi šugavog zeca sa otkinutim uhom. Kada joj se Elena približila i čučnula, devojčica se nije trgla niti pobegla. Jednostavno joj je pružila ovog zastrašujućeg zeca - jedino blago koje je imala. Bio je to gest apsolutnog poverenja, nešto za šta nije sposoban svaki odrastao čovek.

„Ja vodim Anju“, odbrusi Jelena, ustajući sa stolice. „Spremi papirologiju.“

U kući je izbio skandal, tresući prozore njihovog luksuznog trosobnog stana. Sergej, uspešan arhitekta navikao da mu je sve u životu isplanirano do savršenstva, bio je besan. Prošli su kroz sedam krugova pakla vantelesne oplodnje, potrošivši bogatstvo na klinike u Nemačkoj i Izraelu. Sergej je želeo naslednika. „Svoju krv.“ Da nastavi porodičnu lozu.

„Jesi li luda?“, viknuo je, koračajući po dnevnoj sobi i mašući rukama. „Unosiš alkohol u kuću? Da li razumeš šta je ovo? Jesi li pročitala bar jedan članak o genetici? Ovo se ne može izlečiti disciplinom, Jelena!“

„Ona je malo dete, Sergej! Samo joj treba ljubav.“

„Ljubav?“ sarkastično se nasmejao. „Kad bude imala petnaest godina, ova tvoja 'ljubav' će početi da pije, krade novac iz mog novčanika ili mi dovodi kući nekog kriminalca! To je tempirana bomba! Podmećeš je pod naš brak!“

„Odgajićemo je. Ljubav sve leči. Ako joj pružimo toplinu, dom, obrazovanje...“

„Ne možeš prstom zgnječiti gene!“ zalajao je i zalupio vratima kancelarije tako snažno da je fotografija sa njihovog venčanja pala sa zida. Staklo se razbilo.

  Anja je ušla u njihov stan kao mala divlja životinja uhvaćena u nepoznatoj šumi. Prvih šest meseci bili su noćna mora. Nije mogla da koristi viljušku, plašila se tekuće vode i krila se ispod kreveta kada bi telefon zazvonio. Ali najgore je bila hrana. Jelena je pronalazila osušene kore hleba, koštice od jabuka i kolačiće u jastučnicama, džepovima kaputa, čak i u Sergejevim zimskim čizmama. Anja je gomilala hranu.

Kada je Jelena pokušala da objasni da u frižideru ima dosta hrane i da nema potrebe da je krije, Anja ju je pogledala uplašenim pogledom životinje saterane u ćošak i ostala nemom. Ćutala je prva tri meseca, samo posmatrajući sve opreznim, sivim pogledom.

Sergej je nametljivo ignorisao devojčicu. Nazivao ju je „nađenicom“ i pravio grimase sa gađenjem ako bi slučajno dodirnula njegovu ruku ili sela u njegovu omiljenu stolicu.

„Vodi je odavde“, mrmljao je kroz stisnute zube. „Smrdi kao sirotište.“

Anja je to osetila. Deca osećaju laž i neprijateljstvo bolje od bilo kog detektora laži. Trudila se da postane nevidljiva: hodala je tiho, na prstima, igrala se tiho i satima bi sedela pored prozora, gledajući na ulicu gde su šetala „normalna“ deca i „normalni“ očevi.

I dve godine kasnije, dogodilo se ono što su lekari nazivali nemogućim. Jelena je zatrudnela. Prirodno, bez hormona ili intervencije. Kosta je rođen. Zdrav, glasan, zahtevan dečak. Pljunuta slika svog oca.

Dolaskom njihovog sina, krhko primirje u kući se srušilo. Sergejev stav prema Anji postao je ne samo hladan, već i otvoreno neprijateljski.

„Vidiš!“, likovao je, ljuljajući bebu u čipkanom ćebetu. „Bog nam je dao normalno dete. Svoje! A ovu... možda bi trebalo da je vratimo? Pre nego što bude prekasno. Zašto je Kosti potrebna takva sestra? Šta će ga naučiti? Krađi?“

Jelena je ustala da brani svoju usvojenu ćerku.

„Anja je naša ćerka, Sergej. Tačka. Ako ponovo pomeneš da je vratiš nazad, podneću zahtev za razvod.“

Sergej je zaćutao, ali u kući se formirala nevidljiva, ali nepremostiva granica. Tu je bio Kostin svet - svetao, bučan, ispunjen skupim automobilima na daljinsko upravljanje, beskrajnom očevom pažnjom, odlascima u zoološki vrt i cirkus. I tu je bio Anjin svet - tih, siv, ispunjen knjigama, pomaganjem majci u kućnim poslovima i beskrajnim učenjem kako bi dokazala da nije „glupa“.

