Moja ćerka je ušla u moj život kao komad mesečevog kamena, kao zvezda padalica, kao da je nešto palo s neba i sletelo pravo na moje srce. Iskreno mogu da kažem da ne znam ko bih ili šta bih postao da se ona nikada nije rodila. Ali su velike šanse da bih, da nije došla svojoj mami i meni, potpuno sišao s uma u svojoj garaži, trošeći život pokušavajući da stvorim magičnu suštinu koju ona svakog dana posipa po mom putu samo time što postoji.
Ne šalim se. Delila me je godina ili dve od toga da provodim dane gnječeći eksere, glinu, farbu, oči rakuna i jelensku krv u očajničkom pokušaju da smućkam savršenog najboljeg prijatelja pre nego što umrem. Zato hvala Bogu što je stigla kad jeste.
Ipak, koliko god da volim svoju ćerku, i koliko god ona voli mene, medeni mesec koji, prema istraživanjima, svi očevi prolaze na početku, pomalo je splasnuo. Sada gledam pravo u hladnu, čeličnu cev stvarnosti kada je reč o mojoj ćerki, a ta stvarnost glasi: moja ćerka sada ima pet, uskoro šest godina. Ide u vrtić. "Raste", a mene je strah.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Prilično sam siguran u svoje sposobnosti kao razvedenog oca da je izvedem na pravi put; brine me ostatak sveta! Zato evo liste strahova koji su mi stalno na umu kada je reč o odgajanju ćerke danas. Ove stvari me užasavaju kao tatu koji zaista, zaista želi da bude siguran da ništa u ovom surovom, surovom svetu nikada neće povrediti njegovu devojčicu. A kao tatu koji zna da će je verovatno ipak nešto povrediti.
Kao otac koji danas podiže ćerku, postoje četiri stvari o kojima ne mogu da prestanem da razmišljam:
Internet
Nemojte ni da me započinjete. Nemam pojma kako roditelji tinejdžera danas uopšte izlaze na kraj sa svim što se dešava s decom u sajber-prostoru. Slušajte, želim da budem tata modernih shvatanja koji nikada ne blamira svoju decu nekim starinskim fazonima, ali dajte. Mladi danas odrastaju u potpuno drugačijoj galaksiji nego ja krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada je svakodnevna opasnost značila jedno od troje: sudar snažnim automobilom, previše brze hrane ili oblačenje kao neki lik iz krimi-serije.
Ali ta vremena su prošla! I baš me briga ako zvučim kao neki matori gunđalo dok to govorim. Ne želim da moja ćerka ćaska sa strancima na internetu, niti da prihvata zahteve za prijateljstvo od odraslih za koje ja ne znam. A sigurno ne želim da šalje, prima ili čak zna za sve ono što će ljudi raditi s tehnologijom u narednoj deceniji.
Kako stvari stoje, samo je pitanje vremena kada će neki pametni telefon nekome napraviti ozbiljan problem, verujte mi. Strašno.
Dečaci (poznati i kao "nevolja")
Ja sam muškarac i imam dva sina koje volim najviše na svetu. Ponosan sam što sam čovek koji poštuje žene i koji je, uz povremene greške u proceni, prilično pristojan član društva.
Ali svet je takav kakav jeste i velike su šanse da će moja devojčica jednog dana početi da se zanima za dečake. Zaštitnički sam nastrojen. I ponešto znam o tome gde je većini momaka glava kada taj usijani testosteron počne da ključa negde oko viših razreda osnovne škole. Ne kažem da vaši sinovi nisu dovoljno dobri za moju ćerku, zato nemojte odmah da se ljutite, u redu?
Ono što kažem jeste da mi je gotovo nemoguće da zamislim da išta čisto ili časno prolazi ni blizu prosečnog tinejdžerskog mozga 21. veka. Znam da to nije fer, ali ja sam njen tata. Ako me za nekoliko godina potražite na društvenim mrežama i vidite da sam preselio decu i sebe u neku brvnaru usred divljine, znaćete zašto.
Sve kraća pažnja
Jedna stvar koja je baš nezgodna u ovom briljantno osmišljenom kraljevstvu trenutnosti jeste to što istraživanja potvrđuju da ljudski um sve više gubi sposobnost da se fokusira na nešto duže od nekoliko kratkih trenutaka.
Naravno, postoje izuzeci — ljudi koji vole da čitaju romane i pokušavaju da vode pravi razgovor bez proveravanja telefona na svakih deset sekundi da vide da li im je konačno pisala najzanimljivija, najlepša, najbogatija, najfantastičnija osoba na svetu. Ipak, broj odraslih koji više ne umeju da obrate pažnju ili da vas makar pitaju kako ste i kako vam je, prava je tragedija.
Ako bezbroj ljudi koji su odrasli pre nego što je tehnologija preuzela našu kolektivnu svest danas jedva da čita knjige ili ne može da izdrži dvadeset minuta bez skrolovanja po nekoj mreži, kakve onda šanse imaju naša deca?
To me beskrajno plaši, najviše zato što se bojim da će moja ćerka odrastati u svetu u kojem je sasvim prihvatljivo biti rasejana, sebična osoba koja pročita neki književni klasik samo jednom, reda radi.
Zlobne devojčice
Postoje mnoge divne i nežne devojke. Ali postoji i more zajedljivih, drskih klinki koje odgajaju roditelji čiji je glavni životni cilj da njihova deca veruju da su najbolja na svetu i da im sve pripada na nekom lažnom, sjajnom poslužavniku. A mnogo te dece su devojčice, i neke od njih će ići u školu s mojom ćerkom.
Razumem da nijedan tata, ma koliko pažljiv i brižan bio, nikada neće moći potpuno da zaštiti svoju devojčicu od surovosti malih veštica. Znam da neću moći mnogo da učinim kada dođe kući uplakana jer je neka previše popularna, praznoglava brbljivica odlučila da povređuje osećanja drugih devojčica. Ali smem makar da budem tužan zbog toga i da se plašim da neću znati da kažem prave reči kada za to dođe vreme, zar ne?
