Moja majka je postala alkoholičarka i ja nisam mogla da je spasem: Ljudi su mi govorili "Sramota, da je tako pustiš" a niko nije znao agoniju u kojoj sam živela

Kada neko sazna da su mi i majka i tetka umrle zbog alkoholizma, često pitaju: "Zašto ih nisi spasila, zašto im nisi pomogla?“ A onda pogledam tu osobu ili njen komentar i pomislim: "Jesi li ikada sreo pravog alkoholičara?“

Kako zamišljaš da pomogneš alkoholičaru? Evo me, supermena, ulećem i spasavam dan! Odvešću te u bolnicu ili centar za rehabilitaciju, zbrinuću te, uništiti sav tvoj alkohol i oduzeti ti novac. Ispuniću svoju misiju i vratiti se zadovoljan.

Šta se zapravo dešava? Alkoholičar čak ni ne želi da bude spasen. Da želi, odavno bi se izlečio. I sasvim mu je dobro. Ima alkohol pri ruci, gomilu prijatelja sa sličnim načinom života. I zapravo im je zajedno sasvim dobro! Zaista, sve je u redu u njihovim glavama.

I onda ovaj supermen uleće, pokušava da ga odvuče u kliniku i da ga strpa kod lekara. Da li to želi alkoholičar? NIKAKO...

Možda će taj alkoholičar otići na pregled kod doktora samo zbog Supermena (šteta, ipak trudi) i onda nestati. Ili će se čak pretvarati da se prijavljuje za programiranje (samo da bi skinuo Supermena s leđa), ali se neće pojaviti i neće ponovo otvoriti vrata Supermenu.

Spasavanje alkoholičara je kao izvlačenje nilskog konja iz močvare. On je dobro, sve mu odgovara, to je njegova omiljena močvara. A izvlačenje njega u ovoj situaciji je nemoguće.

Po zakonu, nije moguće smestiti osobu u kliniku protiv njene volje.

Pronalaženje motivacije je teško

Da bi alkoholičar shvatio da mu se život bliži kraju zbog rakije, potrebna mu je veoma, veoma jaka motivacija. Nešto što ga jezi do kostiju. I dok se to ne desi, nijedan supermen sa svojim supermoćima ne može ništa da učini povodom toga.

Moj tata je pio celog života. Pre nekoliko godina je potpuno prestao da pije. Doživeo je težak srčani udar, a lekar je jasno rekao: „Ako nastaviš da piješ, brzo ćeš umreti.“ Tata je bio šokiran. Zapravo je potpuno prestao da pije. Odustajao je oko dve godine, a onda je ponovo počeo.

Za moju majku nije bilo motivacije:

• Deca, koja su je volela bez obzira na sve. Molila sam, ljutila sam se, iritirala sam se. Sve je bilo uzalud, nije pomoglo. Znala je da ću doći, da ću dovesti decu, da me njen pijani izgled iritira. A ipak je pila.
• Unuci. Da, volela ih je, istinski ih je volela, sve do poslednjeg trenutka. Ali ni oni je nikada nisu zaustavili.
• Slepa, invalidna majka kojoj je bila potrebna nega. I na kraju krajeva, ova majka je morala da izdržava i svoju ćerku, koja je postala alkoholičarka.
• Siromaštvo. Poslednjih sedam godina pre smrti, moja majka uopšte nije radila. Ni hipoteka, ni računi za komunalije, ni prazan frižider je nisu zaustavljali. Ništa joj nije bilo važnije od alkohola.
• Ozbiljni zdravstveni problemi. Imala je ozbiljne probleme sa krvnim pritiskom i manje moždane udare. U poslednjoj godini života, moja majka je jedva mogla da vuče noge i nije mogla da hoda bez podrške. I to je nije zaustavilo. Tako da je na kraju umrla.

Moja majka se dovela do užasnog stanja. Nekada lepa žena pretvorila se u istu beskućnicu sa ulice, sa crvenim, otečenim licem, drhtavim rukama, sporim hodom i sporim govorom i reakcijama.