Proročanstva o „lošim genima“ visila su nad Anjom stalno. Svaki dečji nestašluk, uobičajen za svu decu, Sergej je doživljavao kao početak kraja. Razbijena šolja? „Ruke joj se tresu kako da je pijana.“ Izgubila opremu za fizičko u školi? „Nepažnja joj je u krvi, baš kao i njenoj majci.“ Dobila trojku iz matematike? „Pa to očigledno nije akademska inteligencija; rekao sam ti, videće se.“

Najgori skandal se dogodio kada je Anja napunila četrnaest godina. Pubertet, hormoni, ranjivost. Iz Sergejevog kućnog bara nestala je kolekcionarska boca francuskog konjaka vredna mesečne inženjerske plate.

Upao je u Anjinu sobu kao uragan, prevrnuvši sve naglavačke i ispraznivši sadržaj njenog školskog ranca na pod.

„Znao sam!“, viknuo je, tresući praznu poklon kutiju u lice devojčice, koje je pobelelo od užasa. „Znao sam da će geni isplivati iz tebe kad tad! Koliko si popila? Ili si to odnela svojim drugarima sa ulice? Priznaj, kurvo!“

Anja je sedela na krevetu, noge podvučene ispod sebe, zgrčena u loptu, ćutke. Krupne suze su joj se kotrljale niz obraze. Naučila je da je traženje izgovora uzaludno.

„Sergej, prestani!“, vrisnula je Jelena, pokušavajući da odvuče muža. „Nemaš pravo da optužuješ bez dokaza! Plašiš je!“

„Kakav ti dokaz treba?“ promrmljao je, pljujući. „Geni su dokaz! Lopov nam raste u kući!“

Te večeri, na videlo je izašlo strašno otkriće. Desetogodišnji Kosta je razbio flašu. Igrao se loptom u očevoj kancelariji, iako je to bilo strogo zabranjeno, i ona je pala sa police. Plašeći se očevog gneva, pokupio je polomljene komade, bacio ih u kantu za smeće napolju i vratio kutiju na mesto.

Kada je istina izašla na videlo, Sergej nije ni pocrveneo. Nije ušao u Anjinu sobu. Nije se izvinio. Samo je promrmljao, tapšući sina po glavi:

„Pa, to se dešava svima. Dete raste, ima svu energiju. A ti“, klimnuo je glavom prema Anjinim vratima, „si se ovog puta izvukla. Ali to je za sada. Svakako očekuj nevolje.“

Anja tada nije uputila bratu ni reč prekora. Nije pobegla da se žali. Jednostavno je pogledala Jelenu pogledom punim odrasle, gorke mudrosti koji je glasio: „Razumem, mama. Ne plači.“ Te noći, Jelena je jecala u kuhinji, grickajući peškir da ne probudi decu. Shvatila je da njena ljubav možda neće biti dovoljna da zaštiti ćerku od stigme koju joj je društvo nametnulo čak i pre nego što se rodila. Ali nije znala da je ovo samo početak. 

Petnaest godina je proletelo u tren oka, ali je sve promenilo do neprepoznatljivosti.

Vreme je veliki vajar, ali ponekad funkcioniše sa ironijom. Kosta, „zlatni dečak“ sa savršenom genetikom, odrastao je kao kopija svog oca, samo pogoršana verzija. Bio je ambiciozan, ciničan i uveren da mu svet duguje novac. Diplomirao je na prestižnom ekonomskom univerzitetu (gde ga je Sergej doveo preko veza) i dobio posao u očevoj građevinskoj kompaniji, ali nije voleo posao. Kosta je voleo skupe automobile, lak novac i žene poput manekenki. Pojavljivao se kod kuće samo kada mu je trebalo finansiranje za još jedan neuspeli startap ili kada je trebalo da sedi u teškom periodu.

Anja... Anja je ostala verna sebi. Nije postala alkoholičarka, nije završila u zatvoru, nije se porodila sa šesnaest godina. Završila je srednju školu sa odličnim uspehom — uprkos ocu, koji joj je predvideo stručnu školu. Zatim je sa odličnim uspehom završila medicinski fakultet. Radila je kao medicinska sestra na odeljenju intenzivne nege, brisala podove, menjala noćne posude i svakodnevno je bila svedok bola i smrti. Takođe je pohađala večernje časove na medicinskom fakultetu.

Sergej nikada nije propustio priliku da je ubode:

„Petljati se sa izmetima i gnojem — to je tvoja granica. Služenje je stanje uma. Lekari su elita, a ti... samo donosiš i nosiš.“

Anja se iselila iz roditeljskog doma sa osamnaest godina. Iznajmila je mali garsonjeru na periferiji grada, gde su se tapete ljuštile, a prozori bili promajni. Nikada nije tražila od roditelja ni dinar. Ona i Jelena su se svakodnevno zvale, sastajale u kafićima i šetale parkom. Za Jelenu su ovi susreti bili predah, jedina svetla tačka u životu koji je postao život udovoljavanja hirovima njenog muža i sina.

Nevolja je došla jednog sunčanog, varljivo toplog oktobarskog utorka.

Jelena je stajala u kuhinji i sekla povrće za salatu. Kosta je trebalo da dođe te večeri — ponovo mu je bio potreban novac, ovog puta da proda njihovu staru vikendicu, koju je želeo da uloži u neku vrstu kriptovalute. Odjednom, nešto je eksplodiralo u njenoj glavi. Zaslepljujući bljesak bola prostrujao joj je potiljak. Noge su joj bile slabe i ne reaguju. Ruka koja je držala nož olabavila se sama od sebe. Nož je uz zveket pao na pločice. Jelena je htela da pozove muža, koji je gledao televiziju u dnevnoj sobi, ali je jezik nije slušao. Umesto „Sergej“, iz nje je izmicao samo prigušen, strašan jauk.

Pod se nagnuo i udario je u lice. Tama.

Probudila se na odeljenju intenzivne nege. Pištanje aparata, cevi, miris lekova. Pokušala je da se pomeri, ali joj je telo bilo strano. Teško, kao vreća cementa. Htela je da pita: „Šta mi je?“, ali joj se usne nisu pomerale. Desna strana tela joj je bila potpuno utrnuta.

Moždani udar. Opsežan, hemoragični. Kazna.

U hodniku, kroz blago otvorena vrata, čula je glasove. Sergej je razgovarao sa lekarom koji je lečio dete.
„Kakva je prognoza? Iskreno?“

„Sergej, situacija je izuzetno ozbiljna. Lezija je opsežna. Paraliza desne strane, potpuna afazija - oštećenje govora. Potrebna joj je dugotrajna, veoma skupa rehabilitacija, masaže, logopedi. I 24-časovna nega. Ne sme biti ostavljena sama ni minut. Šanse za potpuni oporavak... budimo realni, gotovo su nikakve. Najverovatnije će ostati teški invalid.“

Tišina koja je teško visila u ušima.

„Razumem“, Sergejev glas nije zvučao uplašeno, već tupo i... proračunato. „Mi... razmislićemo šta da radimo.“

Dva dana kasnije, održan je porodični savet. Baš tamo, u bolničkoj sobi. Jelena je ležala otvorenih očiju, sve razumevajući, sve osećajući, ali zarobljena u svom telu, kao u zatvoru. Jedna suza joj je polako curila niz obraz, golicajući joj kožu.

Sergej i Kosta su stajali pored kreveta. Kosta je nervozno pogledao na svoj skupi pametni sat.

„Tata, znaš“, rekao je sin, trudeći se da ne gleda majku. „Imam lansiranje na platformi. Ne mogu da sedim sa njom. Užasno se plašim krvi, znaš. A menjanje pelena... to nije moja stvar. Za to su nam potrebni stručnjaci.“

„Raspitivao sam se za specijaliste“, napravio je grimasu Sergej, kao da ga boli zub. „Dobra medicinska sestra koja živi sa bogaljom košta papreno. A rehabilitacione klinike su potpuna prevara. Trenutno doživljavamo pad poslovanja; naši dobavljači su nas izneverili. Ne možemo da priuštimo VIP negu.“

„Pa šta da radim? Ne mogu je tek tako napustiti, zar ne?“ upita Kosta, ali u njegovom tonu nije bilo saosećanja, samo želja da se oslobodi odgovornosti.