I do poslednjeg dana nije želela da menja svoj život, to joj je odgovaralo.

Da li sam pokušala da joj pomognem?

Naravno. Koliko god sam mogla. Oni koji pevaju pesme o spasavanju alkoholičara nemaju pojma šta je potrebno da bi se to uradilo.

Moraš ga stalno kontrolisati, živeti zajedno. Zaboravi na sebe, porodicu i posao. Čim se okreneš, on će pronaći način da pobegne i pije.

Potrebno je da se bacite na oltar ovog spasenja, koje, zapravo, najčešće alkoholičaru nije potrebno.

Da li su takve žrtve opravdane? Mislim da nisu. Opravdane su samo ako pacijent sam zatraži pomoć. Ako razume svoju situaciju i želi da se izleči. Tada možete pronaći kliniku i poveriti pacijenta brizi specijalista.

Nisam mogla biti odgovorna za svoju majku, odraslu ženu sa svojom glavom na ramenima. Šta je trebalo da uradim? Da ostavim muža i troje dece, dam otkaz na poslu, vratim se u grad da budem sa majkom i ostanem sa njom kao negovateljica?

U iskušenju sam da pitam: da li biste vi mogli da uradite tako nešto? Da ustanete sa kauča, ostavite decu i posao i odete da spasavate alkoholičara, čak i svoju majku? Ne na nekoliko dana, već na nekoliko meseci ili godinu dana?

Dugovi

Moja majka i ja smo živele u različitim gradovima. Zbog problema sa alkoholom, izgubila je posao i postala zavisna od moje bake. Nije imala želju da pronađe posao. Samo se pretvarala da je aktivna, ali u stvarnosti nije radila ništa. Imala je 42 godine kada je potpuno prestala da radi.

A mama je imala hipoteku. Iznajmila je stan i preselila se kod bake koja je na kraju izdržavala nju, a mama je rado trošila kiriju za spostvenu propast.

Kada me je banka počela zvati zbog kašnjenja u plaćanju, kontaktirala me je majka. Vraćala sam njene dugove 3 meseca. Kasnije se ispostavilo da se svima žalila da sam je odbila te da je morala da pare traži od poznanika... I te pare koje su joj ljudi davali, bacala je na alkohol.

Sledećeg meseca sam je ponovo kontaktirala, pa ponovo. Treći put sam rekla DOSTA! Neću joj plaćati hipoteku. „Mama, prestani da piješ i nađi posao. Imaš samo 42 godine! Imam porodicu, malu decu, jednostavno ne mogu da platim tvoje dugove!“

A onda su tu bile komunalne usluge! Sve to je palou na babina ramena. Bilo je i drugih kredita, tereta za dugove... Bila je to samo noćna mora...

Da sam shvatila da su to privremene teškoće, svakako bih pomogla. Ali do tada je sve bilo jasno: mama nije planirala da se vrati na posao. Nisam htela da budem opterećena nizom postojećih i budućih dugova. I nisam imala načina da ih platim.

Dovela sam je kod sebe

Nekoliko puta sam se vraćala u rodni grad i vodila majku sa sobom. Želela sam da je odvedem iz poznate sredine. Moj muž je to morao da trpi jer jednostavno nije bilo gde drugde da ode. On je to tolerisao, razumeo i nikada nije rekao ni reč, iako smo živeli sa decom u malom dvosobnom stanu.

Dovela sam je kod sebe, hranila, oblačila i pokušala da je zaokupim. Mama je kategorično odbila da ide kod lekara, a nije je zanimalo ni oporavljanje.

Prvi put, moja majka je jednostavno pobegla od mene. Negde je otišla iz stana i nestala. Kasnije se ispostavilo da se vratila u svoj rodni grad.

Drugi put je bila potpuna katastrofa. Dovela sam mamu nazad kod sebe. I pošto je prestala da pije, razvila je delirijum tremens. Koliko je to bilo zastrašujuće...