„Postoji opcija“, Sergej je snizio glas, a Jelena je osetila kako joj se stomak steže. „Privatni pansion u regionu. Raspitao sam se. Nije luksuzno, naravno, i stariji je objekat, ali imaju medicinsko osoblje i hranu. Mnogo je jeftinije nego zapošljavati osoblje kod kuće ili uništavati sebi život. Osim toga...“ Oklevao je, birajući reči. „Jelena je uvek govorila da ne želi da bude teret. Ne bi želela da se pretvorimo u negovateljice.“

Jelena je želela da vrisne. Želela je da podseti muža kako je tri godine iznosila noćne posude ispod njegove majke dok je umirala od raka. Kako ju je prala, hranila kašičicom, slušala njene gluposti. Kako je prodala porodične minđuše i krzneni kaput da bi otplatila Kostin kockarski dug pre dve godine. Ali sve što je mogla da izgovori bilo je tiho, žalosno stenjanje.

„Pansion ima smisla“, Kosta brzo klimnuo glavom, zadovoljan odlukom. „Posećivaćemo. Jednom mesečno. Donećemo voće.“

Vrata odeljenja su se otvorila, zalupivši se o zid. Anja je stajala tamo.

Nosila je izgužvani hirurški ogrtač, bleda, sa tamnim krugovima ispod očiju – stigla je tek posle 24 sata. Ali oči su joj gorele.

„Nema pansiona“, rekla je tiho, ali njen glas je spustio temperaturu u sobi za nekoliko stepeni.

„Niko te ne pita“, odbrusi Sergej, okrećući se. „Ti si ovde niko. Pravno i biološki. Ja potpisujem dokumenta kao muž.“

„Samo pokušaj“, rekla je Anja, koračajući napred. Ova „tiha devojka“, koju su uvek smatrali neispravnom, odjednom je zračila takvom snagom da se Sergej nehotice povukao ka prozoru. „Vodim mamu sa sobom.“

„Kuda?“ Kosta se nasmejao, usta mu se izvila u osmeh. „U tvoju kućicu za pse na periferiji? Ostavićeš je da tamo istrune. Kako ćeš platiti lek? Nema za šta pas da te ujede! Tvoja plata je šala.“

„Prodaću sve što imam. Uzeću kredite. Radiću tri posla, brisaću podove u stambenim zgradama, daću krv. Ali mama neće ići u starački dom da umre sama i u urinu među strancima.“

„Idiot si“, pljunu Sergej, lice mu se iskrivilo od besa. „Ne možeš prstom zgnječiti gene, zar ne? Tvrdoglav, sentimentalan i glup kao tvoja majka alkoholičarka. Hoćeš da uništiš svoju mladost? Samo napred. Samo napred. Ali neću ti dati nikakve pare. Ni dinara. Ako je uzmeš, više nisi naša ćerka. A ona praktično više nije moja žena. Potrebna mi je žena, a ne biljka. Još sam mlad čovek, želim da živim.“

„Izlazi napolje“, šapnula je Anja. Usne su joj drhtale, ali joj je pogled bio direktan.

„Šta si rekla?“

„Izlazi odavde!“, viknula , tako glasno da su medicinske sestre u hodniku zaćutale. „Obojica! Da vas više nisam videla. VI ste kukavice"

Sergej i Kosta, zatečeni takvim pritiskom „ugnjetavanog“ siročeta, brzo su otišli, mrmljajući psovke i pretnje.

Čim su se vrata zatvorila, Anja je izgledala kao da se ispustila. Ramena su joj se pogrbila. Prišla je krevetu i kleknula na hladni bolnički pod. Uhvatila je Jeleninu beživotnu ruku i pritisnula je na njen obraz mokar od suza.

„Mama“, šapnula je, glas joj se lomio. „Ne boj se. Otišli ​​su. Ja sam ovde. Neću te napustiti. Sećaš se kako si me izabrala u onom sirotištu? Verovala si u mene kada su svi rekli ne. Sada ja biram tebe. Prebrodićemo ovo. Obećavam.“

Jelena je pogledala svoju ćerku kroz veo suza i videla nešto što ranije nije primetila. U tim sivim očima nije bilo ni kapi „loše krvi“. Imale su istu snagu, istu samopožrtvovanost i istu bezuslovnu ljubav kojom je i sama Jelena nekada štitila devojčicu od celog sveta. Krug je bio zatvoren. „Problematično“ dete je bilo jedino što je ostalo kao čovek.

Pakao je počeo.

U prelepim romanima, negovanje se opisuje kao dirljivo držanje za ruku pored kreveta. Stvarnost miriše drugačije. To je oštar miris urina koji se lepi za kožu ruku i ne može se isprati nijednim skupim sapunom. To je beskrajna borba sa dekubitusima, kada svaki centimetar kože treba pregledati lupom. To su planine prljavog veša. To su neprospavane noći, kada se ježite na svaku promenu u disanju pacijenta.

Anja je preselila Jelenu u svoj mali stan. Prodala je svoj stari laptop i jedini zlatni privezak, koji joj je ostavila baka, i podigla kredit da kupi funkcionalni krevet i dušek protiv dekubitusa. Dala je otkaz u prestižnoj bolnici, gde je karijera bila na pomolu, i zaposlila se kao patronažna sestra u klinici blizu svoje kuće, kako bi mogla da svrati za vreme ručka. Noću je radila prevodeći medicinske članke i pišući seminarske radove za lenje studente.

Anja je spavala četiri sata noću. Toliko je smršala da su joj jagodice postale oštrije, a tamne senke su se slegle ispod očiju. Ali te oči su gorele fanatičnom vatrom tvrdoglavosti.

„Hajde, mama, hajde“, šapnula je Anja, masirajući majčine atrofirane, uvenule mišiće. „Još jednom. Prst. Savij prst. Možeš ti to. Znam da me čuješ.“

Jelena je sve razumela. Videla je koliko je teško njenoj ćerki. Videla je kako Anja broji kusur u tašni u supermarketu, birajući između jogurta za sebe i kvalitetnih pelena za majku. I uvek je birala pelene. Jelena je želela da umre. Samo da prestane da diše, da oslobodi ovu devojku, da prestane da je vuče nadole. Ali svaki put kada bi je obuzeo crni očaj, Anja je to izgledala telepatski osetila.

Sela bi pored mene, uzela knjigu i čitala naglas. Iste bajke koje joj je Jelena čitala pre dvadeset godina.
„Nemoj da se usuđuješ da odustaneš, mama“, strogo bi rekla Anja. „Rekla si da ljubav sve leči. Verovala si u mene, 'genetsko smeće'. Sada je na meni red da verujem. Ti i ja, mama, smo posebna vrsta. Mi smo borci. Nismo od onih koji samo legnu i umru po komandi.“

Posle tri meseca napornog rada, desilo se prvo malo čudo. Jelena je mogla da pomeri kažiprst desne ruke. Anja je to videla, zaledila se, a zatim briznula u plač. Smejala se i plakala, ljubeći taj prst kao da je dobila milion dolara na lutriji.

„Znala sam! Znala sam! Radi!“

Počeli su naporni treninzi. Nije bilo novca za rehabilitatore. Anja je pretraživala internet, proučavajući tone literature. Napravila je sopstvenu opremu za trening od gumenih traka, dečjih lopti i traka za otpor. Naučila je majku da ponovo guta, žvaće i duva u slamku.

„A-a-a...“ Elena je hriptala, znoj joj se slivao niz lice.
„Anja“, strpljivo ju je podstakla ćerka, gledajući joj u usta. „Usne napred. Anja.
“ „A... n... nja...“ izdahnula je Elena.
Bila je to prva reč. Ne „piće“, ne „bol“, već ime onog koji je postao njen anđeo čuvar.

Šest meseci kasnije, Jelena je već mogla da sedi u stolici. Njen govor se vraćao, isprekidan i spor, ali razumljiv. Anja ju je odvezla u park. Ljudi su se okretali da vide: mlada, lepa, ali iscrpljena devojka gura kolica sa ženom na čijem se licu još uvek vide tragovi udarca, veselo joj je nešto govorila, pokazujući ptice.

Tokom ovog perioda, Sergej i Kosta su se pojavili samo jednom. Kosta je poslao kurira sa korpom voća za 8. mart. U korpi se nalazila vizit karta za dostavu, čak ni poruka. Sergej je pozvao Anju kada je preko zajedničkih prijatelja saznao da Jelena nije umrla i da se, suprotno očekivanjima, oporavlja.

„Pa, kako je ona?“ upitao je sa glumljenom veselošću. „Čujem da je bilo napretka? Možda bi trebalo da joj nešto donesem? Razmišljao sam... možda ti treba pomoć? Mogao bih da svratim i posetim je. Na kraju krajeva, nismo stranci. Zajedno smo toliko godina...“

Anja je ćutke pogledala majku. Telefon je bio na zvučniku. Jelena je čula svaku reč. Glas čoveka sa kojim je živela dvadeset pet godina. Čoveka koji se kleo „i u bolesti i u zdravlju“. Čoveka koji ju je odbacio kao polomljenu igračku čim je postala nezgodna.