Razgovarala je sa zamišljenim ljudima. Bog-mrav je doleteo do nje. Budila se noću, odlazila u kuhinju, sipala čaj nevidljivim gostima i smejala se.

Plašila sam se da spavam. Imam decu kod kuće. Šta ako njene halucinacije krenu u negativnom pravcu?

Sada razumem da sam tada trebala da pozovem hitnu pomoć da je hospitalizuju. Ali u tom trenutku, bio sam zbunjena.

Kada se moja majka oporavila, razgovarale smo. Ona je zaista shvatila da joj se nešto dešava. Shvatila je da njene slike ne mogu biti stvarnost. Složila se da treba da poseti lekara – u psihijatrijskoj klinici u svom kraju.

Pozvala sam porodicu u gradu i upozorila ih na našu situaciju. kupila sam mami kartu i stavila je u autobus. Trebalo je da dođe i da se sama prijavi u psihijatrijsku bolnicu sutra ujutru.

Naravno, ona to nikad nije uradila. I niko nije imao pravo da je vuče silom.

Bio je i treći put. Čak sam pomogla majci da pronađe posao u mom omiljenom kraju. Pre nego što je zapala u teški alkoholizam, bila je dobar i redak stručnjak.

Ali više nije mogla da radi kao kolorista — ruke su joj se tresle. A u ovoj oblasti, miligrami su ključni — jedna kap previše boje može da uništi celu limenku. Zamoljena je da ode...

Mama je ponovo otišla u svoj grad pod nekim izgovorom i nije se vratila.

Posle toga, više nisam pokušavala da je primim i popravim - bilo je jednostavno beskorisno.

Pomirila sam se sa situacijom

Poslednje četiri godine pre njene smrti, prestala sam da pokušavam; sve je bilo uzaludno. Odlučila sam da je to njena stvar. Imam svoju porodicu, muža, decu. Ne mogu je zauvek maziti; to je dosta. Ako je odlučila da vodi ovaj način života, ako joj odgovara, neka bude tako.

Ne znam da li je ovo ispravno ili ne. Mama se dobrovoljno skotrljala u ponor... Ali ja sam izabrala svoj život i svoju decu.

Ali to ne znači da sam je izbacila iz svog života. Do majčine smrti, dolazila bih u svoj rodni grad jednom ili dva puta mesečno da posetim majku i baku, i dovodila bih decu.

Svaki put kada sam išla u prodavnicu, kupovala sam namirnice, neke ukusne poslastice — da razmazim majku i baku, da nešto skuvam. Živele su veoma loše — njih dve su živele od bakine penzije.

Ako je mama bila trezna, to je za mene bila velika radost. Ako je bila pijana, bila sam ljuta... Molila sam je da uopšte ne dolazi kući takva, da je moja deca ne bi videla takvu.

Kad je bila trezna, spremala sam joj njenu omiljenu piletinu i krompir. Jele smo, pričale, smejale se...

Mama je živela u tom stanu na hipoteku do svoje smrti. Banka ga je već prodala na aukciji. Umrla je par meseci pre prisilnog iseljenja.

Moj sin Danilo je poslednji koji ju je video živu. Otišli ​​smo da posetimo moju majku i baku. Mama je, na moje oduševljenje, bila trezna. Došla je, nahranila sam je i lepo smo popričali. Pošto mama nije mogla baš dobro da hoda, Danilo je otišao da je isprati...

Više je nismo videli živu.

Tako je alkohol uništio nekada lepu ženu: slatku, ljubaznu, kreativnu. I niko nije mogao ništa da učini povodom toga, jer nije želela da bude spasena.

Pre nego što okrivite rođake osobe pijanica i pitate: „Kako je ovo moguće?!“, razmislite o tome. Da li su oni krivi za odluku svoje voljene osobe da vodi takav način života? Da li su obavezni da se žrtvuju za spas nekoga ko to ne želi? Da li ste svesni šta je urađeno?

Oni koji su se zaista susreli sa situacijom misle potpuno drugačije. Alkoholizam je bolest koja se može izlečiti samo ako oboleli to želi.