Jelena je gestom pokazala na telefon. U njenim očima se pojavio čelik. Anja je prinela telefon uhu.
Elena je sakupila svu snagu koju je akumulirala tokom ovih dugih meseci borbe. Duboko je udahnula i jasno rekla, mada sa razvučenim naglaskom na samoglasnicima:
„Mi. Ne. Treba. Ništa. Ja. Imam. Ćerku. A ti... ti si stranac. Umrla si mi tog dana. Ne zovi više ovde.“

Klimnula je glavom Anji, koja je pritisnula crveno dugme za prekid poziva. Tišina je zavladala malom sobom. Ali nije bila teška niti zagušljiva. Bila je to lagana, zvonka tišina oslobođenja. Tišina posle grmljavine, kada vazduh postane čist i svež.

Prošla je tačno godina dana od tog strašnog dana.
Jelena je već šetala po stanu sa hodaljkom. Njena leva ruka je bila potpuno funkcionalna, a desna je počela da je sluša — već je mogla da drži kašiku. Lekari u klinici su to nazivali medicinskim fenomenom, slegali ramenima i govorili o skrivenim rezervama tela. Ali Jelena je znala pravo ime za ovaj fenomen.

Te večeri, sedele su u Anjinoj maloj kuhinji. Napolju je padala jesenja kiša, baš kao i onog dana kada je Jelena stigla u sirotište. Anja je pržila krompir sa lukom — miris je bio opojan. Jelena je pažljivo ljuštila kuvano jaje — to je bila vežba za njene fine motoričke sposobnosti.

„Znaš“, reče Jelena iznenada, govor joj je bio gotovo jasan, samo blago oklevanje je odavalo udarac koji je pretrpela. „Ta direktorka, Tamara... bila je u pravu u vezi jedne stvari.“

Anja se smrzla, sa lopatom u ruci. Uvek se ukočila kada bi se pomenula prošlost. Strah da će ponovo biti nazvana „greškom“ vrebao je duboko u njoj.

„O čemu?“ upitala je tiho, ne okrećući se.

„Pričala je o genima. O nasleđu. Da jasika ne rađa pomorandže.“

Jelena je spustila jaje i pogledala ćerkina leđa sa beskonačnom, prodornom nežnošću.

„Svi su se plašili alkohola. Plašili su se da ćeš biti slaba, zlobna, nepouzdana. Sergej je vrištao o zloj krvi. Ali ispostavilo se... Znaš li čije gene zapravo imaš, Anja?“

Devojka se okrenula. Suze su joj svetlucale u očima.

„Čije?“

„Imaš gene čoveka sa ogromnim srcem. Gene heroja. Gene istinskog čovečanstva. I to se ne prenosi kroz krv, kroz hromozome. Prenosi se iz duše u dušu. Kroz ljubav, kroz vaspitanje, kroz bol.“

Anja je prišla, sela na stolicu pored nje i zarila lice u majčino krilo, baš kao što je to činila kada su je kao dete maltretirali u školi. Jelena joj je zdravom rukom milovala grubu, neposlušnu kosu.

„Šta je sa Kostom?“ upita Anja promuklo. „On je tvoja krv. Tvoje meso i meso. Zašto je on... ovakav?“

„Krv je samo biološka tečnost, draga moja“, tužno se osmehnu Jelena. „Srodstvo se ne određuje DNK sekvencom ili izvodom iz matične knjige rođenih. Srodstvo je onaj koji ti menja donji veš kada si bespomoćan. Onaj koji te drži za ruku kada padaš u ponor. Onaj koji daje svoje poslednje da bi mogla da živiš.“

Jelena je podigla ćerkinu bradu i pogledala je u oči - čiste, bistre, pune svetlosti.
„Ti si mi najdraža. Moja prava ćerka. Moj ponos. I hvala Bogu za dan kada nisam poslušala tu direktorku. Spasila sam te tada, a ti si spasila mene sada. Kvit smo.“

Napolju je kiša sprala prljavštinu sa ulica velikog, ravnodušnog grada. Negde tamo, u skupim stanovima, kancelarijama i klubovima, živeli su Sergej i Kosta — zdravi, uspešni, sa savršeno „čistim“ genima, ali iznutra potpuno prazni.

A ovde, u maloj kuhinji koja je mirisala na prženi krompir i lekove, živele su dve žene, povezane nečim mnogo jačim od gena. One su bile Porodica. I to je bilo jedino što je bilo važno na ovom svetu.